Hleb naš potrebni daj nam danas
Molitva „Oče naš“ u sebi sadrži ukupno sedam traženja. Došli smo do četvrtog traženja, ili molbe: „Hleb naš potrebni daj nam danas…“ (Matej 6:11). Prva tri traženja su bila duhovne prirode, uz izražavanje naše želje da i na Zemlju dođe carstvo Božije, Njegova slava, kao prioritet u molitvi, te samim tim i naše duhovno uzrastanje u tom cilju. U ovom, četvrtom traženju mi želimo da nam Bog obezbedi naš svakodnevni hleb.
O kakvom je ovde hlebu reč?
Mi trebamo hranu kako bismo preživeli. Međutim, trebamo li gomilati naše telesne potrebe? Isus je rekao da je svakome danu dosta njegovog zla… Niko ne može sa sigurnošću tvrditi svoje sutrašnje postojanje. Trebali bi se uzdati u Gospoda, i to iz dana u dan, u svim dobrima koja su neophodna za život, pogotovo u ovim kritičnim vremenima kada nije sigurna ekonomska situacija.
Da li smo razmišljali da se pored telesne hrane u ovoj molitvi misli i na duhovni hleb?
Isus je rekao: „Ne živi čovek samo od hleba, nego i od svake objave koja izlazi iz Božijih usta.“ (Matej 4:4). Isus kaže da je naša životna potreba i telesni i duhovni hleb. Našim telima je potreban telesni hleb, ali mi ljudi sastojimo se od dve komponente. „Gospod Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša.“ (1. Mojsijeva 2:7). Naša komponenta koja je stvorena od zemaljskog praha treba da se hrani hranom koja nastaje iz zemlje. Pšenica, od koje se peče hleb, raste iz zemlje. A naša druga komponenta, koju je Bog udahnuo u čoveka, treba da se hrani duhovnim hlebom nebeskog porekla, to jest Božjom objavom. Isus je rekao da je naša životna potreba da se hranimo i telesnim i duhovnim hlebom. To je zakonitost održavanja balansa između dve komponente od kojih se sastoji svaki čovek. Opšte je poznato, da svetom dominiraju takozvane psihosomatske bolesti. One su posledica narušavanja ravnoteže između telesne i duhovne komponente ljudskog bića. Budući da psihosomatska oboljenja dominiraju svetom, možemo zaključiti da se mi ljudi ne pridržavamo ovog Isusovog uputstva.
Koliko obroka unosi prosečan čovek u svoj organizam dnevno? Doručak, ručak, večera. Većina ljudi još gricka ponešto između obroka, pa to bude i više od tri. A koliko puta dnevno hranimo našu duhovnu komponentu? Kako glasi Isusova rečenica? „Ne živi čovek samo od hleba, nego i od svake objave koja izlazi iz Božijih usta.“ (Matej 4:4). Isus kaže da nam je potrebna i duhovna hrana koja se sastoji od Božje reči. Da li mi čitamo Sveto Pismo svakodnevno? Statistike su poražavajuće. Čovek 21. veka živi veoma brzim tempom života i tvrdi kako nema vremena za čitanje Svetog Pisma. Da li je tačna tvrdnja da u 21. veku nema vremena za čitanje Svetog Pisma? Još nije zabeležen slučaj da je neko ugrozio svoje zdravstveno stanje jer nije imao vremena da pojede svoja tri obroka dnevno. Svaki čovek nađe sebi vremena za obedovanje. Kako to da nemamo vremena za ishranu naše duhovne komponente? Da li možda provodimo puno vremena pred TV ekranima ili „ubijamo“ vreme uz video igre?
Posledica duhovne neuhranjenosti je disbalans između dve komponente od kojih smo stvoreni, i zato je čovek 21. veka veoma nervozan, zabrinut, naglo mu „puca film“, i umesto da dođe na izvor života, i da se leči na tom izvoru čitajući Sveto Pismo, on odlazi na druge izvore lažnog sjaja koji ga još više uništavaju. Posledica takvog stanja je porast kriminala i nasilja.
