Neki savesni hrišćani se pitaju da li je Bogu ugodno da danas pod ovakvim okolnostima imaju porod. Istini za volju jako je teško danas odgajati decu. Da bi došli do dece potrebno je naći pravog supružnika, jer je to preduslov za decu, osim ako suviše olako prilazimo ovom zaista odgovornom zadatku roditeljstva. Ako težimo ili već jesmo odgovorne osobe, nikada nećemo olako shvatiti nijedan važan zadatak u životu, a ponajmanje ne jednu od najvažnijih bračnih odgovornosti – vaspitanja dece. Čak su svetovni naučnici došli do saznanja da je jedan od najbitnijih preduslova za vaspitanje dece jako dobar odnos među supružnicima. Iako reči imaju svoju težinu i mesto, slaganje ili neslaganje supružnika dovodi do loših međuljudskih odnosa među decom ili sa drugom decom i dečije neposlušnosti. Da bi ovaj predmet pravilno sagledali treba nam šira slika, odnosno Tota Scriptura, a kao osnov uvek se koristimo principom Prima Scriptura. Krenimo od početka!
Pre pada u greh
Pre pada u greh Bog je osmislio da ljudska porodica funkcioniše prema principima nebeske porodice, preko izvora blagoslova i kanala blagoslova. U ljudskoj porodici muž je izvor blagoslova, a žena kanal, što bi značilo da je žena bila u obavezi da služi i sluša postavljeni autoritet od Boga (vidi Postanje 2:20-24). Eva je stvorena da dopunjava Adama, da mu bude partner u stvaranju dobrih ljudi koji će biti rođeni prema Božjem obličju. Adam i Eva su stvoreni prema Božjem liku (vidi Postanje 1:27), a prva ljudska porodica je trebalo da prenese život dat od Boga. I tako bi se novi život sa svakom novom porodicom ponovo stvarao kao kruna ljubavi supružnika. Uostalom leći sa ženom je na neki način tada značilo, kao i sada za normalne, najbliži i najintimniji odnos supružnika koji predstavlja sveti čin. Pre nego što se desio i sam čin da su legli i postali jedno telo, morali su se najpre upoznati – postati jedno duhovno telo. U braku su se upoznavali, ali je sigurno da nisu odmah legli zajedno, kao što većina danas čini, i što je postala uobičajena praksa. Bog je zamislio da se supružnici jako dobro upoznaju i tek onda stupe u najintimniji čin. Iz tog svetog čina trebalo je da nastane dete, i očigledno je da Adam i Eva nisu žurili u tome, što je potpuno razumno i logično, osim za one koji robuju predrasudama i tradiciji koja nalaže da je obavezno da supružnici legnu nakon što sklope brak. Bog je sa Hristom stvorio prvi par koji je bio funkcionalan i savršen, ali ljudi nisu imali apsolutno savršenstvo, koje imaju samo Bog i Hrist – imali su uslovno savršenstvo koje se trebalo testirati i kroz večnost nadograđivati, što bi dovelo do sve veće ljubavi prema Bogu i Hristu, a kao posledica toga bi se ljudi sve više voleli tako da bi se ljubav kao pokretački motiv sve više širila i razvijala, kao uostalom i sve druge plemenite osobine karaktera. Zapazimo da je Bog sa Hristom izabrao Adamu ženu i da je ona izašla iz njihovih ruku, što nam daje pouku i danas koju potvrđuje i Solomon u svojim izrekama. „Ko je našao dobru ženu, našao je dobro, i Gospod mu pokazuje naklonost.“ (Izreke 18:22, takođe vidi Izreke 19:14). U takvim savršenim okolnostima Bog je kroz Hrista izgovorio čuveni blagoslov: „Rađajte se i množite se i napunite zemlju.“ Iz ovog blagoslova Bog je želeo da budemo plodni, ali ovo ne znači da moramo imati decu u svim i sa bilo kime, nego da je Božija volja da imamo potencijal za reprodukciju, ali nije bila zapovest, kao što neki tvrde, da su ljudi to morali da rade posle pada. Bogoslov je izgovoren kao živa reč i nalog koji ljude i životinje osposobljava da to bude jedna od stvari koju treba da obavljaju.
