Šta predstavljaju Stari i Novi savez, zašto su odvojeni i u kom smislu je jedan „stari“ a drugi „novi“?
Prvo treba razmotriti ovo pitanje sa stanovišta kompilovanja spisa u kanone.
Bog je nadahnuo i pokrenuo verne ljude koji su proizveli i objedinili drevne spise prepoznate kao otkrivenje Božje volje i planova čoveku u kanon poznat pod imenom Stari savez ili Tanah na hebrejskom jeziku, koji čine tri glavne celine: Tora (5 Mojsijevih knjiga), Neviim (rani i kasni proroci) i Ketuvim (spisi).
Isti Bog je nadahnuo pisce koji su, u neuporedivo težim okolnostima, kompilovali istorijsko svedočanstvo o Mesiji – Isusu Hristu, koji je obavio misiju spasenja čovečanstva, a čiji je dolazak najavljivan u Starom savezu. Osim svedočanstava o Isusu Hristu, kompilovana su bogonadahnuta pisma, teološke pouke i proročanstva, takođe prepoznata kao Božje otkrivenje. Ovaj kanon je poznat pod imenom Novi savez.*
Kako su stari čuvari Božje Reči (Jevreji) većinski i zvanično odbili da prihvate Isusa kao Mesiju, a kasnija hrišćanska zajednica se sve više distancirala od korena vere, to je došlo do neprirodnog odvajanja dva kanona, istorijski gledano.
Dakle, vernici su prepoznali i priznali Božji autoritet u određenim spisima i oformili kanon Biblije podeljen na Stari i Novi savez, ali to nipošto ne znači da bilo koja verska organizacija ili crkva polaže autorsko pravo nad Biblijom.
Ono u čemu se slažu svi ozbiljni proučavaoci Biblije je neophodnost postojanja oba kanona za njeno ispravno razumevanje, jer se u suprotnom otvara prostor za religijsku manipulaciju.
Drugi i mnogo bitniji aspekt je pitanje Božjeg Saveza sa čovekom.
Prema Bibliji, još pre stvaranja sveta i našeg univerzuma, Otac i Sin su na nebeskom savetu napravili Plan spasenja i međusobno se zavetovali da će Sin, ukoliko se ljudi odvoje od Boga i padnu u greh, zauzeti mesto grešnika, posrednički poneti njihove grehe i žrtvovati se, kako bi čovek mogao dobiti oproštenje i šansu za vraćanje prvobitnog statusa (Efescima 1:4-7; 1. Jovanova 2:2; Jovan 3:16). Tada je postavljena osnovna premisa budućeg eventualnog saveza. Taj Plan spasenja aktiviran je odmah nakon pada čoveka u greh (vidi Postanje 3. glava), čime je uspostavljen savez Boga i čoveka koji počiva na Božjem obećanju o izbavljenju i obavezi čoveka da prihvati date uslove i sarađuje kroz veru i poslušnost. Stoga je svrha ovog Saveza izbavljenje čoveka od greha i obnova.
Dakle, Bog je našim praroditeljima obećao Spasitelja od greha i smrti, a do Njegovog dolaska, uspostavio uslove Saveza, čiji osnov je bio Božji Zakon sa proširenjima koja tretiraju ljudsku problematiku u grehu, što je uključivalo obredni sistem životinjskih žrtava kao žive i bolne ilustracije procesa iskupljenja. Takvo praktikovanje vere bilo je tipsko (simboličko) ukazivanje na budućeg Spasitelja i realizaciju Plana spasenja, kao i izražavanje neprekidne potrebe za pokajanjem i oproštenjem radi održavanja živog odnosa sa Bogom u veri i poslušnosti. Taj Savez Boga i čoveka potvrđen je krvlju nevinih životinja (Izlazak 24:3-8), ali je suština bila vera u budućeg Spasitelja, stvarne nevine Žrtve i Posrednika, koja je prinesena za spasenje čoveka jednom zauvek (Jevrejima 8-10. glava).