Na žalost u 21. veku se baš ne vodi računa o tome na koji način će neko zaraditi svoj svakodnevni hleb. Da li se danas svakodnevni hleb zarađuje poštenim radom, ili možda prevarom? I ovde su statistike poražavajuće. Nije jedinstven slučaj da su napadači ubili starca ili staricu i našli kod svoje žrtve 1000 dinara, pa i manje. Zar je toliko jeftin jedan ljudski život? Biblija kaže: „Nevolja i muka, to čeka svakog čoveka koji čini zlo.“ (Rimljanima 2:9). Da li se čovek 21. veka obazire na ove reči? Važno je jedino da ono veliko „ja“ bude na prvom mestu, a ostali neka se snalaze. I ovaj način razmišljanja je posledica duhovne neuhranjenosti.
Međutim, Bog nas kroz Sveto Pismo uči da naš svakodnevni hleb zarađujemo poštenim radom. Ako želimo da naša egzistencija bude praćena Božjim blagoslovom, potrebno je da pratimo Božja uputstva u našem svakodnevnom životu. On nas uči da vodimo računa o ljudima oko nas, i da naša egzistencija ne bude zasnovana na oštećivanju drugih ljudi. Šta je bio zadatak Adama i Eve u rajskom vrtu? „Gospod Bog je uzeo čoveka i smestio ga u edenski vrt da ga obrađuje i da se brine o njemu.“ (1. Mojsijeva 2:15). Da rade, i da se ponašaju domaćinski. Danas, kada je kriza u svetu i kada su veoma niska primanja, mnogi ljudi kažu: „Ne može gazda toliko malo da me plati, koliko malo ja mogu da radim.“ Takođe mnogi zaposleni ne vode računa o sredstvima za rad, ne čuvaju mašine i alat, rasipaju sirovine, i kažu: „Ima gazda para, neka kupi novo.“ Bog nas uči da budemo dobri i savesni radnici, i da se ponašamo domaćinski na svom radnom mestu. „Daj sve od sebe da stekneš Božje priznanje, da budeš radnik koji nema čega da se stidi.“ (2. Timoteju 2:15). Bog nas poziva da budemo pošteni pred Njim. Svojim radom i domaćinskim ponašanjem na radnom mestu mi možemo da osramotimo ili da proslavimo Božje ime. Možda smo nezadovoljni sa nadoknadom za naš rad, ali nas Bog poziva da sve radimo od srca. „I sve šta god činite, od srca činite kao Gospodu a ne kao ljudima“ (Kološanima 3:23). Naši poslodavci su zapravo indirektni poslodavci. Naš direktni poslodavac je sam Bog. Njegovom milošću možemo doći do posla. Zato treba da radimo od srca, kao Gospodu.
Drugi princip je zadovoljstvo. Da li smo mi ljudi zadovoljni? Uvek želimo još malo više. I kada dođemo do tog „malo više“, tada želimo još više. Da li nas to usrećuje? Starije generacije tvrde da su ljudi pre 50-60 godina bili siromašniji nego danas. Samo su dobrostojeća domaćinstva imala kupatilo. Centralno grejanje je bila misaona imenica. Telefon je postojao u mesnoj zajednici i u ambulanti. Danas je teško naći domaćinstvo bez kupatila i centralnog grejanja ili grejanja „na dugme“. Svaka kuća ima najmanje toliko telefona koliko ima članova domaćinstva. I da li smo srećniji što imamo takav komfor? Pitajmo starije ljude koji su iskusili i nemaštinu i ovaj luksuz. Oni tvrde da su bili srećniji pre 50-60 godina. Da li smo mi zadovoljni? I zašto nismo zadovoljni? Šta nam nedostaje? „Nema sumnje, odanost Bogu i jeste izvor velikog dobitka kad je čovek zadovoljan onim što ima.“ (1. Timoteju 6:6). Nedostaje nam istinska pobožnost. Ne licemerna religija, nego istinska pobožnost. Ona koja se uči iz Božje objave.
