Molitva „Oče naš“ (2)

…da dođe carstvo Tvoje

U to vreme, kada je Isus izgovorio molitvu „Oče naš“ u svojoj besedi na gori blaženstva, Jevreji su očekivali da će ih Isus osloboditi od rimskog jarma i da će uspostaviti carstvo ovde na zemlji, ali Isus nikada nije naučavao o zemaljskom carstvu.

Isus je uvek ukazivao na nebesko carstvo. Zemaljska carstva su zasnovana na dijametralno suprotnim principima od principa na kojima se zasniva nebesko carstvo. Zemaljska carstva uglavnom nastaju primenom sile, imaju svoje instrumente za očuvanje vlasti, i ti instrumenti takođe koriste silu u svom delovanju. S druge strane, nebesko carstvo se temelji na ljubavi, pravdi, milosti, i ne koristi nikakvu prisilu.

Pitanje je kakvo je to nebesko carstvo, kada se temelji na ljubavi? Carstvo u kome vladaju ljubav, mir, radost, gde nema bolesti, osvete, mržnje, gneva… Možemo li da zamislimo kakvo je to carstvo? Apostol Pavle o tom carstvu piše: „Što oko nije videlo i uho nije čulo i što u srce čovečije nije došlo, to je Bog pripremio za one koji ga vole.“ (1. Korinćanima 2:9). Jeli moguće da će doći to carstvo, u kome je takav mir i radost, a da nema vojske, policije, popravnih domova i slično? Isus je zbog toga i umro na krstu. Njegova misija ima za cilj, da ono što je čovek izgubio padom u greh ponovo bude vraćeno čoveku. Bog je stvorio čoveka po svome obličju (1. Mojsijeva 1:27), ali je greh upropastio čoveka. Božji plan spasenja ima za cilj, da vrati čoveka u stanje bez greha, u stanje, kada je čovek imao Božje obličje. Da čovek bude odraz božjeg karaktera.

Dakle, Isus u molitvi „Oče naš“ govori o Božjem carstvu, a ne o nekoj zemaljskoj imperiji. …Da dođe carstvo tvoje… Ova molba izgleda malo čudno na prvi pogled. Mi tražimo „da dođe carstvo tvoje“, dok Biblija jasno govori da će Bog svakako uspostaviti svoje večno carstvo. Međutim, molitva „Oče naš“ ne govori o Božjem večnom carstvu. Pitanje je koliko onda ima Božjih carstava, ako Isus ne govori o večnom Božjem carstvu? Biblija govori o dva Božja carstva. Veoma je važno da razumemo važnost i jednog i drugog carstva, pa stoga moramo razmotriti, šta Biblija govori o jednom, a šta o drugom Božjem carstvu?

Fariseji su pitali Isusa: „…kad će doći carstvo Božije?“ (Luka 17:20). Očito nisu razumeli Isusovo učenje. Isus im je odgovorio na njihovo pitanje. „odgovarajući reče im: carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazati: evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božije unutra u vama.“ (Luka 17:20-21).
Na drugom mestu Isus kaže: „A kad dođe sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na prestolu slave svoje.“ (Matej 25:31).

Isus dakle govori o dva Božja carstva. Govori o prestolu blagodati koji je uspostavio prilikom svog prvog dolaska, i o prestolu slave koji će se uspostaviti prilikom Njegovog drugog dolaska. U hrišćanskim krugovima je više poznato Božje večno carstvo, ili carstvo slave, koje će Isus uspostaviti prilikom svog drugog dolaska, ali je i carstvo blagodati i te kako važno za svakog pojedinca. Ono što je najvažnije za nas hrišćane jeste saznanje da u Božje carstvo slave možemo ući samo ako dozvolimo da Isus Hristos u našim srcima uspostavi Božje carstvo blagodati.

