Molitva je važna za svakog pojedinca. Na žalost mi ljudi se u najvećem broju slučaja molimo Bogu kada se nađemo u velikoj nevolji.
Kada su srušene kule bliznakinje u Americi, prva izjava tadašnjeg predsednika Džordža Buša je bila: „Molim američki narod da se moli Bogu.“ I najmoćniji ljudi sveta zavape u molitvi, kada su nemoćni. Zato je veoma važno da razjasnimo šta je molitva i kako treba da se molimo.
Prvo i osnovno pitanje je šta je zapravo molitva? U hrišćanskoj literaturi su poznate četiri definicije za molitvu.
Prva definicija kaže da je molitva „disanje duše“. Ovde je važno da razmislimo o činjenici, koliko dugo može živeti čovek bez vazduha. Prosečan čovek može da zadrži dah oko minut i po. Analogno tome, čovek može duhovno biti živ jedino ako redovno praktikuje „duhovno disanje“ to jest molitvu.
Druga definicija kaže da je molitva razgovor sa Bogom. Za razgovor su potrebne najmanje dve osobe. Ako je molitva razgovor sa Bogom, onda to ne može biti monolog. Čovek ispriča svoje potrebe Bogu i tačka. Kraj razgovora. Razgovor treba da bude dvosmeran. Kako? Na koji način? O tome će biti još reči u proučavanju molitve „Oče naš“.
Treća definicija kaže da je molitva ključ u rukama vere. Sveto Pismo kaže da „bez vere nije moguće ugoditi Bogu“ (Jevrejima 11:6). Ako neku molitvu ponavljamo iz navike, a ne verujemo, kolika je vrednost naše molitve?
Četvrta definicija je na prvi pogled malo čudna. Molitva je konopac nebeskih zvona, spušten na zemlju. Mi ljudi, povlačimo ovaj konopac sa verom ovde na zemlji, to jest molimo se Bogu verom, i naša molitva se čuje kod Božjeg prestola.
Najpoznatija molitva u hrišćanstvu je molitva „Oče naš“. Tu molitvu je izgovorio Isus Hristos. On je dva puta izgovorio tu molitvu, i oba slučaja su zabeležena u Svetom Pismu. Prvi put je Isus Hristos izgovorio tu molitvu na gori blaženstva, i to je zabeležio jevanđelista Matej (Matej 6:9-13). Drugi put je Isus ponovio molitvu svojim učenicima oko dve i po godine kasnije. Taj izveštaj nalazimo u jevanđelju po Luki (Luka 11:2-4).
Najčešće se molitva „Oče naš“ izgovara kao recitacija, pa se često i dešava da se ona ponavlja nekoliko puta uzastopce, ne razmišljajući u tome, o čemu sve ta molitva govori. Isus Hristos je dao veoma važna uputstva u vezi molitve, neposredno pre nego što je izgovorio molitvu „Oče naš“. Važno je da proučimo Isusova uputstva, da bi razumeli našu potrebu za molitvom, da bi razumeli sadržaj molitve „Oče naš“, i da bi mogli ispravno praktikovati molitvu, jer je molitva zaista veoma važna potreba svakog ljudskog bića.
„I kad se moliš Bogu, ne budi kao licemeri, koji rado po zbornicama i na raskršću po ulicama stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem da su primili platu svoju.“ (Matej 6:5). Mnoge verske vođe u tadašnjem Izraelu su se molili pred očima javnosti, izigravajući neku svetost pred narodom. Isus ih je jednostavno nazvao licemerima. Dalje Isus daje uputstvo o izboru mesta za molitvu.
„Nego, kad se moliš, uđi u svoju sobu, zatvori vrata i moli se svome Ocu, koji je u tajnosti, i uzvratiće ti tvoj Otac, koji gleda u tajnosti.“ (Matej 6:6). Iz ovih reči vidimo, da je mesto za molitvu tajno mesto, gde nas niko ne uznemirava, i gde naše misli možemo da usmerimo ka Bogu. Takođe je veoma važno, kome se molimo. Neki ljudi se mole mrtvima, svecima, pa i Svetome duhu, ali Isus veoma kategorično kaže: „moli se svome Ocu, koji je u tajnosti, i uzvratiće ti tvoj Otac, koji gleda u tajnosti.“ (Matej 6:6). Isus nije samo zapovedio da se mi molimo Ocu nebeskom, nego se i sam molio Ocu. U četiri jevanđelja je zapisano nekoliko molitava Isusa Hrista, i svaka počinje sa „Oče“. (Matej 11:25; Matej 26:39; Matej 26:42; Marko 14:36; Luka 22:42; Luka 23:34; Luka 23:46; Jovan 11:41; Jovan 12:27-28; Jovan 17:1).
