Spisi Novog saveza i njihova doslednost religiji koja je otkrivena u Starom savezu su kroz vekove bili osporavani od strane zvaničnog judaizma. Sa rabinske tačke gledišta, Novi savez predstavlja neuverljivo osmišljenu priču o samoprozvanom mesiji koja je nevešto konstruisana pozajmljujući starosavezne motive i oblikovana pod uticajem grčke misli, izvlačeći tekstove iz konteksta i dodajući platonističke ideje jevrejskoj religiji.
Za ovako ozbiljne optužbe, potrebno je mnogo više od jednog članka da bi se dao pravilan odgovor. Ipak, pokušaćemo da na konkretnom primeru ispitamo njihovu valjanost, koristeći uvodno poglavlje Jevanđelja po Luki kao uzorak.
Luka, lekar i saputnik apostola Pavla (Kol. 4:14; Fil. 1:24; 2 Tim. 4:11), autor je trećeg jevanđelja i Dela apostolskih. O njegovom poreklu postoji nesaglasnost među istraživačima, ali većina pretpostavlja da je bio ili Grk ili helenizovani Jevrejin. Po obimu teksta koji zauzimaju, Lukini spisi čine najveći deo Novog saveza, a njegovo jevanđelje odlikuje se najjasnijom narativnom strukturom među četiri jevanđelja. Luka takođe pokazuje najviši stepen poznavanja grčkog jezika među novozavetnim piscima, a njegov stil pisanja najbliži je klasičnom grčkom.
Koju god od dve teorije o njegovom poreklu da zastupamo, jedno je sigurno – Lukina primarna religija pre obraćanja u hrišćanstvo nije bio starosavezni judaizam, već ili paganstvo ili judaizam pod jakim uticajem grčke filozofije. Imajući to na umu, Luka se nalazi u prvom redu autora koji bi mogli da budu optuženi za kvarenje jevrejske religije. Zbog toga, ovaj članak se bavi pitanjem: da li Luka „piše bajke“ i falsifikuje starosavezne teme unoseći pagansku misao u judaizam, ili objektivno prenosi događaje koji otvaraju novu etapu plana spasenja dosledno poznatom proročkom kontinuitetu?
Anđeo Gabriel
Prvo poglavlje Jevanđelja po Luki sadrži izveštaj o događajima koji su prethodili rođenju Jovana Krstitelja i Isusa Hrista. U oba slučaja, onaj ko je objavio vest o začeću bio je anđeo Gabriel.
Jeste li se ikada zapitali zašto je Bog poslao baš njega da najavi ova dva svečana događaja? Kritičari hrišćanstva iz judaističke pozadine će reći da pisac jevanđelja namerno koristi ličnost koja je bila poznata u hebrejskoj Bibliji da bi svojoj priči dao legitimitet. Međutim, hajde da vidimo je li to tako.
Pojavljivanje Gabriela nije nimalo slučajno. Ovaj anđeo, koji je, između ostalog jedini koji se po imenu pominje u Starom savezu, poznat je od ranije iz Knjige proroka Danila, i u Bibliji se uvek pojavljuje u kontekstu ključnih momenata u Božjem planu spasenja. Njegovo ime na hebrejskom znači „Bog je moja snaga“, a u Luki, predstavlja se kao „Gabriel koji stoji pred Bogom“ (Lk. 1:19).
U međusaveznom periodu, u okviru judaizma je počela da se razvija kompleksnija angelologija, i kroz apokrifnu literaturu je u upotrebu ušla reč „arhanđeo“[1]. Knjige kao što su „Mojsijeva apokalipsa“, „Enohova knjiga“ i „Knjiga o Tobiji“ spominju postojanje više arhanđela, a Gabriel je naveden kao jedan od njih. Međutim, iako su ove knjige bile rasprostranjene među populacijom kojoj je Luka pripadao, on ignoriše ovu tradiciju i jednostavno koristi termin „anđeo“, ne dajući mu viši rang od onog koji je zapisan u Starom savezu, suprotno onome što bismo očekivali od nekog ko je hteo da napravi falsifikat i privuče grčke čitaoce.