Zato je veoma važno da se zapitamo: da li je u našim srcima uspostavljeno Božje carstvo? Da li smo se mi istinski molili Bogu, da prebiva u našim srcima? Gde je Bog prisutan, tamo je i Njegovo carstvo uspostavljeno. Zato je veoma važno, da sa iskrenom željom izgovorimo ove reči: „…da dođe carstvo tvoje…“ Glavna poruka jevanđelja i celog novozavetnog dela Svetog Pisma jeste, da Isus Hristos želi da živi u našim srcima. Jedino Isus Hristos može da uspostavi carstvo blagodati u našim srcima. Mi sami nismo sposobni za to. „Ja sam čokot a vi loze: i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa.“ (Jovan 15:5). Apostol Pavle je iskusio tu radost, da u njegovom srcu živi Isus Hristos. „A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom sina Božijega, kojemu omiljeh, i predade sebe za mene.“ (Galatima 2:20). Ovo je praktično hrišćanstvo. Ako Isus Hristos živi u nama, mi ćemo činiti Božju volju, svetićemo Njegovo ime, živećemo po principima molitve „Oče naš“. Sve što govorimo u molitvi postaće praksa u našim životima. To je rezultat uspostavljanja carstva blagodati u našim srcima.

Na žalost, najveći broj hrišćana danas živi u ubeđenju da biti hrišćanin znači pripadati nekoj hrišćanskoj denominaciji, posećivati njihove službe i platiti materijalnu obavezu koju ta denominacija potražuje, i to je to. Istina je sasvim drugačija. Biti hrišćanin znači pripadati Hristu. Hrišćanski život je neprekidna borba protiv sopstvenih karakternih mana, protiv iskušenja. Zbog takvog pogrešnog shvatanja hrišćanstva najveći broj hrišćana, na žalost, i ne zna skoro ništa o carstvu milosti. Takvo pogrešno shvatanje nije novost. Ni sami apostoli, iako su proveli tri i po godine sa Isusom Hristom i slušali sve Isusove besede nisu shvatili suštinu poruke koju je Isus iznosio. Oni nisu očekivali nikakvo carstvo blagodati, nego su željno očekivali carstvo slave. Posle vaskrsenja je Isus Hristos proveo još četrdeset dana na zemlji. Tih četrdeset dana je Isus propovedao o carstvu Božjem. „…I javlja im se četrdeset dana, i govori o carstvu Božijemu“ (Dela 1:3). Uprkos tome učenici nisu shvatili suštinu poruke, i kada su na dan Hristovog vaznesenja ispratili Hrista na Maslinsku goru, postavili su pitanje Isusu Hristu iz kojeg se jasno vidi da nisu shvatili Isusovu poruku: „Gospode! hoćeš li sad načiniti carstvo Izraelovo?“ (Dela 1:6). Nema veće tragedije od toga, kada čovek praktikuje nekakvu religiju, a nema pojma o suštini te religije. Tragično je kada hrišćanin ne zna u šta veruje, zašto veruje to što veruje, kada izgovara reči „da dođe carstvo tvoje“, a ne zna šta zapravo traži u molitvi od Boga. Moramo dakle znati razliku između carstva blagodati i carstva slave.

„Pristupimo, dakle, slobodno prestolu blagodati, kako bi stekli milosrđe u nalaženju blagodati kad nam zatreba pomoć.“ (Jevrejima 4:16) Svaki čovek može prići prestolu blagodati, sve dok Isus vrši posredničku službu za nas ljude pred nebeskim Ocem. Do tada traje vreme milosti za nas ljude. Ipak, ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da nije sigurno da ćemo se ujutro probuditi. To znači da možemo pristupiti prestolu blagodati samo dok smo živi. Svedoci smo činjenice da svakodnevno umiru i stari i mladi ljudi. Nema pravila. A mrtav čovek ne može da priđe prestolu blagodati i ne može da traži oprost grehova. Tada više nema promene karaktera. Zato je važno da iskreno tražimo u molitvi još danas da Bog uspostavi carstvo blagodati u našim srcima. Danas, dok smo živi, i dok nije isteklo vreme milosti. Zato je važno da prihvatimo savet Svetog Pisma: „Danas, ako slušate glas njegov, nemojte da vam srce otvrdne.“ (Jevrejima 4:7). Božje carstvo blagodati će se uspostaviti u srcima ljudi koji svete Božje ime. Svetiti Božje ime praktično znači živeti po Njegovim zakonima, zapovestima i uredbama, koje je On dao u Svetom Pismu. Posledica takvog praktičnog života jeste izgradnja carstva blagodati u našim srcima.