„Kad se molite, ne brbljajte kao neznabošci jer oni misle da će zbog mnogo reči biti uslišeni. Ne budite, dakle, kao oni jer vaš Otac zna šta vam je potrebno i pre nego što ga zamolite.“ (Matej 6:7-8). Iz ovih Isusovih reči se jasno vidi, da molitvu ne treba ponavljati više puta uzastopce, kao neku mantru, nego da naša molitva treba da bude jasna, razumljiva i iskrena. Isus kaže da naš nebeski Otac zna šta su naše potrebe i pre nego što se molimo. Prema tome naša molitva nije samo izveštaj o našim potrebama, koje su Bogu već poznate, nego pristup Božjeg deteta svome nebeskom Ocu. Isus je mantranje i ponavljanje molitve izričito okarakterisao kao neznaboštvo.
Još jedno veoma važno uputstvo je Isus dao u vezi molitve, kroz jednu poučnu priču. „I reče im: koji od vas ima prijatelja, i otide mu u ponoći i reče mu: prijatelju! daj mi tri hleba u zajam; Jer mi dođe prijatelj s puta, i nemam mu šta postaviti; A on iznutra odgovarajući da reče: ne uznemiruj me; već su vrata zatvorena i deca su moja sa mnom u postelji, i ne mogu ustati da ti dam. I kažem vam: ako i ne ustane da mu da zato što mu je prijatelj, ali za njegovo bezobrazno iskanje ustaće i daće mu koliko treba.“ (Luka 11:5-8). Važno je da zapazimo iz ove priče, da čovek nije tražio hlebove na zajam, da bi zadovoljio svoje lične potrebe, nego potrebe nenajavljenog gosta. Tako i naše molitve ne treba da budu egocentrične, nego treba da se molimo i za ljude oko nas.
Postoji još jedna veoma važna izjava Isusa Hrista u vezi sa molitvom. „I što god zamolite u moje ime, učiniću to, da bi se Otac proslavio u Sinu.“ (Jovan 14:13). Dakle, molimo se Ocu, u ime Isusa Hrista. Zašto? Jednostavno ne možemo reći Ocu, da usliši naše molitve zbog naših zasluga, jer su naše ljudske zasluge veoma diskutabilne, ništavne. Zasluge pripadaju Isusu Hristu, i ako se molimo u Njegovo ime, time iskazujemo, da se pozivamo na Njegove zasluge.
Tajna Isusovog bezgrešnog života je baš u molitvi. Neke Njegove molitve su zapisane, a mnoge nisu, ali je važno da znamo, da je Isus svakoga dana rano ustajao i da je dan započeo molitvom. „A ujutru vrlo rano ustavši iziđe, i otide nasamo, i onde se moljaše Bogu.“ (Marko 1:35). Razmislimo malo o tome, da li je Božjem Sinu molitva bila toliko potrebna? Koliko je onda molitva potrebna nama ljudima? Ne recitacija, ne navika, ne mantranje, nego iskrena molitva iz srca. Naša je potreba, da sa verom, i iskrenim srcem pristupimo Bogu, i da kao deca razgovaramo sa našim nebeskim Ocem.
U Svetom Pismu nalazimo i zapis, da se Isus molio celu noć. „Tih dana izašao je na goru da se moli i celu noć je proveo u molitvi Bogu.“ (Luka 6:12). Ovde moramo malo zastati. Isusove molitve koje su zabeležene u Svetom Pismu su sve različite. Njihov sadržaj je zavisio od okolnosti u kojima je bio. To znači da sadržaj naših molitvi Bogu nije „ukalupljen“. Ponekad ljudi pitaju: „Šta je govorio celu noć?“ Isusove okolnosti bile su specifične zbog veličine misije koju je vršio i odgovornosti koja je počivala na Njemu.