Posle Pada
Greh je ušao u ljudsku porodicu, u svet, prokletstvo je počelo sve više i više da nagriza i upropaštava savršenstvo koje je bilo uslovljeno ljudskom poslušnošću. Cela tvorevina je sada „stenjala“ pod prokletstvom greha i kako je vreme odmicalo stanje prirode se menjalo. Kako se greh širio, biljni i životinjski svet je propadao usled greha i posledica greha, koji jeste bio pomešan sa milošću, ali ljudi su sve više proširivali i produbljivali greh. Najgore promene desile su se u karakteru ljudi, što je uzrokovano lošijim odnosima, međusobnim prebacivanjem krivice i međusobnim sukobima, kao i borbi za vladanje u zlu nad drugim ili drugim rečima – borbom za prevlast u kući. Žene nisu više bile prirodno zavisne od muškarca kao što je Hrist zavisan od Oca, nego su počele biti nezavisne od muža, a muževi su silom i snagom uspostavljali autoritet nad slabijim polom (ženom), tako da su veoma brzo nakon pada uspostavili poligamiju. Božiji koncept i volja je bila monogamija, ali su muškarci uspostavili svoju vladavinu kao da su bogovi i radili su ono što im je srcu milo. Takvo stanje je dovelo do kvarenja međuljudskih odnosa unutar porodice, što je posledično dovelo do rapidnog širenja, propadanja i degeneracije veoma inteligentnih ljudi, koji su apsolutno zloupotrebljavali sve Božje blagoslove kada su uzimali više žena (vidi Postanje 4:19) i sigurno imali dosta dece, koju su učili svome putu (protivljenja Bogu), gde su žene bile jako potčinjene i izmanipulisane od strane onih koji su radili najodvratnije stvari zbog kojih su im bile zatrovane sve misli (vidi Postanje 6:5), a kao posledica toga, dela su im bila toliko odvratna da ih Nadahnuće nije ni opisivalo. Retki pojedinci su učili pravom putu. Adam i njegovi potomci nisu pre Potopa uzimali više žena, što je bila praksa samo zlih ljudi. Jedan od takvih je bio Lameh. Iz zlih porodica izlaze i zla deca, tako da retko ko od njih na kraju prihvati poziv Božje milosti i nezaslužene dobrote. Božji sinovi su pali pod pritiskom okolnosti i izgleda, kao i danas, pod fizičkom lepotom ćerki ovoga (tadašnjeg) sveta (vidi Postanje 6:2). Mislili su definitivno, kako i što danas mnogi misle, da će Bog uraditi čudo i obratiti neobraćene ili poluobraćene, ali slaba je korist bila od toga baš kao i danas. Međutim, to ne znači da neki retki pojedinci nisu prihvatili Božji poziv milosti. Tu vidimo zbog čega je kasnije Bog zabranio stupanje u brak obraćenika sa neobraćenicima (Ponovljeni Zakon 7:3). Nikada to nije bila Božja volja, nego Božje dopuštenje. Bog u svom sveznanju zna da brak sa svetovnom osobom može religioznu osobu povući tj. vratiti u svetovne okvire ili idolopoklonstvo. Ipak, Bog je jači od neprijatelja svake duše i ukoliko se držimo Boga i Njegove volje, plana, uputstava i smernica, on će nas zaštiti od pogibeljnog uticaja druge strane. Ali moramo sarađivati aktivno sa Bogom u tome kako bi Božju silu koristili na adekvatan način (vidi: Filipljanima 4:13).
Hrist i okolnosti
Neki misle da su danas najgore okolnosti od postanka sveta. Definitivno da je jako teško, jer je prevara postala gotovo toliko suptilna da mnogi ne vide njen pogibeljan uticaj. I dok jedni misle da Bog sve može da okrene na dobro, vidimo da je potrebna saradnja božanskog i ljudskog. Okolnosti mogu biti teške, ali one nisu najteža stavka i ne treba da budu razlog same po sebi za nemanje porodice. Zbog čega? Da li znate nekog ko je imao toliko loše okolnosti kao Hrist; proganjan je još dok je bio beba u stomaku. Sotona je želeo da ga ubije i njegovi roditelji su morali da se sklone na neko vreme u Egipat, gde sigurno nije bilo lako živeti u paganskoj zemlji. Ipak teške okolnosti ga nisu mimoišle ni kada se rodio, niti u odrastanju kao malo dete, često je bio neshvaćen od svoje braće. Još i pre nego što je postao tinejdžer shvatio je da je njegov nebeski Otac Bog (vidi Luka 2:49) i da je potrebno da čini Njegovu volju, koju je činio i ranije. Bio je posebno dete, odrastao je pod teškim teretom ovoga sveta, u siromašnom domu i siromašnom gradu, gde je gledao patnju drugih. Sigurno da je doprinosio porodici kao najstariji sin koji je bio uzor mlađoj braći, naporno je fizički