Nameće se pitanje, kako možemo praktično živeti po Svetom Pismu u ovom svetu prepunom iskušenja? Ne možemo da se izborimo sa svojim manama… Potrebna nam je pomoć. U starozavetnom pismu nalazimo jedno predivno proročanstvo koje se odnosi na Isusa Hrista. „Gospod Jahve mi je dao jezik poučenih, da znam šta da kažem umornome. Svakog jutra me budi, budi mi uši da ga slušam kao što slušaju oni koji se poučavaju.“ (Isaija 50:4). To proročanstvo se ispunilo u životu Isusa Hrista. Bog je svome Sinu dao „dao jezik poučenih, da znam šta da kažem umornome.“ Svako jutro je Bog budio svog Sina, i Sin je svako jutro slušao Očeve reči, kao učenici. Ovo je veoma važno za nas ljude. Ako želimo da pobedimo svoje mane i iskušenja u ovome svetu, ako želimo da Bog u našim srcima uspostavi carstvo blagodati, moramo obratiti posebnu pažnju na našu jutarnju molitvu. Da iskreno tražimo u molitvi, da Bog da Duha Svetoga da nastava u nama. Ovo treba svi da iskusimo. Hrišćanstvo je praktičan život a ne puka teorija. Zato napravimo eksperiment u našim životima. Tražimo to iskreno, svim srcem od Boga svakog jutra, cele sedmice, ili dve sedmice, i bićemo iznenađeni novim iskustvom. Takođe nam je potrebno da svakoga dana čitamo Sveto Pismo i „slušamo kao učenici“.

Ovo je tajna pobede. Ipak odluku o praktičnoj primeni ove tajne svaki čovek donosi sam za sebe. Bog je učinio, i danas čini sve što može da spasi čoveka. Najveća prepreka Bogu u tom nastojanju je ljudska tvrdoglavost. Isus je plakao nad Jerusalimom, kada je izgovorio ove reči: „Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! koliko puta hteh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne hteste!“ (Matej 23:37). Bog nikoga nikad ne prisiljava ni na šta. On poštuje slobodnu volju svakog pojedinca. I dok Isus plače nad Jerusalimom, izgovara reči, kako nije mogao da skupi čeda Jerusalima… zašto? „…i ne hteste!“ Bog nas poziva na spasenje, ali poštuje našu slobodnu volju. Ako mi odlučimo da budemo izgubljeni, On će poštovati našu slobodnu volju.

Kakvo je zapravo to carstvo blagodati? Isus je sve principe carstva blagodati pokazao svojim ličnim primerom. Spomenućemo nekoliko principa.

„…Koji hoće da bude veći među vama, da vam služi.“ (Marko 10:43). Veoma jednostavan princip. U našoj današnjoj civilizaciji važi sasvim drugačiji princip. „Ja sam glavni“. „Ja sam car“. Taj stav i taj princip nije nikome doneo sreću. Isus kaže „…koji hoće da bude veći među vama, da vam služi.“ Pokušajmo da živimo po tom principu. Iskusimo sreću takvog života.

„Ne sudite da vam se ne sudi“ (Matej 7:1). Kada je Isus izgovorio ove reči, ljudi su gledali na svoja dostignuća, i uzimajući sebe za primer, osuđivali su one ljude, koji su u njihovim očima bili „nedorasli“ njihovom merilu. Na taj način su se u ljudima ugasila plemenita i uzvišena osećanja, i oni su postali sebične sudije i sitničave uhode. Uzmimo Isusa Hrista za merilo, a ne naša dostignuća. Promeniće se naš pogled na ljude oko nas.

„Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima: jer je to zakon i proroci.“ (Matej 7:12). Isus kaže da uvek činimo to što je dobro. Kada nas neko uvredi, započnimo pomirenje. Kada nas slabo plate na radnom mestu, da i dalje vredno i pošteno radimo. Ovo nije samo prazna fraza. Bog je praktično pokazao ovakvo načelo. Adam i Eva su sagrešili. Uvredili su Boga, pa ipak u Svetom Pismu čitamo izveštaj, kako je Bog u svojoj milosti potražio njih. Isus nije samo rekao da su ovo principi sreće. On je to i pokazao svojim životom.