Na žalost, mnogi ljudi prožive svoj život, odu u grob, a da tokom svog života uopšte ne otkriju pravi smisao života. O tome svedoče veoma česti slučajevi samoubistava. Ljudi ne nalaze zadovoljstvo ni u čemu. Imaju sva blaga ovoga sveta, pa opet okončaju svoje živote podižući ruke na sebe. Pravi smisao života je da zapravo živimo za druge. Na taj način možemo da iskusimo pravu sreću. Da nikome ne činimo zlo, da svima činimo dobro i da pomognemo ljudima koji su u potrebi. Ne u potrebi za putovanjem na Karibe, nego u istinskoj potrebi za svakodnevnim hlebom. „Koji je krao više da ne krade, nego neka vredno radi, čineći dobro svojim rukama, da ima šta dati onome ko je u oskudici.“ (Efescima 4:28).
Veoma je važno takođe, da zarađivanje svakodnevnog hleba ne pređe u osvajanje sveta, i da nam ne odvrati pažnju od važnijih stvari. „Šta vredi čoveku ako dobije ceo svet, a svom životu naudi? Šta čovek može dati u zamenu za svoj život?“ (Matej 16:26). Ima li smisla da steknemo velika blaga, a da nemamo svoj duhovni mir? Jurnjava za zemaljskim bogatstvom ne može nas ispuniti. „Jer je ljubav prema novcu koren svakog zla i zbog nje su neki odlutali od vere i naneli sebi mnoge patnje.“ (1. Timoteju 6:10). Time uništavamo sami sebe. Dolazimo u sukob sa dragim ljudima, koji nam postaju manje dragi, pa čak i nepoželjni zbog materijalnih stvari. Ima li to smisla? Radimo i samo radimo, i pri tome potpuno zaboravljamo na Boga. Ima li to smisla? Zastanimo malo i zapitajmo se, šta nam je najvažnije u životu? Šta stoji na prvom mestu u našim životima? Bog, moć, novac, slava… ili šta? Istinsku sreću možemo spoznati jedino ako na prvo mesto postavimo Boga. A tada možemo i da uživamo u plodovima našeg rada. „Uzalud rano ustajete, i do kasno sedite, i u muci hleb jedete, jer on san daje voljenome svome.“ (Psalam 127:2). Pitanje je veoma jasno. Šta nam vredi, ako samo radimo od jutra do sutra, a zapostavimo Boga? Ko može da izlije svoje blagoslove na nas? Samo Bog. Ko daje zdravlje, snagu i umeće za rad? „Nemoj u svom srcu reći: ‘Svojom snagom i silom svoje ruke stekao sam ovo bogatstvo.’ Pamti Gospoda, svog Boga, jer ti on daje snagu da stičeš bogatstvo, da bi se tako držao svog saveza za koji se zakleo tvojim praočevima, kao što se danas vidi.“ (5. Mojsijeva 8:17-18).
Psihosomatske bolesti su veoma rasprostranjene. Čovečanstvo pati od visokog krvnog pritiska. Otkuda visoki krvni pritisak? Nalazimo se u napetom stanju. A zašto smo napeti? Zato što ne konzumiramo duhovni hleb… I tu se sada nameće jedno veoma važno pitanje. Želimo li da živimo opušteno, bez jurnjave… jednostavno, da budemo srećni? Ako je odgovor potvrdan, donesimo odluku sada, dok čitamo ovaj tekst, da naša Biblija neće samo da skuplja prašinu na nekoj polici, nego da svakodnevno bude u našim rukama, i da je čitamo.
Biblija je neiscrpan izvor mudrosti. Kroz nju nam Bog govori. Možda nam se baš ne sviđa ako nas Bog ukori kroz Sveto Pismo, ali nam je svaka Božja reč na korist. Ona dolazi od našeg brižnog nebeskog Oca. Ona nam pruža utehu i mir. Istinski možemo biti srećni jedino ako svakodnevno konzumiramo taj duhovni hleb. Preporuka je iz ličnog iskustva. Što više čitamo Sveto pismo, njene stranice će nam biti sve milije i milije. „U srcu svome čuvam reč tvoju, da ti ne zgrešim.“ (Psalam 119:11). U suštini, ili će nas Sveto Pismo odvojiti od greha, ili će nas greh odvojiti od Svetog Pisma. Izbor je naš. Kroz svakodnevno upoznavanje, Bog će nam dati snage da se odupremo grehu.