Razmislimo malo o svojim životima. Da li smo imali besane noći, kada su nas mučili neki problemi u životu, pa smo se celu noć prevrtali u postelji? Da li bi u takvim okolnostima imali puno toga da kažemo našem nebeskom Ocu? Dužina naših molitvi dakle takođe zavisi od okolnosti u kojima se nalazimo. Događa se da neku dragu osobu ne vidimo duže vremena, pa kad je sretnemo, provedemo sate i sate u razgovoru. Imamo tako mnogo toga za razgovor. Koliko onda više imamo da razgovaramo sa našim nebeskim Ocem, kome možemo biti zahvalni i za život, i za zdravlje, i za dar spasenja, ukratko za sve?
Sveto Pismo izveštava o tome, kako je Isus Hristos u dva navrata nahranio veliko mnoštvo, i pre nego što je prelomio hleb, zahvalio se Bogu. Da li je to primer, kako bi i mi ljudi trebali da se zahvalimo Bogu za hranu pre obedovanja? Možda mi u našim krajevima smatramo da je sasvim prirodno, to što imamo redovne obroke, ali milioni umiru od gladi na planeti. Da kojim slučajem mi ne živimo u izobilju, možda bi osećali veću potrebu da se zahvalimo Bogu za naše obroke hrane.
Molitva „Oče naš“ je isto toliko važan deo Svetog Pisma, koliko i deset Božjih zapovesti. Molitvu „Oče naš“ je sam Isus Hristos izgovorio ljudima, takođe je sam Isus Hristos dao deset zapovesti Mojsiju na Sinaju. Deset zapovesti nije dovoljno samo znati, nego treba i ispuniti, tako i molitvu „Oče naš“ ne treba samo izgovoriti, nego i živeti.
Pre nego što je Isus izgovorio molitvu „Oče naš“, rekao je nešto veoma važno. „Ovako dakle molite se vi…“ (Matej 6:7). Ne kaže da recitujemo ovu molitvu, nego daje primer kako da se molimo.
Molitva „Oče naš“ sadrži ukupno sedam stvari koje se traže. Od tih sedam stvari koje se traže jedna je stvar materijalne prirode, ali samo delimično. Tu tražimo od Boga da nam da naš svakodnevni hleb. Isus kaže: „ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.“ Ovde dakle ne tražimo samo telesni nego i duhovni hleb. Prema tome, samo je jedno traženje delimično materijalne, a delimično duhovne prirode, dok su preostalih šest isključivo duhovne prirode. Sad bi trebali da preispitamo naše molitve. Šta mi najčešće tražimo u našim molitvama? Da nam deca polože ispit, da možemo da odemo na letovanje, da nam Bog sačuva porodicu, da nam Bog blagoslovi naš rad, itd. Uglavnom sve same materijalne stvari, a retko kad se i setimo ljudi oko nas.
U proučavanju koje sledi razmotrićemo uvodnu rečenicu u molitvu. „Oče naš koji si na nebesima“ (Matej 6:9).
Razjasnimo za početak, šta znači ova izjava „Oče naš“? Isus je ove reči izgovorio pred učenicima i jednim velikim mnoštvom ljudi. I On kaže „Oče naš“. Zašto ne kaže „Oče moj“? Ili možda „Oče vaš“. Zašto kaže baš ove reči? „Oče naš“! Šta znači ova izjava, koja je uvod u molitvu? Ako neki ljudi imaju istog oca, u kakvom su oni srodstvu? Najbližem. Oni su braća i sestre. Dakle Isus Hristos ovim rečima nam daje do znanja, da nas on priznaje za braću i sestre pred nebeskim Ocem. Kakav je to osećaj? Lepo je znati da smo Isusova braća i sestre. Nismo neka siročad negde u svemiru, tamo na nekoj planeti, nego smo Božja deca, i tu činjenicu nam je saopštio sam Isus Hristos. Sveto pismo potvrđuje ovu činjenicu. „Jer i onaj koji posvećuje i oni koje on posvećuje – svi su od istog oca. Zato se on ne stidi da ih zove braćom.“ (Jevrejima 2:11). Zaista je predivan osećaj, da nas pred Ocem na nebu zastupa naš brat.
Međutim nisu svi ljudi braća i sestre Isusu Hristu. Ovaj bratski odnos se zasniva na ličnom opredelenju svakog pojedinca. „A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji vjeruju u ime njegovo.“ (Jovan 1:12). Isusova braća i sestre su samo ljudi koji su Ga primili u svoja srca, i koji veruju u ime Njegovo. Njegovo ime ima jedno veoma važno značenje za nas ljude. „Rodiće sina, a ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on svoj narod spasti od greha njihovih.“ (Matej 1:21). Samo Isus Hristos može da nas izbavi od naših greha.