„Nego, prvo tražite Carstvo Božije i njegovu pravednost, i sve ovo će vam se dodati.“ (Matej 6:33). Isus nas poziva, da postavimo neke prioritete u našim životima. Kaže „prvo tražite carstvo Božije i njegovu pravednost“. Poziva nas da nam Bog bude na prvom mestu u našim životima. To i nije baš lako u današnjem svetu punom prevare. Nikada nije baš bilo lako, jer su tokom istorije uvek bili u manjini ljudi koji su tražili „prvo Carstvo Božije i njegovu pravednost“. Ljudi u čijim srcima je Bog uspostavio carstvo Blagodati. Ti ljudi nisu bili zadovoljni ceremonijama i spoljašnjom formom. Oni su uvek težili nečem uzvišenom. Težili su za Božjim prisustvom u svojim srcima. Težili su ispunjenju Isusovog obećanja: „Ako me neko voli, držaće moje reči, i moj Otac će ga voleti, i doći ćemo k njemu i prebivaćemo s njim.“ (Jovan 14:23). Ovo Božje prisustvo u našim srcima je garancija pobede nad sotoninim kušanjima. „Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje.“ (Filipljanima 4:13).

Carstvo blagodati u našim srcima je uslov da nasledimo carstvo slave. Živimo u vremenu pred sam Isusov drugi dolazak. Isus će doći u višestrukoj slavi. „Jer ko se postidi mene i mojih reči, njega će se i Sin čovečiji postideti kad dođe u svojoj slavi i u slavi Oca i svetih anđela.“ (Luka 9:26). Tekst nam takođe otkriva kome će Isus Hristos doneti spasenje. „Jer ko se postidi mene i mojih reči njega će se sin čovečiji postideti…“ Čega treba da se stidi jedan hrišćanin? Da se stidi svog poštenog života? Da se stidi što ljubi Boga svim srcem? Da se stidi što je sveta Božja Reč merilo i standard njegovog života? Hrišćanin zaista nema čega da se stidi.

Sveto pismo nas izveštava o dešavanjima na dan Hristovog drugog dolaska. Taj dan će doći veoma iznenada. Kada svet bude osećao najveću sigurnost, taj dan će nastupiti. „A Gospodnji dan će doći kao lopov noću, u koji će nebesa proći uz veliku buku, i elementi će se, užareni, raspasti, a zemlja i dela na njoj biće spaljeni.“ (2.Petrova 3:10). To će biti veoma strašno vreme. „Pošto će se to sve tako raspasti, kakvi vi trebate biti u svetom ponašanju i pobožnosti, dok očekujete i hitate ka
dolasku dana Gospodnjeg, kada će se nebesa, zapaljena, raspasti i elementi, užareni, rastopiti!“ (2. Petrova 3:11-12). Biće to veoma teško vreme, ali za nas su najvažnije dve činjenice. Jedna je da će taj dan doći veoma iznenada, neočekivano. Druga je da taj dan treba da nas zatekne u svetom življenju i pobožnosti.

Kada nastupi taj dan, desiće se još nešto. „U jednom trenutku, u tren oka, na zvuk poslednje trube. Jer truba će zatrubiti i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se preobraziti.“ (1. Korinćanima 15:52). Kada se pojavi Isus u toj velikoj slavi, pred Njegovom slavom će se ljudska tela pretvoriti u neraspadljivo telo. Međutim neće svako ljudsko telo da se pretvori u neraspadljivo telo. „Tog dana oni koje Gospod pobije ležaće od jednog kraja zemlje do drugog. Neće biti oplakani ni pokupljeni ni sahranjeni. Biće kao đubrivo po zemlji.“ (Jeremija 25:33)

Kao što možemo primetiti, prethodne dve teme se nadovezuju jedna na drugu i predstavljaju uvod u sledeću izjavu – DA BUDE VOLJA TVOJA I NA ZEMLJI KAO NA NEBU!