radio, i vodio duhovne borbe koje svako od nas ima, s tim da su njegove borbe bile još jače i teže, ekvivalentno njegovom karakteru. Iako su okolnosti tada bile gotovo nepodnošljive, najgore je bilo sa ljudima koji su deo okolnosti, pa onamo gde je trebalo da bude najbolje prihvaćen (zemaljska porodica), upravo tamo bio je neshvaćen. Preko degradirane ljudske prirode i roditeljskih tananih osećanja Sotona je pokušavao da osujeti Očevu volju koju je Hrist besprekorno slušao. Hrist nije gledao koliko je teško danas, iako je bilo jako teško, on je svoj pogled vere usmeravao ka cilju. Znao je da je došao da otkupi ljudski rod. Misija je bila toliko bitna za njega da nije mogao sebi dozvoliti ni najmanje popuštanje, a okolnosti su bile sigurno najteže. Da li nam je Hristov život primer da i najgore okolnosti ne mogu da budu izgovor za neuspeh? On u najtežim trenucima u Getsimanskom vrtu i na krstu nije mislio na sebe, iako je znao da mora da prođe najgora poniženja i najteže psihičke okolnosti kada je morao da bez Oca (Otac ga nije sasvim ostavio) sam prolazi najteža iskušenja. On koji je kroz celo svoje postojanje imao besprekoran odnos i komunikaciju sa Ocem, neko vreme morao je da izdrži sam, premda je Otac poslao anđele da ga uteše, za njega je komunikacija sa Ocem bila utešna, ohrabrujuća, regenerušuća sila kao kada roditelji rečima ohrabre svoje dete. Prema tome, da li se zbog okolnosti možemo žaliti? Možemo biti tužni, žalosni, osećati teret, donekle i žaliti, ali nam to nije opravdanje ukoliko donesemo pogrešan izbor ili uradimo zlo i skrenemo sa cilja.
Hrist i sistem
Hrist se nikada nije žalio na okolnosti, ali nije ni ohrabrivao sistem (vlast) da se meša u domen koji mu nije od Boga odobren. Nikada nije ohrabrivao vladare niti je laskao bilo kome, čak je i predstavnika vlasti nazvao lisicom (Luka 13:32), koja simboliše osobu lukavog karaktera, koja ne bira sredstva, u ovom slučaju, kako bi se zadržala na vlasti koja se ne može održati bez manipulacija. Nije se žalio kao jevrejske vođe na okupaciju, jer je znao da je okupacija samo posledica odbacivanja Boga, posledica nesleđenja učenja (doktrina) i savesnog izvršavanja i življenja u istim. Da su bili sa Bogom, Bog bi ih čuvao kao zenicu svog oka. Prema tome, nikada se nije žalio što je jevrejski narod u ropstvu, jer je znao da je to posledica i deo mehanizma da uvide svoje duhovno slepilo. Tako je često puta i sa nama danas, okolnosti su teške, ali mi treba da budemo iznad okolnosti kao što je Hrist bio. Hrist je bio i živeo u sistemu, ali je bio samo deo njega tamo gde je to bilo neophodno i Bogu ugodno. Bio je popisan, plaćao je porez, nije nikada podržavao pobunu protiv sistema. Nikada se nije mešao u politiku niti je učestvovao u njoj. Bio je Božji najviši predstavnik, direktno poslat kao doslovni Sin Božji i više puta je ponavljao da njegovo kraljevstvo nije od ovog sveta (vidi Jovan 18:36). Mešao se u religiju i razotkrivao prevarantsko-mafijaški sistem gde je religija Jevreja bila u sprezi sa vlasti. Jovan je ukoravao i savetovao Heroda da se pokaje za svoje grehe (vidi Luka 3:19), i Hrist je tako nešto odobravao jer je i sam kritikovao Heroda (vidi Marko 8:15). Deo njegove misije je bio da ukaže na kraljevstvo Božje i kako ono funkcioniše, da prikaže pravi karakter Božji, da spase svet, pozove na pokajanje i promenu srca. Hteo je da sruši zablude o Mesiji koji će ih osloboditi Rimske okupacije, i da ukaže da je njihov problem u njihovim doktrinarnim zabludama, kao i robovanju pogrešnoj teologiji i tradiciji. I ona ih je onemogućavala da vide Mesiju u pravom svetlu. Oni kojima su se doktrinarno otvorile oče, pokajali su se za zablude i obratili Bogu. Razumeli su gde su grešili i još su više stali uz Boga, potpuno su prihvatili Mesiju i sa radošću su ga objavljivali. Otuda su i dobili novo ime – hrišćani, jer su pričali o Isusovom mesijanstvu, misiji i Božjem planu spasenja koji je ispunjen većim delom, bezgrešnim životom, žrtvom i uskrsenjem, te ispunjenjem obećanja o davanju posebnih duhovnih darova kroz izlivanje Božjeg Duha na učenike, a oni su ga delili svima koji su im poverovali i ispunili uslove (vidi: Dela 2:38).