U Danilovoj knjizi, Gabriel je od Boga poslat glasnik koji proroku neposredno tumači vizije i prenosi objave, od kojih se jedna tiče proročkog perioda koji najpreciznije identifikuje vreme dolaska Mesije (Dan. 9:24-27).[2]
Pavle svedoči da se Isus Hristos utelovio i došao na svet „kada se navršilo vreme“ (Gal. 4:4). O kom to vremenu se radi? Upravo o onom o kojem je prorokovao Danilo po Gabrielovom kazivanju – 70 sedmica određenih za jevrejski narod.
Interesantno je primetiti kada se Gabriel pojavljuje pred Zaharijom. Prinošenje kȃda na kadionom oltaru, bilo je deo svakodnevne službe koju je Bog propisao preko Mojsija (Izl. 30:7-8). Sveštenik bi ulazio da kadi dva puta dnevno, u vreme prinošenja svakidašnje žrtve (hebr. „tamid“), jednom na početku dana (oko 9 h), i drugi put „uveče“ (zapravo oko 15 h, u šesti sat od izlaska sunca). Ipak, Luka izričito konstatuje da se susret između Zaharije i anđela dogodio dok se „mnoštvo naroda molimo napolju“ (Lk. 1:10), što je, prema izvorima iz perioda drugog hrama, moglo da bude samo u vreme večernje žrtve, tj. večernjeg prinošenja kȃda[3] – u identično vremenu u kojem se Gabriel pojavio Danilu pet vekova ranije da mu objavi proročanstvo o 70 sedmica (Dan. 9:21)! Da li se ovde radi o slučajnosti, ili je Bog hteo da navede čitaoce da povežu ova dva izveštaja i razumeju da se proročko vreme navršilo? Odgovor se čini očigledan.
Zanimljivo je zapaziti i činjenicu da o oba izveštaja, Gabriel dolazi u vreme molitve – u prvom slučaju, Danilo je taj koji se moli, a u drugom slučaju „mnoštvo naroda“.
Najava Jovanovog rođenja
Najavljujući rođenje Jovana Krstitelja, Gabriel koristi rečnik koji je pun elemenata iz raznih delova Starog saveza:
„… Ne boj se, Zaharija…“ (Luka 1:13a)
Ovo je tipičan idiom kojim anđeo ili Bog započinju govor onome kome se daje misija koja nadilazi ljudske mogućnosti (vidi: Post. 15:1; Sud. 6:23; Isa. 41:10; 43:1).
„… jer su tvoje usrdne molitve uslišene i tvoja žena Elizabeta rodiće ti sina!“ (1:13b)
Gabriel se ovde služi standardnim načinom izražavanja u kontekstu natprirodnog začeća deteta kakav srećemo u izveštajima o Hani (1. Sam. 1-2), Rebeki (Post. 25:21), Raheli (Post. 30:22) i Manojevoj ženi (Sud. 13:3).
„Ali ne sme da pije vina ni opojnog pića.“ (1:15)
Ako mislite da ste već negde čuli ove reči, niste u krivu ako vam je izveštaj o začeću Samsona pao na pamet (Sud. 13). Šta ovo pokazuje? Luka pravi paralelu između Jovana i Samsona po tome što su obojica posvećeni za Božju službu od rođenja.
„Mnoge od Izraelovih sinova obratiće k Gospodu, njihovom Bogu.“ (1:16)
Uporedi sa: 1. Kraljevima 18:37, Jeremija 24:7 i Osija 14:1.
„Ići će pred Bogom pun Duha i sile kao Ilija, da srca očeva obrati deci…“ (1:17a, b)
Ovo je očigledna parafraza Malahije 4:5-6: „Evo, ja vam šaljem proroka Iliju pre nego što dođe veliki i zastrašujući Gospodnji dan. On će obratiti srce očeva ka sinovima i srce sinova obratiće ka očevima…“
Zašto je ovo važno? Jer je Malahija poslednji prorok Starog saveza. On zatvara starosavezni kanon rečima o Iliji koji treba da dođe, a Luka ga otvara Gabrielovim proročkim govorom u kome Ilija ponovo stupa na scenu u ličnosti Jovana.