Dakle, Isus nas poziva na prioritet i stremljenje u želji da pre svega pripadnemo onom neopipljivom Carstvu milosti. Samim tim i da se fokusiramo u našim molitvama na Carstvo slave koje očekujemo i u vidljivom obliku! Najpre to trebamo da tražimo, a sva „bogatstva“ ovoga sveta su TAŠTINA kako kaže mudri car Solomon! Knez ovoga sveta je sotona, i čovečanstvo u globalu se mora susresti sa svojevoljnim odabirom greha, da se pokaže kuda vodi zakon pohlepe, samoljublja, mržnje… Otud i odgovor na sva zla i nepravde kroz istoriju čovečanstva, sa vrhuncem u današnjem vremenu – koja dozvoljava Bog da se dese.

Naša je molitva da se nađemo među onima koji neće saviti svoja kolena pred knezom zla, i da po cenu patnje očekujemo i širimo vest o carstvu Božijem u slavi!

Dve grupe ljudi. Dve različite sudbine. U kojoj grupi želimo biti? Donesimo odluku sada, ovog trenutka, i zavapimo iskreno, iz sveg srca Bogu… da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje…!

 

…da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu…

Da li Božija volja zavisi od nas i naših molitvi? Da li mi ljudi možemo sprečiti ostvarivanje Božje volje? Bog je dao jednu jasnu izjavu u Svetom Pismu u vezi Njegove volje. „Setite se prošlosti davne, da sam ja Bog, da nema drugog Boga i da niko nije kao ja. Ja od početka javljam šta će na kraju biti, od davnina javljam ono što još nije bilo. Ja kažem: ‘Moja namera će se ostvariti i učiniću sve što želim.’“ (Isaija 46:9-10)

Ako će Bog sprovesti svoju volju do kraja, ima li smisla, da mi tražimo u molitvi: „…da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu…“?

Isus ne bi rekao da ovo tražimo u molitvi, da nema smisla tražiti „…da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu…“ Jedno pitanje će pomoći da nađemo odgovor. Gde sam ja u celoj priči? Bog je uspostavio plan spasenja, i On će sprovesti plan spasenja u delo. Pitanje je gde smo mi u celoj priči? Da li želimo da budemo među spasenima, ili ne? Ako smo siti ove doline suza, u kojoj živimo, i ako čeznemo za nečim boljim od ovoga, za nečim čistim i pravednim, onda je odgovor svakako potvrdan u korist spasenja. Ako želimo biti spaseni, onda moramo činiti Božju volju. Isus je to jasno naglasio: „Blago i onima koji slušaju reč Božiju, i drže je.“ (Luka 11:28)

Dakle, ako mi u molitvi izgovaramo reči „…da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu…“, mi praktično izražavamo našu želju, da kao što sva bića na nebu ispunjavaju Božju volju, tako i mi želimo da činimo Božju volju. Ako mi izrazimo tu želju Bogu, On će svojim Duhom da nas vodi. „Nauči me tvoriti volju tvoju, jer si ti Bog moj; duh tvoj blagi neka me vodi po stazi pravoj.“ (Psalam 143:10).