Vernici u Bereju su proučavali Pismo, i o njima je zapisano sledeće: „Ti Judejci su imali plemenitiji stav od onih u Solunu, jer su svim srcem primili reč i svaki dan istraživali Pisma da vide je li to tako.“ (Dela 17:11). Tekst kaže da su oni svakodnevno istraživali Pismo i da su bili plemenitiji zbog toga. Proveravali su tačnost onoga što su čuli u Pismu. Svakodnevni duhovni hleb ili proučavanje Pisma će i nas oplemeniti, a i zaštitiće nas od lažnih učenja koja vode u propast.
Šta je zapravo suština proučavanja Božje Reči? Šta je zapravo Božja Reč i šta ona čini? „U početku beše Reč, i Reč beše kod Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku kod Boga.“ (Jovan 1:1-2). Ovde čitamo o Reči, koja je u početku bila kod Boga. „I Reč je postala telo i prebivala je među nama i gledali smo njenu slavu, slavu kao jedinorođenog od Oca, punu blagodati i istine.“ (Jovan 1:14). Dalji tekst nam otkriva da je Reč postala telo, i da je Reč zapravo Isus Hristos. Uporedimo ovo sa Isusovim rečima. „Posveti ih istinom. Tvoja reč je istina.“ (Jovan 17:17) Dakle, postoji pisana Božja Reč, Sveto Pismo. Takođe je tu i živa Božja Reč, Isus Hristos. Isus je rekao: „Vi istražujte Pisma jer mislite da u njima imate večni život, a upravo ona svedoče o meni.“ (Jovan 5:39). Pisana reč svedoči za živu Reč. Živa Reč je naš spasitelj Isus Hristos. Našu fizičku glad može da utoli hrana, ali našu duhovnu glad može da utoli samo hleb života. „A Isus im reče: ’Ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti, i koji mene veruje neće nikad ožedneti.’“ (Jovan 6:35) Isus kaže da je On hleb života. On je za vreme svog zemaljskog života ostavio primer kako treba da živimo mi, hrišćani. Iz ovoga proizilazi jedan veoma važan princip. Svaki hrišćanin je hrišćanin samo u tolikoj meri u kolikoj meri njegovo ponašanje, reči, karakter, držanje i ophođenje prema drugima odslikava Isusa Hrista.
Približava se vreme Hristovog drugog dolaska. Tom prilikom će jedina spasonosna vrednost biti hristoliki karakter u nama. Tradicija, prazne ceremonije… ništa od toga neće imati nikakvu vrednost. Samo hrišćanski karakter.
Ostaju nam neka pitanja za kraj. Koliko često smo do sada konzumirali duhovni hleb? Ovo nije ukoravanje. Možda nam i nije bilo poznato šta zapravo govori ova molba iz molitve „Oče naš“ u vezi svakodnevnog hleba. Da li smo posle ovog proučavanja dobili želju da svakodnevno čitamo Sveto Pismo? Bog nam savetuje da to činimo. To je ključ pobede nad grehom. To je ključ spasenja.
I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim
Ovo je peta molba u molitvi „Oče naš“. Tražimo oprost naših greha. Ova molitva se u današnjem hrišćanstvu najviše izgovara, ali ljudi veoma često i ne razmišljaju o težini izgovorenih reči. Prvo i osnovno pitanje jeste da li ovom molbom možemo tražiti od Boga da na nas izlije prokletstvo umesto blagoslova? Odgovor je DA!
Da bi brzo uvideli težinu izgovorenih reči, izmenićemo neke reči u ovoj molbi. „I oprosti nam dugove naše kao što bih ja mog komšiju zadavio“. Da li izgovaramo ovu molitvu sa mržnjom prema bližnjima u srcu? Ako je odgovor potvrdan, onda smo već tražili da nam Bog oprosti naše grehe istom merom kao što bi mi zadavili komšiju. Nijednu molbu iz molitve Isus nije objasnio, samo je izgovorio, ali ovu molbu On objašnjava odmah posle izgovorene molitve. „Jer, ako ljudima oprostite njihove greške, onda će i vama oprostiti vaš nebeski Otac. Ali, ako vi ne oprostite ljudima, onda ni vaš Otac neće oprostiti vaše greške.“ (Matej 6:14-15). Ovo je zaista veoma jasno objašnjeno.