„… da Gospodu pripremi spreman narod.“ (1:17c)
U pitanju je jasna aluzija na Isaiju 40:3: „Slušajte! Neko viče u pustinji: ‘Raščistite put Gospodu! Poravnajte kroz pustu zemlju stazu našem Bogu!’“ i Malahiju 3:1 „Evo, šaljem svog glasnika, i on će raščistiti put preda mnom…“
Gabriel precizno govori Zahariji ono što proroci kažu da Božji glasnik treba da radi, pozivajući se na ova dva proročanstva. Luka čak eksplicitno identifikuje Jovana sa ovim proročkim tekstovima u 3:4-6.
Najava Isusovog rođenja
Istim stilom izražavanja, Gabriel se obratio i Mariji šest meseci kasnije, kada joj je objavio da će roditi Isusa Hrista.
„Raduj se privilegovana, Gospod je s tobom…“ (1:28a, b)
„Raduj se“ je standardna fraza koju proroci koriste u kontekstu obnove i izbavljenja (vidi Sef. 3:14, Zah. 9:9). Nastavak jako podseća na Božji pozdrav Gedeonu preko anđela: „Gospod je s tobom, hrabri junače!“ (Sudije 6:12) U biblijskom jeziku, ovaj izraz znači: „Bog te je izabrao za misiju“ i „Ne ideš sam na zadatak!“ Šta je u ovom slučaju zajedničko za Mariju i Gedeona? Oboje su obične, gotovo neznatne osobe (Sud. 6:15; Lk. 1:48), oboje su uplašeni (Sud. 6:11; Lk. 1:29), i oboje pred sobom imaju težak zadatak.
„… jer si našla milost kod Boga.“ (1:30b)
Slična fraza pominje se u kontekstu Noja (Post. 6:8) i Mojsija (Izl. 33:12, 17).
„Evo, zatrudnećeš i rodićeš sina. Daj mu ime Isus.“ (1:31)
Ovo je identičan red reči kao u tekstu iz Isaije 7:14: „Evo, devojka će zatrudneti i rodiće sina i daće mu ime Emanuel…“, koji Matej direktno primenjuje na Isusa (Mat. 1:20-23).
„On će biti veliki i nazvaće se sinom Najvišega.“ (1:32a)
Ovakav opis („veliki, uzvišen“), u Starom savezu nose David (2. Sam. 7:9) i prorečeni Gospodnji sluga (Isa. 52:13). „Najviši“ ili „Svevišnji“ (hebr. „Elion“) je uobičajen tehnički izraz za izraelskog Boga (vidi: Post. 14:18-22; Pnz. 32:8; Psal. 47:2; Dan. 4:7).
Zapazite i sledeću kvalitativnu razliku između opisa Isusa i Jovana: dok je Jovan „velik u Gospodnjim očima“ kao neko sa proročkom ulogom, Isus je samo „velik“, po nasleđu, kao jedinorođeni Sin Božji i njegov predstavnik najvišeg stepena.
„Gospod Bog će mu dati presto Davida, njegovog oca…“ (1:32b)
Gabriel se poziva na Božji savez sa Davidom koji je opisan u 2. Samuilovoj 7:12-16. Stari savez je prepun tekstova koji mesijansku figuru direktno vezuju za Davidovo potomstvo (vidi: 1. Kralj. 2:33, 45, Isa. 4:2, 7:2, 13, 9:6, 7, 11:1, 10, 16:5; Jer. 23:5, 6, 30:9, 33:15; Ezek. 34:23, 24, 37:24, 25; Zah. 12:7-12; Psal. 89:3, 4, 29-37, 132:17, itd.).
„… i on će vladati kao kralj nad Jakovljevim domom zauvek…“ (1:33a)
Aluzija na Isaiju 9:7, Miheja 4:7 i Psalam 89:4, 36.
„… i njegovom kraljevstvu neće biti kraja.“ (1:33b)
Direktan citat teksta iz Danila 7:14 gde prorok vidi Sina čovečijeg koji prima vlast od Boga.
Vidimo dakle da Gabriel u oba svoja obraćanja koristi isključivo starosavezni vokabular. On govori jezikom proroka, a ne alegorijski ili metafizički što bismo očekivali u narativu pisca sa grčkom pozadinom. Štaviše, centralni motiv njegove poruke je striktno vezan za poslednje starosavezno proročanstvo zapisano od strane Malahije i mesijanska obećanja o budućem kralju iz Davidove loze.