Ovde se nameće jedno od najvažnijih pitanja. Odakle mogu znati šta je Božja volja? Božju volju možemo da pročitamo u Svetom Pismu. Čovek 21. veka obično za svoje telesno zdravlje plati lekara, a za svoje duhovno zdravlje plati popa, i šta oni kažu, to čovek 21. veka prihvata zdravo za gotovo. Tužna je istina da su duhovne vođe naroda poslednje osobe na svetu koje treba da pitamo za Božju volju. „Izgibe moj narod, jer je bez znanja; kad si ti odbacio znanje, i ja ću tebe odbaciti da mi ne vršiš službe svešteničke; kad si zaboravio Boga svojega, i ja ću zaboraviti sinove tvoje.“ (Osija 4:6). Bog je najviše ukora uputio baš duhovnim vođama naroda kroz celo Sveto Pismo. Da duhovne vođe zaista brinu o narodu, i da svi istražuju pismo, na svetu bi postojala samo jedna jedina religija. Zato je naša životna potreba da lično istražujemo Božju volju u Svetom Pismu. „Vi istražujte Pisma jer mislite da u njima imate večni život, a upravo ona svedoče o meni.“ (Jovan 5:39). Isus nam lično savetuje da čitamo Sveto Pismo. Od prve do poslednje stranice, Božja Reč nam predstavlja božanske principe po kojima treba da živimo. Božju volju možemo pročitati u deset Božjih zapovesti, gde On zapoveda da nemamo drugih bogova osim Njega. Da ne pravimo sebi likove rezane i ikone, da im se ne klanjamo i da im se ne molimo. Dalje, da ne uzimamo Njegovo sveto ime uzalud. Da svetkujemo dan od odmora, šabat ili subotu. Da poštujemo svoje roditelje. Da ne počinimo zločin ubistva. Da ne činimo preljubu. Da ne krademo. Da ne lažemo. Da ne poželimo ništa, što je tuđe. Ovo su osnovni božanski principi.

Dolazimo do sledećeg pitanja. A zašto da činimo Božju volju? „Jer vam je potrebna istrajnost, da biste, kad izvršite Božju volju, primili ono što je obećano.“ (Jevrejima 10:36). Odgovor je veoma jasan. Ako budemo činili Božju volju, primićemo obećanje. Obećano spasenje i večni život. Nije dovoljno da izjavimo kako ljubimo Boga. Nije dovoljno da Mu se molimo. Naša dela treba da budu dokaz naše ljubavi prema Bogu. Isus je rekao: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima.“ (Matej 7:21).

Šta je zapravo Božja volja? Šta Bog želi da ostvari u našim životima? „Jer je ovo volja Božija, svetost vaša…“ (1. Solunjanima 4:3). Pismo naglašava da Bog želi da mi budemo sveti. Drugim rečima, da mi svoje živote posvetimo Bogu. Hrišćanin ne može sedeti na dve stolice. Ne može služiti malo Bogu, malo strastima, malo grehu. Hrišćanin je ili posvećen Bogu, ili nije hrišćanin. Dakle kada čitamo u Pismu „Jer je ovo volja Božija, svetost vaša…“ to praktično znači da se u potpunosti posvetimo Bogu. Da pređemo na Božju stranu. Biblijski izveštaji o duhovnom sunovratu cara Davida, ili Balama, svedoče o tome, da ljudi padaju u duhovni sunovrat, kada slede svoju, a ne Božju volju. Naša volja je naš najveći neprijatelj. Naša najveća potreba jeste, da pobedimo svoju volju. Da podredimo svoju volju Božjoj volji. To praktično i tražimo, dok izgovaramo reči „…da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu…“

Mnogi ljudi postavljaju pitanje: „Šta će mi život, ako ne smem imati svoju volju?“ Ovo pitanje se postavlja samo kada je reč o tome da treba da podredimo svoju volju Božjoj volji. Ne postavlja se ovo pitanje kada treba da podredimo svoju volju volji šefa na poslu. Na poslu ćemo se loše provesti, ako svoju volju ne podredimo šefovoj volji. To može da ugrozi našu egzistenciju pa moramo biti popustljivi. Ali da podredimo svoju volju Božjoj volji, to je već teže…

Čitajući Sveto Pismo vidimo kako Bog poštuje našu slobodnu volju. Adam i Eva su sami odlučili da prestupe Božju zapovest. Kaina je Bog upozorio da ne ubije svog brata, ali je Kain ipak činio svoju volju i postao prvi bratoubica. Bog nam je dao slobodnu volju. Poštuje naše odluke, ali nas i savetuje. „Danas za svedoke protiv vas uzimam nebesa i zemlju: stavio sam pred tebe život i smrt, blagoslov i prokletstvo. Zato izaberi život da budeš živ i ti i tvoje potomstvo.“ (5. Mojsijeva 30:19). Isus je rekao: „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.“ (Matej 7:13-14). On nam daje savet. Pred nas stavlja dva puta. Izbor prepušta nama. Poštuje našu slobodnu volju.