Sledeće pitanje je da li ja prvo treba da oprostim svom bližnjem ili prvo treba da tražim od Boga da mi On oprosti moje grehe?
Kada se molimo Bogu, mi zapravo izlazimo pred Njegovo sveto lice. Isus nam je dao veoma jasno uputstvo šta treba da uradimo kada izlazimo pred Božje lice. „Ako, dakle, prinosiš dar na žrtvenik pa se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi svoj dar pred žrtvenikom pa otiđi i prvo se pomiri sa svojim bratom, a onda se vrati i prinesi svoj dar.“ (Matej 5:23-24). Božja volja je, dakle, da se pomirimo sa svim ljudima oko nas pre nego što izađemo pred Njegovo sveto lice na molitvu. A mi naravno želimo da činimo Njegovu volju, jer smo tražili u molitvi: „Da bude volja Tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji“.
Tako mi praštamo ljudima koji su nas uvredili ali postoji i druga situacija. Događa se i da mi uvredimo naše bližnje. Pitanje je da li je dovoljno da se izvinimo svom bližnjem za uvredu, ili treba i od Boga da tražimo da nam oprosti što smo vređali našeg bližnjeg? „Jer ovako kaže Gospod nad vojskama, koji me, nakon što se proslavio, poslao k narodima koji su vas oplenili: ‘Ko vas dira, dira zenicu oka moga.’“ (Zaharija 2:8). Tekst nas jasno upozorava, da ako diramo našeg bližnjeg, diramo Boga u zenicu oka. Takođe ne smemo ni izrabljivati i tlačiti druge ljude. „Ko se ruga siromahu, sramoti Tvorca njegovog. Ko se raduje tuđoj nesreći, ne ostaje bez kazne.“ (Priče 17:5). Kad god nanesemo bol bilo kom ljudskom biću, naša je obaveza da se izvinimo i tom čoveku i samom Bogu.
Naša grešna priroda diktira nam da ne praštamo. Ista ta grešna priroda ne dozvoljava nam da priznamo svoje grehe i da jednostavno kažemo „oprosti“. Reč od samo sedam slova, a tako se teško izgovara.
Sledeće pitanje je koliko puta treba oprostiti?
Jevreji su takođe imali isti problem. Nisu praštali. Fariseji su učili narod da svaki čovek ima obavezu da tri puta dnevno prašta. Apostol Petar je hteo da ispadne „velikodušan“ u Hristovim očima, i postavio je pitanje: „Gospode, koliko puta može moj brat da zgreši protiv mene, a ja da mu oprostim? Do sedam puta?“ (Matej 18:21). Petrova velikodušnost je išla do sedam praštanja. Isusov odgovor je bio iznenađujući. „’Kažem ti,’ reče mu Isus, ’ne sedam, nego sedamdeset i sedam puta!’“ (Matej 18:22). Ovaj izraz predstavlja neiscrpnost oproštenja, da to nije stvar brojanja.
Dakle, naša je obaveza, da svakome praštamo do kraja vremena milosti koje je Bog dao ovoj civilizaciji, a koje u Bibliji nije vremenski definisano. Kad istekne vreme milosti, na zemlju će pasti sedam poslednjih zala. Tada više niko neće moći da se obrati Bogu, jer je milost istekla. Do tada moramo praštati svojim bližnjima i graditi mir sa svima. To je uslov da Bog oprosti nama. Dakle, Božje praštanje zavisi direktno i od nas.
Deca praštaju veoma brzo, ali mi odrasli to činimo veoma teško. Zato nam Hrist veoma jasno upozorenje. „Istinu vam kažem: ako se ne obratite i ne postanete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko. Ko se ponizi kao ovo dete, najveći je u Carstvu nebeskom.“ (Matej 18:3,4).
Zaista treba da se zamislimo nad ovim životnim principima nebeskog porekla, ima li smisla izgovarati molitvu „Oče naš“ bez da tu molitvu pretvorimo u naš životni princip. Koliko vredi moja molitva u Božjim očima ako ja ne primenjujem u praksi ovaj životni princip?