Kao i u slučaju starosaveznih ličnosti, poziv u misiju kod primalaca poruke izaziva inicijalni otpor, skeptičnost i strah (uporedi sa: Izl. 3-4; Sud. 6:11-24; Isa. 6:1-8; Jer. 1:4-10)
Marijina pesma (Magnifikat)
Neposredno nakon ovog susreta, Marija je otišla da poseti Elizabetu, koja je tada već bila u šestom mesecu trudnoće i tog dana, zapevala je ovu pesmu (Lk. 1:46-55):
„Duša moja veliča Gospoda i duh moj kliče Bogu, Spasitelju mom.“ (1:46, 47)
Uvodne reči neodoljivo podsećaju na Haninu pesmu iz 1. Samuelove 2:1: „Srce moje kliče zbog Gospoda… jer se radujem spasenju koje dolazi od tebe.“ „Duša koja se raduje Gospodu“ i identifikacija Boga kao Spasitelja su česti motivi u Knjizi psalama (vidi: Psal. 24:5, 25:5, 27:9, 34:2, 3, 35:9, 95:1, itd.).
„… jer je pogledao na neznatnost svoje sluškinje…“ (1:48)
Hana u svojoj pesmi takođe naziva sebe „sluškinjom“ (1. Sam, 1:11) na koju je Gospod obratio pažnju (1:19). Motiv Boga koji gleda na ponizne nalazi se i u Psalmu 138:6.
„… jer je Silni za mene učinio velika dela i sveto je njegovo ime.“ (1:49)
„Bog koji čini velika dela“ je tipičan motiv koji koriste psalmisti (vidi: Psal. 71:19, 126:2-3), kao i svetost njegovog imena (vidi: Lev. 19:2; Psal.111:9; Isa. 57:15)
„Iz naraštaja u naraštaj milostiv je onima koji ga se boje.“ (1:50)
Ovo je direktna aluzija na Božji opis samog sebe u Izlasku 20:6 i 34:6, 7. Takođe, psalmista kaže: „Ali ljubav Gospodnja oduvek je i zauvek na onima koji ga se boje, i pravednost njegova na sinovima sinova njihovih, na onima koji se drže saveza njegovog i koji pamte propise njegove da bi ih izvršavali.“ (Psalam 103:17)
„On vrši vlast svojom mišicom…“ (1:51a)
„Gospodnja mišica“ je ključni idiom za Božju moć izbavljenja (vidi: Izl. 15:6; Psal. 98:1; Isa. 51:9, 52:10, 53:1)
„… raspršio je one kojima su u srcu zamisli ohole.“ (1:51b)
Motiv iz Psalma 33:10 i Izreka 3:34.
„Zbacio je moćnike s njihovih prestola, a neznatne je uzvisio.“ (1:52)
U 1. Samuelovoj 2:7-8, Hana kaže: „Gospod siromaštvo i bogatstvo daje, ponižava i uzvisuje, slabog iz praha podiže, iz pepela siromaha diže, daje im da s velikašima sede; daje im presto slave.“ (vidi takođe i Psal. 75:7, 113:7, 8 i Jov 5:11)
„Gladne je nasitio dobrima, a bogate je otpustio prazne.“ (1:53)
1. Samuelova 2:5a: „Oni koji su siti bili, u najam sebe za hleb daju, a gladni ne gladuju više.“ (vidi takođe i Psal. 34:10, 107:9)
„Došao je u pomoć Izraelu, svom sluzi, sećajući se milosti koju je obećao našim praočevima: da će dok je veka biti milostiv Abramu i njegovom potomstvu.“ (1:54-55)
Epitet sluge uz Izrael stoji u Isaiji 41:8, 9, 44:1 i 49:3, a Božji savez sa Abramom i njegovim potomstvom je tema koja se provlači kroz gotovo ceo Stari savez (vidi: Post. 17:7; Psal. 105:8-10; Mih. 7:20).
Struktura i teme (uzvišenje poniznih, poniženje oholih, Božja moć i milosrđe) u Magnifikatu su nesumnjivo u velikoj meri inspirisani Haninom pesmom iz 1. Samuelove 2:1-10. Iako u formi nešto kraći, možemo reći da je Magnifikat po nadahnuću i lepoti izražavanja novosavezni odjek klasične jevrejske pobožnosti izražen rečnikom mlade devojke iz Nazareta sa dubokom istorijsko-teološkom svešću Izraela.