Bog je prilikom stvaranja volju podredio razumu. Potreba svakog čoveka jeste da uvidi kuda vode ti putevi koji su postavljeni pred nas. Moramo napraviti razliku između dobra i zla. Kada shvatimo kuda vodi jedan, a kuda vodi drugi put, tada treba da donesemo odluku. Naravno, naša odluka bi trebala da se zasniva na zdravom razumu. Na žalost, greh je upropastio mnogo toga, pa je i ovu relaciju razum-volja preokrenuo i dao prednost volji nad razumom. Čovek 21. veka ima veliki problem što ne razlikuje dobro i zlo. Najveći uzročnik tog problema je nepoznavanje Boga i Njegove pravde. Većina ljudi danas kaže da je svejedno kako služimo Bogu, samo da Mu služimo. To je pogrešno. Bog je u Svetom Pismu otkrio svoju volju. Takođe je otkrio svoju volju i u deset zapovesti. Kada je jedan mladić upitao Hrista: „Učitelju dobri, kakvo dobro da učinim da bih imao večni život?“ (Matej 19:16), Isus je dao konkretan odgovor: „Zašto me zoveš dobrim? Samo jedan – Bog – je dobar. Ali, ako hoćeš da uđeš u život, drži zapovesti.“ (Matej 19:17). Put ka spasenju vodi samo ako živimo po Božjim zapovestima.

Bog nas poziva na obnovu našeg uma, da bi mogli da vidimo jasnu razliku između dobra i zla, i da bi mogli doneti pravilnu odluku. „I ne dajte da vas i dalje oblikuje ovo doba, nego se preobrazite obnavljanjem svog uma, da utvrdite šta je Božja volja – šta je dobro, ugodno i savršeno.“ (Rimljanima 12:2). Zapazimo redosled. Bog nas prvo poziva da se promenimo obnovljenjem našeg uma. Zašto je ovo prvi korak? Zato što je hrišćanstvo religija koja se zasniva na razumu, a ne na emocijama. Po čemu znamo da se hrišćanstvo zasniva na razumu? Iz Isusovih reči. „Učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio.“ (Matej 28:20). Kada Isus govori o krštenju, on kaže: „Ko veruje i krsti se, biće spasen…“ (Marko 16:16). Vidimo redosled. Ko je naučen i veruje. Zbog toga nas Biblija prvo poziva na obnovljenje našeg uma, da bi smo mogli da spoznamo Božju ugodnu i savršenu volju, i da bi smo mogli doneti razumnu odluku, i rekli: „…da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu…“

Apostol Pavle opisuje svoje stanje: „Jer sam sposoban da želim dobro, ali ne i da činim dobro.“ (Rimljanima 7:18). Ovo je ujedno problem celog čovečanstva. Kada slušamo poruku jevanđelja, kada čitamo Sveto Pismo, Božji Duh u nama budi želju da živimo u skladu sa Božjom voljom. Dakle, razumeli smo poruku, i imamo želju, ali ne znamo kako da ostvarimo život u Hristu. Odakle da počnemo. Ovo je iskustvo apostola Pavla, i ovo je iskustvo svakog čoveka koji želi da sledi Hrista. Nismo sposobni da živimo po načelima Svetog Pisma. Zašto? „Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno.“ (Filipljanima 2:13). Kada želimo da činimo Božju volju, a nemamo snage da to sprovedemo u delo, tada samo Bog može da nam pomogne, da činimo Njegovu volju. I naša je životna potreba da sledimo Božju volju. Mi možemo činiti Božju volju ili svoju. Pošto je naša ljudska priroda grešna, pod uticajem naše volje mi činimo uglavnom greh.

„Zar ne znate da ako se nekome dajete u ropstvo i obavezujete na poslušnost, robovi ste onoga koga slušate – bilo greha, koji vodi u smrt, bilo poslušnosti, koja vodi u pravednost?“ (Rimljanima 6:16). Imamo slobodnu volju. Sami odlučujemo da li želimo da budemo sluge greha ili poslušanja Božje volje. Božja volja je da mi budemo sveti, kao što je i On svet. Zašto?

