I ne uvedi nas u iskušenje…
U nastavku proučavanja molitve Oče naš, govorićemo o iskušenju. Ova molba nas navodi na duboko razmišljanje. Godinama smo izgovarali reči napamet, i uvek tokom molitve izgovaramo molbu „i ne uvedi nas u iskušenje…“ Zar je moguće da nas naš nebeski Otac navodi na iskušenje? Ova molba je zaista vredna pažnje.
Postavlja se pitanje da li nas Bog navodi u iskušenje? Biblija izričito piše da Bog nikoga ne iskušava. „Kad je u kušnji, neka niko ne govori: ’Bog me iskušava.’ Jer se Bog ne može iskušavati zlim stvarima niti on ikoga zlom iskušava.“ (Jakov 1:13). Dakle, Bog ne kuša nikoga. Ali u biblijskom poimanju Bog je vrhovni suveren i On preuzima konačnu odgovornost za sve što se događa u tvorevini (vidi: Isaija 45:7). Molitva „ne uvedi nas u iskušenje“ odnosi se na traženje zaštite od iskušenja i snage da ih prepoznamo i odbijemo kad naiđu.
Odakle dolaze iskušenja, i zašto? Šta je cilj tih iskušenja? Isus je bio kušan. „Onda Duh odvede Isusa u pustinju da ga đavo iskuša.“ (Matej 4:1). Isusa je iskušavao đavo. A ko iskušava nas?
U knjizi o Jovu je zabeležen jedan izveštaj o okupljanju pred Božjim prestolom. „Došao je dan kada su sinovi Božji stali pred Gospoda, a među njih je došao i Sotona.“ (Jov 1:6). Na tom okupljanju je Bog započeo razgovor sa Sotonom. „Gospod je tada upitao Sotonu: ’Odakle dolaziš?’ A Sotona odgovori Gospodu: ’Prolazio sam zemljom i obilazio je.’ Gospod reče Sotoni: ’Jesi li zapazio mog slugu Jova? Nema na zemlji takvog kao što je on – čovek dobar i pravedan, koji se boji Boga i kloni se zla.’“ (Jov 1:7-8). Sotona je naravno iskoristio priliku za svoje destruktivno delovanje, i počeo je da opada Jova. „Zar se Jov uzalud boji Boga? Zar nisi ogradio njega i njegovu kuću i sve što ima svuda naokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegova stoka se umnožila na zemlji. Ali, molim te, pruži ruku i dotakni se svega što ima, i videćeš da će te u lice prokleti.“ (Jov 1:9-11). Ovaj izveštaj nije zapisan u Svetom Pismu tek tako, kao istorijski izveštaj. On je zapisan da bude svima nama na nauk, jer iz ovog izveštaja vidimo kako nas Sotona optužuje pred Bogom da nismo iskreni hrišćani, i da Sotona traži od Boga određenu vrstu testa nad ljudima. Sotonin cilj je da oslabi našu veru, da nas odvoji od Boga i u nama stvori sumnju u Božju dobrotu i milost, kako bismo postali otvoreni Božji neprijatelji, pristalice satanizma.
Mojsije je nadahnut Svetim Duhom Božjim napisao knjigu o Jovu, i započeo je rečima: „U zemlji Uzu živeo je jedan čovek koji se zvao Jov. Taj čovek je bio bezazlen i pravedan, bojao se Boga i klonio se zla.“ (Jov 1:1). Iako su u ovom stihu o Jovu zabeležene četiri veoma pozitivne karakteristike, Bog je dao svoju dozvolu Sotoni da iskuša Jova. „Tada Gospod reče Sotoni: ’Evo, sve što ima u tvojim je rukama. Samo na njega ne diži ruku!’“ (Jov 1:12). Tekst nam takođe govori da je Bog postavio granicu do koje Sotona može da deluje. U knjizi o Jovu čitamo kako je Jov izgubio prvo svoj imetak, zatim svoju decu, pa svoje zdravlje, i konačno, dok je sedeo skrhan bolom, njegova supruga mu je rekla: „Zar si još postojan u svojoj dobroti? Prokuni Boga, pa umri!“ (Jov 2:9). Jov je ostao veran Bogu do kraja. Iz ove probe je Jov izašao kao pobednik, bogatiji za jedno ogromno iskustvo. Jov je pre ovog iskušenja slušao o Bogu, a kada je video Božje brižno vođstvo u najtežim trenucima svog života, za njega je to bilo takvo iskustvo da je izjavio: „Uho je moje slušalo o tebi, ali sada te i oko moje vidi.“ (Jov 42:5).