Do kada mogu ja kao čovek da odlažem praštanje svom bližnjem? Ovo je pitanje našeg spasenja. Isus je jasno rekao da ne izlazimo pred Božje lice dok ne sredimo razmirice sa svojim bližnjima. Kada je taj rok posle kojeg ne smem odlagati izmirenje i praštanje? Rok je sada. Danas postoje razni savremeni vidovi komunikacije i možemo nekog nazvati telefonom i srediti razmirice putem telefona. Izvadimo aparat iz džepa, tamo gde se upravo nalazimo, i obavimo jedan važan razgovor. Da bi moji gresi bili oprošteni, ja moram prethodno oprostiti mojim bližnjima. To mogu da učinim dok sam živ. Živimo u sadašnjosti. Budućnost nije naša. Ne znamo vreme kada ćemo završiti svoj životni put na zemlji. Kada se naš život ugasi više nemamo vremena da tražimo od Boga da oprosti naše grehe. Nepriznati i neoprošteni gresi mogli bi nam uskratiti dar spasenja. Zbog toga treba da se pomirimo sa našim bližnjima danas, dok imamo prilike za to. I to moramo učiniti čistoga srca, puni ljubavi. Prave, Božje ljubavi.
Kakva je ta prava ljubav? „Ljubav dugo trpi i srdačna je. Ljubav nije zavidna, ne hvali se, ne uzvisuje se, ne ponaša se nepristojno, ne gleda svoju korist, nije razdražljiva, ne pamti zlo. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini. Sve podnosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.“ (1. Korinćanima 13:4-7). Prava ljubav ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu. Ona prašta. Koliko smo udaljeni od te prave ljubavi? Kada nas neko uvredi koliko puta vrebamo priliku da uzvratimo najmanje istom merom, a ako je moguće i većom?
Čest je slučaj da dve osobe započnu prepirku da svaka sledeća izjava u dijalogu biva sve glasnija. Čovek koji viče zaista je u teškom duhovnom stanju. Potrebna mu je pomoć. Druga strana bi trebala da mu pomogne, tako što će spustiti ton. Naša je sveta obaveza da pomognemo ljudima oko nas, da dobiju svoj unutrašnji mir.
Ova molba u molitvi „Oče naš“ zadire duboko u naše živote. Za svađu je potrebno dvoje. Ako se posvađamo sa nekim, šta je razlog tome? To što nismo praktično primenili biblijski princip. U Bibliji nalazimo praktične savete za naše živote: „Nego ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga, ako je žedan, daj mu da pije.“ (Rimljanima 12:20).
Ne treba čekati priliku da oprostimo nekome za uvrede, nego treba da mu oprostimo tog trenutka kada nas vređa. Čovek koji vređa druge je u teškom duhovnom stanju i potrebna mu je naša pomoć. Zbog toga nije dovoljno da izgovaramo molitvu „Oče naš“, nego da tu molitvu praktikujemo u našem životu.
Kada su Adam i Eva pali u greh, oni su uvredili Boga. Bili su neposlušni svom nebeskom Ocu. Uprkos uvredi, Bog je u svojoj milosti potražio Adama i Evu i obećao im je dolazak Spasitelja. Bog kao uvređena strana traži grešnog čoveka i daje svog jedinorodnog Sina za otkup čovečanstva iz ropstva greha. Isus je učio narod da bude plemenit i da živi po principima molitve „Oče naš“. Nije samo propovedao to kao teoriju, nego je i sam živeo po tim principima i služio je ličnim primerom. Dok je visio, prikovan na krst, i dok su mu se rugali otpali sveštenici i zavedeni narod, On se molio za te ljude. „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine.“ (Luka 23:34). Ova Hristova molitva nije zabeležena u Svetom Pismu da bi mi dva milenijuma kasnije znali za tu izjavu. Ona nas poziva da i mi poput našeg Spasitelja činimo isto. Pomozimo ljudima koji nas vređaju i koji nam žele zlo. Oprostimo im svim srcem, jer su u teškom duhovnom stanju. Ne znaju šta čine.