Živimo u svetu teškom za život. Ogroman broj ljudi traži izlaz u alkoholu, drogi, sedativima i raznim oblicima zabave, jer beži od realnosti. Mnogi ljudi podižu ruke na sebe, pa izvrše samoubistvo. Ljudi se osećaju zapostavljeno i ne vide smisao života. Ali kada izgovorimo ove reči: „Oče naš“, setimo se uvek predivnog obećanja iz Svetog Pisma. „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.“ (Isaija 49:15). Car David je znao ovu divnu istinu, i kada je bio u teškoj situaciji izjavio je: „Jer otac moj i mati moja ostaviše me; ali Gospod neka me prihvati.“ (Psalam 27:10).
Očeva ljubav prema nama ljudima je neizmerna. To je potvrdio sam Isus Hristos. „Jer Bog je tako voleo svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“ Otac je dao svog jedinorodnog sina u otkup za sve ljude. I za one koji su potonuli u grehu. „Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grešnici umrije za nas.“ (Rimljanima 5:8). Isus nam daje do znanja da nas Otac ljubi. „Jer sam otac ima ljubav k vama kao što vi imaste ljubav k meni, i verovaste da ja od Boga iziđoh.“ (Jovan 16:27). Iz ovog teksta vidimo, da ako volimo Isusa, naš nebeski Otac nam uzvraća ljubav. I veoma je ohrabrujuća vest, da mi hrabro možemo stupiti pred našeg nebeskog Oca, jer nas on voli. Isus čak u svojoj posredničkoj molitvi izražava veličinu Očeve ljubavi prema čovečanstvu. „…i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao.“ (Jovan 17:23). Očeva ljubav prema ljudima je isto toliko velika, koliko prema jedinorodnom Sinu Isusu Hristu. Ova neizmerna ljubav čini da i u našim srcima raste ljubav prema Bogu, i da uzvratimo tu nesebičnu ljubav.
Otac je veoma blizu nas. „…Ako me neko voli, držaće moje reči, i moj Otac će ga voleti, i doći ćemo k njemu i prebivaćemo s njim.“ (Jovan 14:23). Otac i Sin žele da stanuju u našim srcima. Da li će se ostvariti ova Očeva i Hristova čežnja, to zavisi isključivo od nas.
Uvodna rečenica u molitvu glasi: „Oče naš koji si na nebesima” (Matej 6:9). Razjasnili smo značenje „Oče naš“, a sada da vidimo šta znače reči: „koji si“. Glagol „si“ je pisan u sadašnjem vremenu. To znači da naš nebeski Otac uvek živi u sadašnjem vremenu, i da nema prošlost, nema početak i nema kraj. On je večan. Mi ljudi se rađamo, živimo, starimo, umiremo, ali Bog je večan. Ta večnost se vidi i u prvoj Božjoj zapovesti. „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske, iz doma ropskoga. Nemoj imati drugih bogova osim mene.“ (2. Mojsijeva 20:1-2). Bog kaže „Ja sam“. Sadašnje vreme. Ova činjenica ne govori samo o Očevoj večnosti, nego i o Njegovoj čežnji da konstantno bude naš Bog.
Uvodna rečenica još govori o mestu prebivanja našeg Oca. „Na nebesima“. Nebesa su jedan stvaran deo svemira, gde se nalazi Očev presto. „Gospod je utvrdio presto svoj na nebesima, i carska se vlast njegova nad svim proteže.“ (Psalam 103:19). Danas se Isus Hristos nalazi u nebeskoj svetinji, i zastupa nas pred našim nebeskim Ocem. „…vraćam se k ocu svojemu i ocu vašemu, i Bogu svojemu i Bogu vašemu.“ (Jovan 20:17). Isus nam ponavlja da je Njegov Otac i naš Otac, i da je Njegov Bog i naš Bog.
Interesantno je da se u nekim „modernim“ prevodima Biblije izostavljaju reči „koji si na nebesima“. Motiv nije teško naslutiti, jer mnogi na zemlji pretenduju da se nazivaju „očevima“ i da im se ljudi obraćaju kao navodnim posrednicima pred Bogom. Ali Isus je demaskirao tu prevaru: „Nikoga na zemlji ne zovite ocem jer imate samo jednog Oca – onog na nebu.“ (Matej 23:9)
Jednog Oca imamo. Jednog Boga. I jednog Spasitelja Isusa Hrista. Neka nam Bog svima pomogne, da Mu slobodno priđemo u molitvi, bez ustručavanja.