Zaharijina pesma
U nastavku narativa, kada je Jovan rođen, Zaharija je zapevao pesmu i ispunjen Božjim duhom prorokovao na sledeći način:
„Neka je blagosloven Gospod, Bog Izraelov, jer je pohodio svoj narod i izbavio ga.“ (1:68)
Zaharija započinje blagoslovom standardnim za hebrejski način izražavanja. „Pohođenje“ kao motiv izbavljenja javlja se u Postanju 50:24, Izlasku 4:31 i Psalmima 80:14 i 106:4.
„I podigao nam je rog spasenja u domu Davida, svog sluge…“ (1:69)
Životinjski rog se u Bibliji često koristi kao simbol snage, moći ili vlasti (vidi: 1. Sam. 2:10, Psal. 18:2; 132:17) i a njegovo pominjanje u kontekstu Davidovog doma podrazumeva mesijansku konotaciju (vidi: 2. Sam. 7:12–16; Isa. 11:1, Jer. 23:5).
„… da ćemo biti spaseni od svojih neprijatelja i od ruke svih koji nas mrze.“ (1:70)
Uporedi sa: Psalmi 18:17, 44:7, 106:10 i 138:7.
„… da će nam… dati da mu služimo bez straha u vernosti i pravednosti pred njim sve dane života svoga.“ (1:74,75)
Motiv oslobođenja radi služenja Bogu pominje se u Izlasku 4:23, a Zaharija dodaje izraz „bez straha“ što je očigledan eho Jeremije 34:28 i Sefanije 3:13.
„A ti, dete, bićeš nazvan prorokom Najvišega, jer ćeš ići pred Gospodom da mu pripremiš puteve…“ (1:76)
Uporedi sa: Isaija 40:3 i Malahija 3:1.
… da njegov narod poučiš spasenju koje dolazi oproštenjem njihovih greha… (1:77)
Zaharija povezuje oproštenje greha sa spasenjem poput proroka pre njega, a ovaj motiv u Jeremiji je povezan sa ulaskom u novi savez između Boga i njegovog naroda (vidi: Jer. 31:34; Ezek. 36:25, 27, Psal. 130:7, 8.).
„Zbog nje će nam doći svanuće s visine… (1:78b)
Očita referenca na Malahijino „sunce pravednosti“ iz 4:2 i Isaijino proroštvo o Božjoj svetlosti koja obasjava narode (60:1-3).
„… da donese svetlost onima koji sede u tami i senci smrti, da dovede naše noge na put mira.“ (1:79)
Direktna aluzija na Isaiju 9:2: „Narod koji hodi u tami videće veliku svetlost. Nad onima koji žive u zemlji guste tame zasjaće svetlost.“ (vidi takođe i Psal. 107:10). Pojam „senka smrti“ poznat je iz Psalma 23:4, a izraz „put mira“ iz Isaije 59:8 (vidi takođe i Psal. 85:13).
Za razliku od Marijine koja je najviše inspirisana Haninom pesmom, Zaharijina pesma se više oslanja na teme koje su vezane za mesijansku proročku tradiciju i Božja savezna obećanja, iako ni po čemu ne zaostaje u starosaveznom mentalitetu i vokabularu.
Obe pesme su toliko ispunjene semitskim paralelizmima, ritmičkim strukturama tipičnim za hebrejske psalme, starozavetnim idiomima i formulacijama da lingvisti ovakvu strukturu nazivaju „hebreističkim grčkim“.[4]
To je potpuno suprotno Lukinom uobičajenom stilu kojeg odlikuje čistiji, elegantniji, gotovo klasični grčki sa tipičnim helenističkim konstrukcijama na kojem piše ostatak svog jevanđelja, što nije slučaj u prva dva poglavlja gde koristi izrazito semitski ton.
Sa filološke tačke gledišta, obe pesme koriste semitsku sintaksu, pretvaranje glagola u imenice, parataksu i paralelizme (struktura A-B-A’) tipične za hebrejske psalme, što znači da su prvobitno spevane na aramejskom ili hebrejskom, a potom prevedene na grčki i zapisane.