Hrist i drugi ljudi
Iako je Hrist došao zbog ljudi kako bi ih spasao, Sotona je koristio sve koje je mogao kako bi mu otežali ovozemaljski život. U tome su Sotoni pomagali i zli ljudi, ali i oni koji nisu bili zli, već i njegovi najbliži, oni sa kojima je bio nerazdvojan nisu razumeli u potpunosti njegovu misiju i nisu ga u potpunosti prihvatili kao Mesiju. Tek kada se nakon vaskrsenja pojavio Petru i Kleopi, razumeli su istinu i otvorile su im se oči, mogli su da dožive pokajanje i u ovom segmentu njihove ličnosti. „A on [Hrist] im je rekao: ‘O kako ste bezumni i sporog srca da poverujete u sve što su govorili proroci! Zar nije trebalo da Hristos sve to pretrpi i da uđe u svoju slavu?’ I počevši od Mojsija i svih Proroka, protumačio im je ono što je pisano o njemu u svim Pismima.“ (Luka 24:25-27). Hristu je bilo najteže sa ljudima, bio je neshvaćeni reformator, Sin Božji veličanstvenost i sjaj neba i Božjeg prisustva zamenio je mukom i patnjom. Svojim samoodricanjem i žrtvom još bolje je razumeo šta sve ljudi moraju da prolaze na ovoj planeti suza i bola, gde su oluje, nevreme i kiša stalni prizor koji se uvećava, a zraci svetlosti i lepo vreme se viđaju samo na momente. Naše sunce je Hrist i da njega nema i da nije izvojevao pobedu, naš život ne bi imao nikakvog smisla. Kao što kaže apostol Pavle: „Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, od svih ljudi nas treba najviše žaliti.“ (1. Korinćanima 15:19) Njegovi učenici su bili Hristovo najveće blago, njegova nevesta, i On je molio Oca da ih sačuva, ali ne samo za njih nego i zbog onih koji preko njih poveruju u istinu (vidi: Jovan 17:20). I kao što nevesta (Božji narod) i mladoženja (Hrist) moraju imati istu veru tako i među supružnicima treba da bude. „Jedno je telo i jedan duh – kao što je i jedna nada na koju ste pozvani jedan Gospod (Hrist), jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac svih, koji je nad svima i u svima vama.“ (Efescima 4:4-6) Bio je odbačen od ljudi i morao je mnogo pretrpeti (vidi Luka 17:25). A Isus je rekao: „O bezverni i izopačeni naraštaju! Dokle moram biti s vama i podnositi vas? Dovedi ovamo svog sina.“ (Luka 9:41) Ipak i pored toga Hrist voli sve ljude milostivom i požrtvovanom ljubavlju i želi da se pokaju: „‘Tako ja bio živ,’ govori Gospod Jehova, ‘meni nije drago da onaj ko je zao umre, nego da se odvrati od svog puta i da živi. Odvratite se, odvratite se od svojih zlih puteva. Zašto da umrete, dome Izraelov?’“ (Ezekiel 33:11). Bog nije mogao da učini više, a ni Hrist što je sebe dao za nas. „Jer jedan je Bog, i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek, Hristos Isus, koji je sebe dao kao odgovarajuću otkupninu za sve, za svedočanstvo u svoje vreme.“ (1. Timoteju 2:5-6) „Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko veruje u njega ne bude uništen, nego da ima večni život.“ (Jovan 3:16)
Koje okolnosti i razlozi nisu opravdanje za nemanje dece