Po kojoj osnovi mi želimo da Bog oprosti naše grehe ako mi ne praštamo našim bližnjima? Hrist je mučen i poslat u smrt zbog naših greha. On je platio za nas. Kolika je bila ta cena? „Onoga koji nije znao greha, učini grehom nas radi, da mi postanemo pravda Božija u njemu.“ (2. Korinćanima 5:21). Bog je Hrista načinio grehom zbog nas. Mi ljudi nikada nećemo znati šta je Hrist preživeo u svojoj agoniji na krstu golgote. Najteže Mu je bilo kada je Otac okrenuo svoje lice od Njega. Ostao je sam. Šta je Isus rekao na krstu? „Bože moj! Bože moj! zašto si me ostavio?“ (Matej 27:46). Šta je Hrista odvojilo od Oca na krstu golgote? NAŠI GRESI! On je preuzeo na sebe naše grehe. Mi nismo u stanju da platimo naš dug. Jedino rešenje je bilo da Isus preuzme na sebe naše grehe, i da on plati naše dugove. Nijedan čovek na zemlji to ne može učiniti.
„Jer znate da niste nečim raspadljivim, srebrom ili zlatom, izbavljeni od svog ispraznog načina života koji ste nasledili od svojih praočeva, nego dragocenom Hristovom krvlju, koja je poput krvi nevinog i čistog jagnjeta.“ (1. Petrova 1:18-19). Samo Hristova krv može da opere naše grehe. Da li verujemo mi ovo? Ako verujemo, onda priznajmo Bogu sve naše grehe i tražimo oproštaj. Uzalud idemo kod ljudi na ispovest i njima priznajemo naše grehe. Jedino našem nebeskom Ocu treba da zavapimo „Oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim.“ (Matej 6:12)
Mi imamo mogućnost da prihvatimo Hristovu žrtvu i da oprostimo našim bližnjima i da tražimo oprost naših greha. Ipak, mi ljudi nekako teško činimo to. Nekako nam je lepše kada uzvratimo onako „pošteno“ sa kamatom na uvredu. Šta govori takav naš postupak? Da nismo prihvatili Hristovu žrtvu. Ali ako prihvatimo Hristovu žrtvu, bićemo u stanju da oprostimo našim bližnjima, i Bog će oprostiti nama. Ako ne praštamo drugima, sami sebi činimo zlo. „Ko god mrzi svog brata, ubica je, a vi znate da ni u jednom ubici večni život ne ostaje.“ (1. Jovanova 3:15). Koliko „ubica“ hoda slobodno ulicama? Sudovi ih neće procesuirati. Drugim rečima, s čime Biblija izjednačava mržnju? Sa ubistvom. Ako mrzim svog bližnjeg, Božja Reč kaže da sam ubica. Nije li ti strašno?
Sledeće pitanje jeste, imamo li prava da uskratimo oproštenje greha našim bližnjima?
Recimo da nas poseti neko ko nas je uvredio i moli nas da mu oprostimo. Bilo je slučajeva da je odbijena ta molba, jer je uvređeni rekao da molba za oproštaj nije bila iskrena. Mi ljudi vidimo ono što je spolja, ali srca čita samo Bog. Zato je naša dužnost da iskreno svim srcem oprostimo našim bližnjima. Nemamo prava da ispitujemo nečije pobude, jer nismo kompetentni za to.
Da li je nemoguće zaboraviti na zlo? Bilo je izjava tipa. „Oprostiću, ali neću zaboraviti.“ Ovo je teška izjava. Na žalost mnogi ljudi ne razumeju sledeći tekst iz Svetog Pisma: „Ponovo će nam se smilovati, pogaziće naše prestupe. Sve njihove grehe bacićeš u morske dubine.“ (Mihej 7:19). Ovaj tekst nam govori da Bog naša bezakonja baca u dubine morske. Ne zaboravlja, jer je Bog, i nije zaboravan, ali ih baca u dubine morske. Šta to znači? „A ako se onaj ko je zao odvrati od svih svojih greha koje je počinio i počne se držati svih mojih odredaba i postupati po pravdi i pravednosti, ostaće živ. Neće umreti. Svi prestupi koje je počinio biće mu zaboravljeni. Zbog toga što čini ono što je pravedno, ostaće živ.“ (Ezekijel 18:21-22). Bog nam poručuje da ako se obratimo i činimo Njegovu volju, On nam nikada više neće spomenuti naša bezakonja. Ali tekst ide dalje. „Kad se pravednik odvrati od svoje pravednosti i počne da čini nepravdu, pa onda živi čineći sve gadosti koje čini onaj ko je zao, zaboraviće se sva pravedna dela njegova. Zbog nevernosti koju je pokazao i zbog greha koji je počinio, zbog njih će umreti.“ (Ezekijel 18:24). Vrati li se pravednik na nepravdu, odgovaraće Bogu za svaki svoj greh.