Tematski gledano, ove dve pesme sadrže motive koji su isključivo vezani za starosaveznu religiju: savez sa Abramom i Davidom, izbavljenje, Božja svetost, mesijanska obećanja, itd; dok su tipične helenističke teme poput logosa, kosmičkog moralizma, dualizma ili forme poput alegorije i apstraktnog izražavanja odsutne. S toga, možemo nesumnjivo konstatovati da one nisu plod falsifikovanja već savršeno odgovaraju rečniku i duhu sveštenika iz Aronove porodice i mlade pobožne devojke iz Galileje.
Zaključak
Opsežna analiza ključnih stihova iz prvog poglavlja Lukinog jevanđelja nedvosmisleno pokazuje da tekst koji imamo ispred sebe ne može biti proizvod vešte manipulacije, već predstavlja autentičan zapis o događajima i ljudima koji se savršeno uklapaju u model starosaveznih vernika sa tipičnim jevrejskim načinom razmišljanja što ni jedan autor iz Grčke pozadine ne bi mogao da iskopira.
Luka piše sa distance, iz potpuno neutralne perspektive, i ne pokušava da unese nikakve teološke promene u jevrejsko shvatanje religije, već da prenese istinu o dolasku dugoočekivanog Spasitelja nastavljajući kontinuitet svega što je Bog ranije otkrio kroz proroštvo.
Kada se tekst propusti kroz filološki i kulturološki filter, najlogičniji zaključak o pitanju njegovog nastanka je onaj koji sȃm Luka navodi u prologu svog jevanđelja – da je on, kao posvećen i nadahnut istraživač razgovarao sa očevicima i akterima događaja, sve pažljivo ispitao i dosledno preneo Božje reči.[5]
Pripremio: Dušan Kokotović
___________________________
[1] Reč „arhanđeo“ (doslovno: „predvodnik anđela“) se pojavljuje u Bibliji samo jednom (Juda 1:9) i odnosi se na Mihaila, koji se na drugim mestima identifikuje kao „veliki vođa“ (Dan. 12:1), „vaš [Izraelov] vođa“ (10:21), „prvi od najviših poglavara“ (10:13) i onaj koji predvodi anđeoske vojske u borbi protiv Sotone (Otk. 12:7). Hebrejsko ime „Mihael“ znači „Ko je kao Bog?“, i jedan je od sinonima za Isusa Hrista.
[2] Za više informacija, vidi: „Danilovih 70 sedmica i 2300 dana objašnjeno“ i „Zašto je proročki period od 70 sedmica započeo 457. godine pre Hrista?“, Institut za izučavanje religije
[3] Samo u vreme večernje službe se u dvorištu hrama okupljao veliki broj ljudi radi molitve. Jutarnja služba je bila mnogo skromnija i kraća, jer se narod razilazio zbog posla i svakodnevnih obaveza.
Za više informacija, vidi: Mišna, Tamid 6:3, 7:3; Talmud, Joma 44b; J. Flavije, Judejske starine, 14.65; J. Flavije, Protiv Apiona, 2.193
[4] „Hebreistički grčki“ (ili „semitizovani grčki“) prestavlja oblik grčkog jezika koji pokazuje snažan uticaj hebrejskog i aramejskog u sintaksi, leksici i stilskim konstrukcijama. Karakterističan je za Septuagintu, jevrejsko-helenske spise i delove Novog saveza. Ovaj stil uključuje semitske rečenične obrasce, doslovne prevode hebrejskih idioma i paralelizam tipičan za starosaveznu poeziju.
[5] S obzirom na preciznost u prenošenju reči aktera, sasvim je verovatno da je Luka imao pristup autentičnim porodičnim tradicijama Jovanove i Marijine porodice. Izraz „Marija je sve ove reči čuvala u svom srcu“ (Luka 2:19, 51) upućuje na blizak kontakt s njom, zbog čega mnogi istraživači pretpostavljaju da Lukini zapisi potiču od njenog ličnog svedočanstva, dobijenog ili neposrednim razgovorom sa Marijom ili preko ljudi iz njenog najbližeg okruženja. Takvo prikupljanje materijala u potpunosti se uklapa u Lukin metodološki profil kao onog koji je „sve pomno ispitao od početka“.