…da se sveti ime Tvoje
Posle obraćanja večnom Ocu, koji je na nebesima, Isus je izgovorio reči „…da se sveti ime tvoje“. Ovde se nameće pitanje. Zar Božje ime nije sveto samo po sebi? Ili je u pitanju nešto drugo? Možda bi jedno pitanje rešilo nedoumicu. Posredstvom koga? Posredstvom Isusa Hrista?
Isus je živeo na slavu svoga Oca i dok je bio na zemlji. Ili možda posredstvom nebeskih anđela? Ni anđeli nisu pali u greh, i žive na slavu Bogu. Dolazimo do nas ljudi. Mi ljudi veoma često obrukamo Božje ime.
Dakle, kada izgovaramo ove reči, „da se sveti ime tvoje“, mi zapravo tražimo od Boga, da nam pomogne da možemo da živimo Njemu na slavu, i na taj način da se Njegovo ime sveti posredstvom našeg života.
Sada se javlja novo pitanje. Na koji način može da se sveti Božje ime preko nas ljudi? Da li redovnom posetom crkvi, paljenjem sveća, molitvom, mirisom kada, svetom vodicom, hodočašćem… ili nečim drugim? Da li Bog očekuje od nas da činimo sve ovo, pa na taj način da postanemo „sveti“? Da li nas čini svetima ako kadimo, ili platimo putovanje u „svetu zemlju“ i hodamo stazama Galileje, kojima je i Isus hodao? Sve ovo nas ne čini svetim. Šta onda konkretno znači ovo iskanje „…da se sveti ime tvoje“?
„Nego svetite Gospoda Boga u vašim srcima. A budite uvek spremni da date odgovor svakom čoveku koji od vas traži obrazloženje nade koja je u vama, ali činite to s blagošću i strahom. Sačuvajte čistu savest, kako bi se oni koji s omalovažavanjem govore o vašem dobrom životu u Hristu postideli zbog onoga što govore protiv vas.“ (1. Petrova 3:15-16). Biblija nas poziva da Boga svetimo u srcima našim. Šta znači konkretno kad Biblija kaže u našim srcima? Da li se misli na mišić veličine pesnice koji kuca u grudima? „Dobar čovek iznosi dobro iz dobre riznice svog srca, a zao čovek iznosi zlo iz svoje zle riznice, jer njegova usta govore ono čega mu je srce puno.“ (Luka 6:45). Misli, pobude, reči… sve to nastaje u umu, a ne u srcu. Dakle, kada Biblija govori o srcu, to se odnosi na ljudski um. To dakle znači da Boga treba da svetimo u našem umu. Drugi deo teksta nas poziva da imamo dobru savest ili dobro življenje u Hristu. Isus je živeo među nama ljudima pre dva milenijuma. Živeo je primernim životom. On je naš primer u svemu, pa i u načinu života. Ako naš primer bude Isus Hristos, i naši opadači će se postideti što nas opadaju. Ovde se nameće jedno veoma važno pitanje. Šta treba da bude temelj našeg života, i religije? Isus je dao nedvosmislen odgovor. „Vi istražujte Pisma jer mislite da u njima imate večni život, a upravo ona svedoče o meni.“ (Jovan 5:39) Pismo svedoči za Hrista, i zato Sveto Pismo treba da bude temelj našeg verovanja. Takođe Božja reč treba da bude jedini standard našeg života. Ako našu veru i naš život budemo gradili na Svetom Pismu, „svetićemo Božje ime“.
Ovde bi trebalo da se malo zamislimo. Trebalo bi da odvojimo malo vremena za razmišljanje, i da ispitamo svoje živote, i verovanja. Da li se naši životi temelje na Svetom Pismu? Da li sve ono što verujemo u našem religijskom životu, ima osnove u Svetom Pismu? Ako je odgovor potvrdan, onda ćemo mi „svetiti Božje ime“.
Tokom našeg života, mi treba da praktikujemo hrišćanski način života. Koliko dana u sedmici?