Okolnosti ili razlozi koje danas ljudi navode za nemanje potomstva su često puta neopravdani. Neke od njih su loše materijalno stanje, nerešeno stambeno pitanje, stalan posao, stalan izvor prihoda, loš društveni status itd. Za mnoge je ovo glavni razlog abortusa. Dok neke žene ne mogu da ostanu u drugom stanju, neke druge sanjaju o tome, ali ne mogu da postanu roditelji i pored toga što imaju sve gore navedeno i više od toga. Gornji razlozi nisu opravdanje za nemanje dece, jer za decu ne treba uopšte puno novca, posebno kada su jako mali. Mnogi poklanjaju dečiju polovnu odeću, ima jako jeftine, a i nove. Ukoliko živite u velikim gradovima svakako da vam treba više, ali u manjim gradovima ili selima, ukoliko pravilno upravljate sa novcem, troškovi su minimalni. Mi nismo društvo poput retkih afričkih i nekih drugih zemalja gde vlada ekstremno siromaštvo. Iako mnogi roditelji (na žalost) i hrišćani boluju od predrasuda, a neki i od kompleksa da njihovo dete neće imati nešto što su oni zamislili, deci takve stvari nisu bitne kada ne znaju za njihovo postojanje, i ako ih zaštitite od takvih uticaja nikada vam neće tražiti niti žudeti za stvarima ovoga sveta. Ukoliko ih učite pravim vrednostima, ako ih učite da je vrlina bolja od zabave, rodovi će doći u pravo vreme. Ako ih učite pravom putu, neće odstupiti od njega ni kada porastu. Ukoliko je vaš učitelj Isus, bićete kao vaš učitelj, a vaša deca će jednog dana postati kao vi, što znači da će odslikavati Hrista kao i vi. Opravdanje ne može biti zato što postoji toliko zla, jer je ono postojalo u svim periodima ljudske istorije i postojaće do samog kraja. Opravdanje ne može biti što je školovanje u sistemu obavezno, vakcinacija obavezna, itd. Takvi razlozi i okolnosti su izgovor za duhovno lenje osobe, koje nisu spremne za samoodricanje, žrtvu i samopožrtvovanu ljubav.
Koje okolnosti i razlozi jesu opravdani za nemanje potomstva
Opravdano je ukoliko želite da svoj život u potpunosti predate Hristu kao što je Pavle savetovao verne ljude u svoje vreme. On je dao takav savet vernicima koji nisu bili u braku. Oni koji su u braku nisu dobili takav savet, jer je Božija volja da u braku ljudi imaju decu. Takav savet nisu dobili ni oni koji su imali želje da uđu u brak zbog širenja greha, da se ne bi desilo da zastrane zbog svojih sklonosti prema suprotnom polu, i da takve sklonosti ostvare kroz brak.
Kao primer opravdanog izbegavanja braka može biti bolest žene koja bi time potencijalno ugrozila zdravlje deteta, jer postoje bolesti koje dete može naslediti od majke, kao što je recimo sida. Takođe tu spadaju bolesti koje bi onemogućile i dodatno otežale majci u vaspitanju. Tu su pre svega teške bolesti poput bolesti kičme, itd. Za decu je potrebno dosta energije i strpljenja, a bolesne osobe nemaju takav „luksuz“. Takođe se to delom može odnositi i na osobe koje su neodgovorne i duhovno nezrele i koje jako pošteno sagledavaju same sebe. One nisu spremne na žrtvu i samoodricanje i bolje je da ih nemaju, jer je veliko odricanje od sebe (svoga „JA“) vaspitavati dete prema Božjem putu. Isus je rekao u Luki 14:27: „Ko ne nosi svoj krst i ne ide za mnom, ne može biti moj učenik.“ Mnogi se po ovom pitanju ponašaju jako neodgovorno sa izrekom: „Kako ćemo? Lako ćemo!“
Supružnici koji ne dele ista religijska uverenja ili ako jedan od supružnika nije religiozan ne moraju imati potomstvo iz sasvim realne bojaznosti da njihova deca ne bi pala pod uticaj drugog supružnika. Onaj koji nije u pravoj veri ili nije religiozan može povući decu u neveri ili lažnoj i površnoj religioznosti, jer deca dolaze na ovaj svet ne znajući gotovo ništa. Uostalom zato im je potrebno i vaspitanje. Izreke 22:15 kažu: „Ludost je privezana detetu za srce; prut pouke uklanja je od njega.“ Hebrejska reč u ovom odlomku je mûsār, i ista je reč prevedena kao „pouka“ u Izrekama 4:13, 8:10, 8:33, 10:17, 23:23.