„To je dobro i ugodno u očima našeg Spasitelja, Boga, koji želi da se svi ljudi spasu i dođu u spoznaju istine.“ (1. Timoteju 2:3-4). Bog želi da svaki čovek bude spasen. To je Njegova volja. Da li će svaki čovek biti spasen? Na žalost, ne. Zašto? Gde je problem? „Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko veruje u njega ne bude uništen, nego da ima večni život.“ (Jovan 3:16). Kao što vidimo iz teksta, Bog je i svog jedinorodnog Sina dao za spasenje ljudi. On je učinio sve sa svoje strane. Gde je onda problem? U nama, ljudima. Mi često imamo neke svoje puteve. Želimo da idemo našim prečicama. Ne vidimo kuda one vode. „Neki se put čoveku čini ispravnim, ali na kraju vodi u smrt.“ (Priče 14:12).

Pogledajmo zato, šta Isus govori o činjenju Božje volje. „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima.“ (Matej 7:21). Šta Isus govori? Nije dovoljno reći: „Gospode, Gospode“. Nije dovoljno izrecitovati molitvu „Oče naš“. Isus nam veoma jasno daje do znanja da će biti spaseni samo oni koji čine volju nebeskog Oca. Dakle, čovek, da bi bio hrišćanin, treba svojim intelektom da spozna Božju volju, zatim da donese odluku da li želi da sledi Božju volju, i na kraju da traži Božju pomoć u izvršavanju Božje volje.

Isus je rekao: „Jer, ko god izvršava volju moga Oca, koji je na nebesima, taj je moj brat, i sestra, i majka.“ (Matej 12:50). Setimo se uvodnih reči u molitvu. „Oče naš“. Isus je izgovorio ove reči. Prihvatio je nas ljude za svoju braću i sestre. Da li to znači da svaki čovek sa punim pravom može nazvati Boga svojim ocem? Ili to može činiti samo čovek koji izvršava Božju volju? Isus je bio veoma jasan. Njegov brat i sestra i mati čine volju nebeskog Oca.

Biblija nas poziva „da preostalo vreme u telu ne živimo po ljudskim željama nego po Božjoj volji.“ (1. Petrova 4:2). Mi ljudi često postavimo pitanje: Šta će reći ljudi? Na žalost samo mali broj ljudi postavlja pitanje: Šta će reći Bog? Zato je važan ovaj poziv iz prve poslanice apostola Petra. Nemojmo više činiti ljudsku volju. Nemojmo se dodvoravati ljudima. Nemojmo slediti ljudska učenja. Sledimo samo Božju volju.

Teško je podrediti našu volju Božjoj volji. To je najteža bitka koju čovek mora da vodi tokom svog života. Najteže je pobediti sebe. Koliko je ta bitka teška, o tome svedoči Isusova molitva u Getsimaniji. On je tri puta ponovio istu molbu, i sva tri puta je svoju volju podredio Očevoj volji.

„Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali, neka ne bude moja volja, nego tvoja.“ (Matej 26:39) „Onda drugi put ode i pomoli se govoreći: ’Oče moj, ako nije moguće da me mimoiđe ova čaša, da je ne ispijem, neka bude tvoja volja.’“ (Matej 26:42) „I on opet ode od njih i udalji se pa se treći put pomoli, izgovorivši iste reči.“ (Matej 26:44)

Isus je izlio svoje srce pred Oca, ali je ipak sve prepustio Očevoj volji. U tome je tajna Hristove pobede nad grehom. To je jedini put koji vodi do spasenja. Da li smo spremni da činimo Božju volju? Da li želimo da nas Bog vodi tim uskim putem do spasenja? Zavapimo Njemu iskreno, sa potpunim poverenjem, i tražimo: „…da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu…“

Primetimo da se i dalje kroz reči ove molitve provlači ista misao kao nit koja povezuje i prethodne rečenice u molitvi, svesnost da na Zemlji ne vlada Božija volja kao na nebu. Samim tim naša prioritetna želja je da dođe to Carstvo slave! Za sada, mi možemo biti „ambasadori“ Njegove volje i sijati u tami ovoga sveta…

Dragoslav Kresac