Kada se bivša premijerka Indije, Indira Gandi vratila kući sa svoje turneje po Evropi, izjavila je, da je u Evropi upoznala „vikend“ hrišćane. Ona je upoznala misionare u Indiji, koji su bili hrišćani 24 sata dnevno 365 dana u godini. Hrišćani, koje je ona spomenula kao „vikend“ hrišćane, svojim životom su svedočili da su oni hrišćani samo kada treba da idu u crkvu. Da li su oni „svetili Božje ime“? Naravno da nisu. Oko ove činjenice treba da se zamislimo malo. Da li smo i mi „vikend“ hrišćani? Da li se mi lepo „skockamo“ da bi otišli su crkvu, a ostalim danima nismo baš na slavu Božjeg imena? Naši životi svedoče o tome, koliko mi zapravo volimo Boga. Ako Ga istinski volimo, mi ćemo biti hrišćani svakog trenutka našeg života. Hrišćanin je hrišćanin svakog trenutka u svom životu, ili… nije uopšte hrišćanin. Možda ovaj zaključak zvuči grubo. Ipak, jedno je sigurno. Ili sledimo Hrista u svemu, ili ne. Isus je rekao: „Tako da se svetli vaše videlo pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave oca vašega koji je na nebesima.“ (Matej 5:16). Ljudi oko nas treba da prepoznaju u nama Božji karakter, i da kada vide naša dela, da slave našeg nebeskog Oca. Ovo je suština traženja „da se sveti ime tvoje“. U današnjem hrišćanskom shvatanju, značenje reči „svet“ nema nikakve veze sa biblijskim značenjem te reči. Biti svet u biblijskom smislu reči znači, biti odvojen, to jest posvećen Bogu. Kao što neki ljude posvete svoj život umetnosti, sportu ili možda nauci, tako ljudi mogu da posvete svoj život Bogu i da idu Božjim putem. Kao što u životu čoveka koji je svoj život posvetio nauci na prvom mestu stoji nauka, tako u životu hrišćanina na prvom mestu treba da bude Bog. Jedino na taj način možemo da svetimo Božje ime. U besedi na gori blaženstava, Isus je prvi put izgovorio molitvu „Oče naš“, i tu je dao i jednu veoma važnu zapovest svojim slušaocima. „Nego, prvo tražite Carstvo Božije i njegovu pravednost, i sve ovo će vam se dodati.“ (Matej 6:33). U našem hrišćanskom životu je najvažnije da „prvo tražite Carstvo Božije i njegovu pravednost“.
Sada bi trebali da postavimo sebi neka pitanja. Ko stoji u mom životu na prvom mestu? Da li Bog? Ako u mom životu na prvom mestu stoji Bog, šta je onda zapravo moj najvažniji cilj u životu? U Bibliji nalazimo jedan predivan tekst u vezi najvažnijeg cilja jednog hrišćanina. „Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Efescima 4:13). Ovaj tekst nas poziva da svi, ne poneki od nas, nego svi dostignemo u jedinstvo vere u poznanju Sina Božjega. Zašto? Zato što držanjem svega onoga što nam Bog nalaže kroz Sveto Pismo, mi rastemo u hrišćanskom savršenstvu, i upoznavanjem Isusa Hrista, mi poprimamo Hristov karakter. Na taj način se u nama formira jedan savršeni karakter, i mi sežemo ka cilju, da rastemo u „u meru rasta visine Hristove“. Drugim rečima, ovaj biblijski tekst jasno govori da je svaki čovek bez izuzetka hrišćanin samo u tolikoj meri u kolikoj meri njegov život i njegov karakter sliči Isusu Hristu.
Ovo nije puka teorija, nego borba svakog čoveka na ovome svetu. Teško je biti nesebičan čovek u jednom sebičnom svetu. Mi možemo da se trudimo svim silama da budemo bolji ljudi, ali je Isus veoma jasno rekao: „Ja sam čokot a vi loze: i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa.“ (Jovan 15:5). Ne možemo postati bolji ljudi u svojoj sili, jer nismo sposobni za to. Naša grešna ljudska priroda je sklona da čini zlo. „I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu.“ (1. Mojsijeva 6:5-6). Ovo je bila odlika pretpotopne civilizacije, i ovo je odlika i današnjeg čovečanstva. Zato je najvažniji zadatak svakog čoveka da se vrati Bogu. Povratak Bogu je centralna zamisao Božjeg plana spasenja. Kada čitamo izvešaj o stvaranju, nalazimo jedan predivan tekst. „I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.“ (1. Mojsijeva 1:27). Mi ljudi smo stvoreni po Božjem obličju. To znači i da je karakter ljudi pre pada u greh bio sličan Božjem karakteru. Posle pada u greh ljudski karakter se iskvario, i svedoci smo sve veće degradacije sa svakom novom generacijom. Međutim, kroz Isusa Hrista mi možemo da se vratimo Bogu. Isus je zato podneo svu sramotu i ruganje, i na kraju i smrt, da bi pomogao palom grešnom čovečanstvu da se vrati Bogu. Ostaje pitanje, da li mi ljudi želimo to? Da li u našim srcima postoji ta čežnja? Ovo je veoma važno pitanje, jer jedino na taj način možemo svetiti Božje ime.