Dakle, prema Svetom pismu, jedna od svrha vaspitanja dece je otklanjanje njihove gluposti. Glupost je nedostatak razuma, ili nedostatak ispravnog rasuđivanja. Neuspeh je ako pravilno ne koristimo svoj um. Stoga, da bi se „uklonila glupost“ iz srca deteta, ono mora biti osposobljeno da pravilno razmišlja na način koji je ugodan Bogu. Ovo je neophodno jer, generalno, deca nisu dobri mislioci: „Moj narod je bezuman. Ne poznaju me. To su nerazumni sinovi, nemaju razuma. Mudri su da čine zlo, ali dobro činiti ne znaju.“ (Jeremija 4:22) Oni nemaju dobre razloge za svoja uverenja. Oni se ponašaju glupo i nemoralno zbog svoje nasleđene grešne prirode. A takvu glupost očekujemo od dece. „Tako smo i mi, dok smo bili deca, robovali načelima ovog sveta.“ (Galatima 4:3) Ali kako odrastaju, trebali bi steći mudrost i znanje i odbaciti ludost: „Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, razmišljao kao dete, rasuđivao kao dete. A kad sam postao čovek, odbacio sam ono što je detinje.“ (1. Korinćanima 13:11) Moraju naučiti pravilno rasuđivati. Biblijski govoreći, to je svrha vaspitanja. Dakle „ne budite deca po mudrosti,“ radije „po mudrosti budite odrasli.“ (1. Korinćanima 14:20) Možda najznačajniji tekst koji se odnosi na vaspitanje deteta je Izreke 22:6 u kojem se kaže: „Odgajaj dete prema putu kojim treba da ide, pa neće odstupiti od njega ni kad ostari.“ Hebrejska reč prevedena kao „odgajaj“ je kânak. U obliku je imperativa, označavajući nalog. To jest, Bog nam nalaže da decu odgajamo na putu kojim treba da idu. Tako nešto je jako teško kada imamo partnere koji nisu u pravoj veri ili nisu u potpunosti prihvatili Boga. Deca nemaju postojanost i istrajnost nego uvek biraju lakši put: „da više ne budemo kao mala deca koju zanosi tamo-amo svaki vetar učenja, prema ljudskoj ćudi i lukavom umeću za dovođenje u zabludu“ (Efescima poslanica 4:14). Deca su po prirodi jako nestrpljiva što je povezano sa ludošću: „Kao strele u ruci junaka, takva su deca u mladosti.“ (Psalmi 127:4) I ne samo to nego kada nisu dobro vaspitana njihova ludost zna da zaboli kao strela koja probada srce. Za svakog roditelja nema veće radosti nego da njegova deca žive u skladu sa Božjom voljom (vidi 3. Jovanova poslanica 1:4). Učenici na kraju postaju poput svojih učitelja. Isus je rekao: „Učenik nije iznad svog učitelja, nego će svako ko je potpuno poučen biti poput svog učitelja.“ (Luka 6:40) Ako ih svetovan ili neposvećen roditelj vaspitava postaće poput njega. Jer ne mogu postati bolji od učitelja, nego kao učitelj to će u najboljem slučaju biti poluobraćene osobe.
Biblijski primeri loše vaspitane dece
Biblija je puna takvih primera u Starom Savezu. Jakovljeva deca su bila loše vaspitana, i to se desilo iz dva razloga: 1. Poligamija 2. Svetovnost žena. Iako je još u vreme dok su Abram i Sara živeli bio običaj da muškarci imaju više žena, Abram se nije odlučio za tako nešto. Kada su zbog manjka vere uzeli Hagaru kao surogat majku, nastali su problemi, a Abramov sin Ismailo verovatno nije prihvatio u potpunosti Boga pošto je sigurno pao pod uticaj majke. Jednim delom Sara je bila svetovna čim je prihvatila pravilo tadašnjeg sveta da njen muž uzme za ženu surogat majku koju bi samo iskoristili zbog rađanja deteta. Iako je Hrist potvrdio da će im se roditi direktni potomak, Sara se na to nasmejala kao izraz sumnje u Božje obećanje. Abram je prihvatio predlog svoje žene Sare i uveo u svoju porodicu nemir i neslaganje kada je poslušao predlog svoje žene. Posledice takvog čina su bile razaranje odnosa između Hagare i Sare. Abram je najviše bio pogođen time jer je Ismailo bio njegov sin, ali je uradio kako mu je rekao Bog da bi se mir i stabilnost sačuvali unutar njihove porodice. Bog je znao da Isak ne bi mogao pravilno da se razvija u tako lošim odnosima Sare i Hagare.
Da li je to pouka i za nas danas? Apsolutno. Nikada nije bila Božja volja da postoji poligamija, ali je Bog dozvolio iz više razloga.
Jakovljeva deca su bila loše vaspitana, jer su takođe bila deca od više majki i vladalo je veliko rivalstvo između braće. Takav loš odnos kulminirao je prodajom Josifa u Egipat, ali je Bog sve na kraju okrenuo na blagoslov, što ne znači da će se i vama isto desiti, ali ne možemo da tvrdimo sa stopostotnom sigurnošću da neće. Jakovljeva deca su učinila strašan zločin iz osvete i na svirep način pobili stanovnike Šekema i oplenili im svu njihovu imovinu.