Oko 4000 godina od Stvaranja i uspostavljanja prvog saveza sa Adamom, rođenjem, životom, smrću i uskrsenjem Isusa Hrista, Božji prvobitni savez je ratifikovan na boljim osnovama (vidi Jeremija 31:31-33; Jevrejima 8-10. glava; uporedi sa Galatima 3:15-26). Zato se naziva Novi savez jer više nije zasnovan na krvlju životinja, već na Hristovoj krvi (Matej 26:28; Marko 14:24). Pogled vere više nije na budućeg Spasitelja na kog su ukazivali obredi i praznici, kao što je to bilo u starosavezno vreme, već vera u Spasitelja koji je u realnosti obavio misiju na zemlji kao Iskupitelj čovečanstva. Hristov dolazak ispunio je starosavezni tipski sistem. Sveštenička služba okončana je u velikom Antitipu – ispunjenju simbolike (Danilo 9:27; Efescima 2:15; Kološanima 2:16-17).
Savez je uvek utemeljen na Božjem Zakonu i uslovima spasenja koje On postavlja. Svaka Božja inicijativa proističe iz Njegovih glavnih atributa – ljubavi, istine, pravednosti i milosti, što je legalni okvir za savez sa čovekom. Izvan tog okvira, Bog ne može podržati nijednu drugu opciju. To znači da osnovnu razliku čini potvrđivanje Saveza, prvo životinjskom krvlju (ilustrujući proces spasenja kroz obrede i praznike), a zatim stvarnom pomiriteljskom krvlju Isusa Hrista, Sina Božjeg, kao jedinog kvalifikovanog Spasitelja i Posrednika između Boga i ljudi. Kao što možemo zaključiti, postoji jedan trajni Savez između Boga i grešnog čoveka koji se zasniva na obećanju o spasenju, a termini „stari“ i „novi“ označavaju ključne faze Plana spasenja koje definišu termine ulaska u Savez sa Bogom.
Zahvaljujući Planu spasenja, svi ljudi su imaoci opšte Božje blagodati. Ali savez sa Bogom je posebni čin na osnovu odluke koju svaki pojedinac donosi nakon što se upozna sa istinama Svetog pisma (Rimljanima 10:17). Blagoslovi saveza sa Bogom, pod uslovima koje Bog određuje, zasnivaju se na Božjoj milosti u opraštanju pokajanih pređašnjih greha i primanju obećanja večnog života kroz novorođenje (duhovno začeće) u Hristu i življenje pod spasonosnom blagodaću u Duhu. Na taj način pokajani grešnik koristi resurse koje Bog svome narodu stavlja na raspolaganje i prelazi iz smrti u život (Jovan 10:24), iz Sotonine vlasti k Bogu (Dela 26:18), te postaje sudionik Božjeg kraljevstva, primivši ga prvo verom u sebi (Luka 17:20-21), da bi ga zatim s pravom čekao kao realnost koja dolazi. Tako se rešava problem razdvojenosti čoveka sa Bogom, nastao zbog greha, koji donosi prokletstvo Zakona, propadanje i osudu na smrt. Pošto nije bilo moguće da Bog u najmanjoj meri preinači poredak i Zakon života koji je izraz Njegovog karaktera, uslovi pod kojima se opraštaju gresi, prima spasenje i nasleđuje večni život uvek su isti, a to je vera u Spasitelja i Posrednika – Isusa Hrista (Jovan 3:16; 11:25; Rimljanima 10:9). Čovek svojim životom i poslušnošću Bogu pokazuje da li ima pravu veru, odnosno da li je prihvatio Božje uslove ili ne (Jovan 14:15; 1. Jovanova 5:3; Otkrivenje 12:17; Matej 6:8; Jeremija 9:24; Ponovljeni Zakon 11:1), što rezultira duhovnim rodovima (Galatima 5:22-23) i posvećenjem za večni život (Rimljanima 6:22; Efescima 4:13).
Prema tome, biblijski vernici ne prave podele niti proklamuju drugačija Božja merila i uslove spasenja za različita vremenska razdoblja ili grupacije ljudi, već spise Starog i Novog saveza smatraju autentičnim i podjednako važnim Božjim otkrivenjem za čoveka, koji se mogu ispravno razumeti samo kao celina. Pravi vernici takođe prihvataju i slede istinu o Hristovom posredovanju u nebeskom Svetilištu pre Njegovog drugog dolaska, što je neophodnost u sleđenju Božjeg puta koji će rezultirati primanjem večnog života.
Institut za izučavanje religije
________________
* Reči za „savez“ u Bibliji su „berit“ na hebrejskom i „diateke“ na grčkom jeziku. To je ugovor, sporazum između dve strane kojim se regulišu njihovi odnosi. Dakle, kad govorimo o terminima „stari savez“ i „novi savez“ u Svetom pismu, oni se tiču saveza između Boga i čoveka.