U Bibliji nalazimo jedan veoma ozbiljan tekst o huli na Boga. „Jer se ime Božije zbog vas huli u neznabošcima, kao što stoji napisano.“ (Rimljanima 2:24). Ovde treba da se zamislimo malo. Verujemo da smo hrišćani. Zapitajmo se, da li ljudi, koji žive oko nas hule na Božje ime kada posmatraju naša dela? Da li smo mi dobar primer ljudima oko nas? Biblija jasno piše „Jer se ime Božije zbog vas huli u neznabošcima“. Zbog koga? Zbog nas. Nije dakle dovoljno da nekoliko puta izrecitujemo molitvu „Oče naš“. Naša je životna potreba da razmislimo o dubini svih poruka koje izgovaramo, i da u svetlu tih životnih principa koje izgovaramo kroz ovu molitvu lociramo sebe. Gde se mi, odnosno gde se ja nalazim na moralnoj lestvici u svetlu molitve „Oče naš“? Ovo je veoma važan princip. Na žalost, ljudi u sebi stvaraju takvu sliku o Bogu, kakvu sliku vide u životu hrišćana oko sebe. Biblija nas izveštava kako su Grci tražili da vide Isusa Hrista. „Među onima koji su došli da se poklone Bogu na praznik bilo je i nekih Grka. Oni su prišli Filipu, koji je bio iz Betsaide u Galileji, i zamolili ga: ’Gospodine, hteli bismo da vidimo Isusa.’“ (Jovan 12:20-21). Ovi ljudi su hteli da vide Isusa. Ne da slušaju o Njemu, nego da Ga vide. Današnje hrišćanstvo uglavnom propoveda Isusa Hrista. Ljudi ne žele da slušaju o Isusu Hristu, nego žele da Ga vide, isto kao i ovi Grci iz teksta. Žele da vide čisto, nebesko savršenstvo. Vide li danas ljudi oko nas Isusa u nama? Ili možda samo slušaju o Njemu, a vide nešto sasvim drugo? Da li su mnogi ljudi danas ateisti samo zato što vide dela takozvanih hrišćana? Vredi razmisliti o ovom pitanju.
Kako onda da mi svetimo Božje ime? Merila su veoma jednostavna. Otvorimo deset Božjih zapovesti, i činimo to što tamo piše, i tako možemo svetiti Božje ime. Ali to nije dovoljno. Čovek 21. veka je veoma usamljen. Mi ljudima možemo pomoći novčano, ili im dati komad odeće, ali danas postoji veliki broj ljudi, koji imaju blaga ovoga sveta, ali su nesrećni. Nema ko da im uputi lepu reč. Da li i takva vrsta pomoći doprinosi da svetimo ime Božje? Isus je naš primer, i on je upravo to činio. O Njemu čitamo u pismu: „…koji prođe čineći dobro…“ (Dela 10:38)
Ali kako da dosegnemo taj hristoliki karakter? U prethodnom proučavanju smo videli da se Isus molio svakog jutra. Videli smo da se Isus u molitvi zahvalio i za hranu. Videli smo da je tajna Isusovog svetog života bila u molitvi. Molitva je naša životna potreba. Videli smo da ne možemo ugoditi Bogu, ako nemamo veru. Dakle, potrebna je vera. Ljudi često kažu „držimo se naše svete vere,“ misleći na svoju religijsku pripadnost. Vera i religijska pripadnost su dve različite stvari. Lako je biti religiozan, ali je nama potrebna istinska vera. Isus je rekao „Ali sin čovečiji kad dođe hoće li naći veru na zemlji?“ (Luka 18:8). Isus ne govori ovde o religijama ili religioznim ljudima. On govori o ljudima koji veruju u Sveto Pismo i u svojim životima praktikuju sve ono što je zapisano u Svetom Pismu. Dok je apostol Pavle kao osuđenik na smrt čekao na svoju egzekuciju, iz zatvora piše pismo svom mladom saradniku Timoteju. U tom pismu piše: „Dobro sam se borio, trku sam do kraja istrčao, veru sam sačuvao.“ (2. Timoteju 4:7). Ne piše da je održao religiju, nego veru. Dakle religija nije dovoljna za spasenje. Potrebna nam je vera. Pa kako možemo imati i održati veru? „Dakle, vera proističe iz propovedanja, a propovedanje kroz objavu Božju.“ (Rimljanima 10:17). Ako želimo da naša vera raste, čitajmo Sveto Pismo svaki dan. I dok čitamo pismo, slušajmo šta nam Bog govori. Prihvatimo i ono što nam se dopada i ono što se našoj paloj prirodi ne dopada. Svaka poruka sa neba je upućena nama na našu korist.