Najgori i najdrastičniji primer uticaja svetovnih i neposvećenih osoba vidimo na primeru kralja Solomona. Iako je bio najmudriji čovek koji je hodao zemljom uspeo je sve da upropasti poligamijom, još je to činio sa ženama okolnih naroda, koje su ga na kraju uvukle u obožavanje njihovih bogova, a posledice svega toga su dovele do katastrofalne dece. Od svega toga Izraelski narod nikada se nije oporavio u potpunosti, osim nekih pojedinačnih slučajeva koji su bili jako retki.
Šta nam to sve govori? Da li je mudro stavljati dodatni teret sebi na vrat, a vreme je teško, a i malo ga je preostalo?
Koji je cilj dobijanja dece u braku?
Većini današnjih roditelja je cilj da dobiju decu, čak i onima koji se izjašnjavaju kao hrišćani. Motiv za brak su im deca. „Biološki sat“ preko osećanja diktira i upravlja razumom. Umesto da Božja volja bude razumno shvaćena i izvršena, ljudi izvršavaju svoju volju, dok vešto pokušavaju da prevare Boga, a Njega niko ne može prevariti, jer Boga niko ne može da laže, kao što se čovek laže. U tom cilju koriste biblijske tekstove van konteksta koji govore da čovek ima mogućnost i blagoslov reprodukcije, prenebregavajući da je to uslovljeno odredbom da se sa onima koji nisu u pravoj veri ne ulazi u brak. „Kad te Gospod, tvoj Bog, na kraju dovede u zemlju u koju ideš da je zauzmeš, pred tobom će oterati velike narode: Heteje, Gergeseje, Amoreje, Hanance, Ferezeje, Hiveje i Jevuseje, sedam naroda koji su veći i moćniji od tebe. Gospod, tvoj Bog, predaće ih tebi, a ti ih porazi i pobij ih. Ne sklapaj s njima savez i nemoj im se smilovati. Ne sklapaj brakove s njima. Svoju kćer nemoj dati njihovom sinu, i njihovu kćer nemoj uzeti za svog sina. Jer bi oni odvratili tvog sina od mene, pa bi on služio drugim bogovima. I Gospod bi se žestoko razgnevio na tebe i brzo bi te istrebio.“ (Ponovljeni Zakon 7:1-4). Mislim da za ovaj nalog koji važi i danas nije potreban komentar. „Ne budite u istom jarmu s nevernicima.“ (2. Korinćanima 6:14)
Da li se sećate šta su Samsonovi roditelji rekli svome sinu? Samson je otišao u Timnu, gde je među filistejskim kćerima zapazio jednu ženu. Kada se vratio, rekao je svom ocu i svojoj majci: „U Timni sam među filistejskim kćerima zapazio jednu ženu. Dovedite je da mi bude žena.“ A otac i majka su mu rekli: „Zar nema žene među kćerima tvoje braće i u celom našem narodu pa moraš da ideš da uzmeš ženu među neobrezanim Filistejima?“ Ali Samson reče svom ocu: „Dovedite je za mene, jer ona je prava u mojim očima!“ Drugim rečima, dobra je po mom mišljenju. Takvo njegovo mišljenje ga je dovelo do velikog razočarenja posle izdaje koju mu je priredila žena koju je on izabrao prema sopstvenom nahođenju. Jedna takva ga je izdala i zbog nje je završio slep, ali nisu one mogle biti krive, jer ih je on birao. One su mogle imati krivcu u svom delu, ali ne i u njegovom. Ono što je posejao to je na kraju i požnjeo, na žalost.
Isti nalog je ponovljen i potomcima Izraelaca koji su ušli u Obećanu zemlju (vidi Jošua Nunov 23:1-13).
Dakle, cilj dobijanja dece po svaku cenu nije Božji nalog, već može biti samo u domenu Božjeg dopuštenja. To znači da ćete snositi posledice svojih loše postavljenih ciljeva. Deca su Božji blagoslov ukoliko su im oba roditelja pobožna, u protivnom će pre ili kasnije doći do problema. Cilj dobijanja dece ne može biti sam po sebi reprodukcija, jer mi nismo životinje, nego stvoreni na Božju sliku, te je stoga cilj dobijanja dece stvaranje dobrih ljudi koji: „‘Voli Gospoda, svoga Boga, svim svojim srcem, svom svojom dušom i svim svojim umom.’ To je najveći i prioritetni nauk. A drugi je sličan ovom: ‘Voli svoga bližnjega kao samoga sebe.’ Na ova dva nauka zasniva se celi Zakon i proroci.“ (Matej 22:37-40). Prva Korinćanima 10:31 kaže: „Dakle, bilo da jedete, bilo da pijete, bilo da nešto drugo činite, sve na Božju slavu činite.“ Nema sumnje da svi zaostajemo u ovoj oblasti. Bez obzira na to, biblijski je nalog da sve što radimo, treba da činimo na slavu Božju.