Bog ne traži od nas da zaboravimo, nego da oprostimo. Sada treba da se zapitamo da li smo mi oprostili našim bližnjima sve? Šta dokazuje da smo oprostili svojim bližnjima onako iskreno? Na primer, ako me komšija povredi 15 puta, i ja mu uvek oprostim, šta dokazuje da sam mu oprostio od sveg srca? Kada me povredi šesnaesti put, ne počinjem da mu nabrajam onih prethodnih 15 slučajeva. To je dokaz.
Hrist nas uči kroz molitvu „Oče naš“ da oprostimo svojim bližnjima da bi i On oprostio nama. Ne traži od nas da zaboravimo, nego da iskreno oprostimo.
Sledeće pitanje je koga je lakše voleti? Koga vidimo ili koga ne vidimo? „Ako neko kaže: ’Ja volim Boga,’ a mrzi svog brata, lažljivac je. Jer ko ne voli svog brata, koga vidi, ne može voleti Boga, koga ne vidi.“ (1. Jovanova 4:20). Neki ljudi kažu: Ja Boga volim, i daću i život za Njega, ali ovaj moj komšija… najradije bih ga zadavio. Ovakva izjava je kontradiktorna Božjoj reči. Kako onda možemo znati da li volimo Boga? Tekst nam govori „…jer ko ne voli svog brata, koga vidi, ne može voleti Boga, koga ne vidi?“ (1. Jovanova 4:20).
Dakle, pokazatelj naše ljubavi prema Bogu je naša ljubav prema bližnjima. To nam govori Sveto Pismo.
Ova molba iz molitve „Oče naš“ nas uči da volimo i Boga i ljude oko nas. „I ovu zapovest imamo od njega: onaj ko voli Boga treba da voli i svog brata.“ (1. Jovanova 4:21). Dve ljubavi idu zajedno, ruku pod ruku. Ne možemo ih razdvajati.
Pokušajmo u našim životima da na ljude koji su nas povredili gledamo kao na naše bližnje, za koje je Isus dao svoj život na krstu. Ne gledajmo u njima beznadežne slučajeve, nego potencijal, koji je Hrist video dok je bio prikovan na krst. Možda je neko najgori razbojnik, ali Hrist oplemenjuje srca ljudi. Gledajmo dakle u našim bližnjima potencijal, šta mogu oni postati ako ih upoznamo sa Hristom. Naša ljubav i strpljenje mogu te ljude dovesti Hristu. U Hristu i ti ljudi mogu da budu spaseni. Kad nam je teško da oprostimo našim bližnjima, pokušajmo da izbrojimo koliko puta smo mi naneli bol našem nebeskom Ocu. Sama činjenica da smo još uvek živi dokazuje da Bog dugo trpi. On nas još uvek trpi sa svim našim karakternim manama. Nismo li mi dužni da pokažemo isto takvo strpljenje prema našim bližnjima? U molitvi tražimo da nam Bog oprosti istom merom kako mi praštamo.
Da li želimo biti istinski srećni u životu? Kako da to postignemo? Prihvatimo ove divne istine Svetog Pisma, i praštajmo našim bližnjima svim našim srcem i bićem. Bog će nam pomoći u tome, i ako nemamo snage za to danas, tražimo u molitvi od Boga da nam On da snage, i On će učiniti, jedino je uz Njegovu pomoć to i moguće učiniti, iz pravih motiva, iz istinske ljubavi.
Dragoslav Kresac