Veoma je važno da verujemo sve što čitamo iz Biblije, jer je ona Božja Reč. Apostol Pavle veoma izričito piše: „… jer znam onoga kome verujem i uveren sam da on može čuvati ono što sam mu poverio do onog dana.“ (2. Timoteju 1:12). I mi treba da verujemo Bogu, jer „Bog je veran, bez nepravde; pravedan je i istinit.“ (5. Mojsijeva 32:4).
Važno je da verom prihvatimo iz Svetog Pisma čak i ono što nam nije baš jasno. Bog nas ljubi više nego što sami sebe ljubimo i zna više o nama nego što mi znamo o sebi. „Ne prodaje li se pet vrabaca za dva dinara? i nijedan od njih nije zaboravljen pred Bogom. A u vas je i kosa na glavi izbrojena…“ (Luka 12:6-7).
Veoma je važno takođe da se verom predamo u Božje ruke. Često kažemo da se nadamo da će nam Bog pomoći. Da li se samo nadamo ili verujemo? Božje ime možemo svetiti ako zaista svim srcem verujemo. Da li verujemo da Bog bolje zna od nas šta je za nas najbolje u datom trenutku? Neposredno pre hapšenja, Isus se molio Ocu u Getsimanskom vrtu. Njegova molitva nam otkriva da se on sa potpunim poverenjem prepustio u Očeve ruke. „Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti.“ (Matej 26:39). Bog vidi sve naše puteve i naša je potreba da dozvolimo da nas on vodi. Zato prihvatimo sva uputstva Svetog Pisma, čak i ako nam nešto nije po našoj volji. Da li zaista ljubimo Boga? Rečima možda da, ali naša dela otkrivaju istinu o našoj ljubavi i poverenju.
Da spomenemo još i zahvalnost. Da li smo zahvalni Bogu za sve što imamo? „Jer ko tebi daje prednost u odnosu na nekog drugog? I šta imaš, a da nisi primio? A ako si primio, zašto se hvališ kao da nisi primio?“ (1. Korinćanima 4:7). Sve, apsolutno sve što imamo, dobili smo od Boga na dar. I život, i zdravlje, i znanje, i talente, i radnu sposobnost, i što je najvažnije, dobili smo Isusa Hrista na dar, da On bude otkup za naše spasenje. Sve smo dobili na dar, i ništa na ovome svetu nije naše. Ono što je naše, to su naši gresi. Ako su samo naši gresi naša svojina, šta nam je činiti sa našim gresima? „Gresi nekih ljudi očigledni su svima i odmah vode do osude, dok se gresi drugih pokazuju kasnije.“ (1. Timoteju 5:24). Treba da se pokajemo, i da tražimo od Boga, da nam oprosti svaki naš greh. Ovaj tekst ukazuje na dve grupe ljudi. Jedna grupa šalje svoje grehe na sud, što znači da su se pokajali i tražili oprost grehova od Boga. Ta grupa ljudi sveti Božje ime. Druga grupa ljudi ne mari baš za svoje grehe, i njihovi gresi će ih pratiti u propast. Oni sramote Božje ime.
Da se sveti ime tvoje… Ovo traženje iz molitve „Oče naš“ nam daje do znanja da Bog očekuje od nas da se Njegovo ime sveti preko nas ljudi. Za to je potrebna promena karaktera. Za taj zaokret u našim životima će Bog dati snagu i On će nas voditi u pobedu nad grehom, samo je potrebno da mi sa iskrenom čežnjom i govorimo ovu rečenicu. Da se sveti ime tvoje…
Dragoslav Kresac