Šta će biti sa onima koji su u braku sa osobama koje se neće spasiti?
Odgovor na ovo pitanje je dosta jednostavan, iako za mnoge suviše kompleksan i težak za prihvatanje. Odbijanje Božjeg dara milosti mora da rezultira konačnom kaznom večnom smrću: „Ako neko ne ostane u meni, izbaciće se napolje kao grana i osušiće se; i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.“ (Jovan 15:6) Niko ko je nesvet neće ući u Nebeski Jerusalim (vidi Otkrivenje 21:27; 22:12-15).
Pošto se osećanja ljudi koji vole svoje supružnike ne mogu preko noći ugasiti niti to Bog zahteva od nas, 1000 godina na nebu će služiti da se rane koje su nastale životom na zemlji zacele i da se dodatno ima uvid zbog čega nisi bili spašeni svi ljudi, a tako i jedan od supružnika. Tačno će znati koji su to gresi stali između Boga i nepokajanog grešnika. Zbog čega nije prihvaćena Božja ljubav, milost, istina i pravda. Iako to ljudi mogu i sada da vide, ali je teško ulaziti u analizu ličnosti, jer bi se narušio odnos i postojala bi mogućnost zahlađenja emocija, što ljudi ne žele, jer se nadaju da druga strana može biti spasena. To i Pavle naglašava u nalogu koji glasi: „A drugima kažem ja, a ne Gospod: ako neki brat ima ženu koja nije pobožna i ona pristaje da živi s njim, neka je ne ostavlja, a tako i žena koja ima muža koji nije pobožan i on pristaje da živi s njom, neka ne ostavlja muža. Jer muž koji nije pobožan posvećen je svojom ženom i žena koja nije pobožna posvećena je mužem. Inače bi vaša deca bila nečista, a sada su sveta. Ali ako onaj ko nije pobožan želi da ode, neka ode. Brat ili sestra u tom slučaju nisu vezani, jer vas je Bog pozvao da živite u miru. Jer otkud znaš, ženo, da nećeš spasti muža? Ili otkud znaš, mužu, da nećeš spasti ženu?“ (1. Korinćanima 7:12-16). Osobe koje će biti spasene, a izgubile su partnera, na nebu će sigurno još više zavoleti Boga, tako da će i one biti saglasne sa Božjom namerom da se nepokajani grešnici unište za večnost. Pre toga, ako jedan od bračnih partnera ne prihvati Hrista, učiniće ono što je Hrist prorekao, tj. izdati jedno drugog. „Tada će vas predavati da budete mučeni i ubijaće vas, a zbog mog imena će vas mrzeti svi narodi. Mnogi će se tada sablazniti, i izdavaće i mrzeće jedan drugog. Pojaviće se mnogi lažni proroci i mnoge će zavesti. Zbog velikog bezakonja ohladneće ljubav mnogih. Ali, ko istraje do kraja, biće spasen.“ (Matej 24:9-13)
Zbog mržnje prema sadašnjoj istini, u jednom periodu kad se uspostavi Nedeljni zakon desiće se kulminacija mržnje – ljudi će predavati vlastima svete Božje ljude, na žalost i majke će predavati svoju decu, deca roditelje, roditelji decu, itd. Čovek će čoveku biti vuk. „Brat će brata predati na smrt i otac dete, i deca će ustati na roditelje i daće da ih pogube.“ (Marko 13:12) „A predavaće vas čak i roditelji, braća, rođaci i prijatelji. Neke od vas će ubiti.“ (Luka 21:16) U konačnom obračunu koji nam predstoji ljudi će se odlučiti koju će stranu izabrati, neki će preći na Božju stranu u minut do dvanaest. „Ko oca ili majku voli više nego mene, nije me dostojan. Ko sina ili kćer voli više nego mene, nije me dostojan.“ (Matej 10:37)
Neka nam Bog pomogne kroz Hrista da volimo Boga i naše bližnje, ali da nam Bog uvek bude na prvom mestu.
Nikola Šavija