Sotona je iskušavao i Hrista, a tražio je da iskuša i učenike. „I Gospod reče: ’Simone, Simone, evo Sotona traži da vas rešeta kao pšenicu.’“ (Luka 22:31). Sotona iskušava i nas.
Zašto Bog dozvoljava ta kušanja?
„Smatrajte da se zaista imate čemu radovati, braćo moja, kad se nađete u raznim kušnjama, znajući da kušanje vaše vere izgrađuje u vama istrajnost. A istrajnost neka dovrši svoje delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostatka.“ (Jakov 1:2-4). Ova kušanja su jedna proba naše postojanosti. Sa njima stičemo novo iskustvo sa Bogom, jer nas On izbavlja, naša vera raste, i naš karakter se popravlja. Na taj način jača naše poverenje u Boga. Tako nas Bog priprema za spasenje. „Srećan je čovek koji istraje u kušnji, jer kad bude prokušan, primiće nagradu – život koji je Gospod obećao onima koji ga vole.“ (Jakov 1:12)
Da li je iskušenje greh?
„Jer naš prvosveštenik je neko ko ne samo što može da saoseća s nama u našim slabostima, nego je i poput nas iskušan u svemu, ali nije zgrešio.“ (Jevrejima 4:15). Isus je takođe bio kušan, ali nikada nije sagrešio. Dakle, iskušenje nije greh. Ili možda mi ljudi činimo greh, kada padnemo u iskušenje? „Nego svakoga iskušava njegova želja tako što ga vuče i mami. Zatim želja, kada je začeta, rađa greh, a greh, kad se učini, donosi smrt.“ (Jakov 1:14-15). Čitali smo malopre da je Isus takođe bio kušan, ali nije sagrešio. To znači da i mi možemo da se odupremo svakom iskušenju. „Sve mogu kroz Hrista koji mi daje snagu.“ (Filipljanima 4:13).
Šta dakle tražimo od Boga u molitvi „Oče naš“ kada kažemo: „…i ne uvedi nas u iskušenje…“? Tražimo snagu, da možemo savladati to iskušenje.
Isus je rekao: „A ovo je život večni: da upoznaju tebe jedinog istinitog Boga i Isusa Hrista koga si poslao.“ (Jovan 17:3). U procesu upoznavanja Boga postoje različiti stepeni poznanstva. Neki ljudi čuju o Bogu. Neki ljudi čitaju Sveto Pismo, imaju pozamašno znanje o Bogu i Božjoj volji. Sledeći stepen poznanstva je kada čovek prihvati to što Sveto Pismo piše. Ipak ni to nije dovoljno. Najvažniji stepen upoznavanja Boga jeste kada čovek sve što čita u Svetom Pismu počne da primenjuje u svom praktičnom životu. To nije samo teoretsko znanje, nego praksa. Životna potreba svakog čoveka jeste da kroz ove faze dođe do praktičnog poznanstva sa Bogom. Tada čovek uviđa da nema čega da se plaši, jer ako čini Božju volju Bog će ga sačuvati od zla. Na taj način jača poverenje u Boga, i čovekova vera raste kroz praktično iskustvo. Nijedno Božje dete neće biti sačuvano od životnih proba.
Iz svakog iskušenja izlazimo ojačani novim iskustvom, a ponekad i sa razotkrivenim karakternim manama.
Ta iskušenja i nama i našim bližnjima otkrivaju naš pravi karakter. Ono što svaki čovek sa manje ili više uspeha skriva iza „fasade“.
Česta je praksa da su ljudi ta oruđa preko kojih dolazi iskušenje. Bog naročito dozvoljava probe u životima ljudi koji se deklarišu da su Božja deca, da bi se video njihov pravi karakter. Životne probe skidaju maske. Maske lakše padaju kada naiđe nevolja, nego kada sve teče glatko, po planu.
Kad naiđe iskušenje, to jest kada nam sotona ubaci neku grešnu misao u naš um, tada treba da donesemo odluku. Da li ćemo tu misao „negovati“ u našem umu, ili ćemo je odbaciti? Odluka je naša, a na našu molbu Bog nam daje moć da odbacimo tu misao.
Prilikom svakog iskušenja postoje i neki mehanizmi, koji nas drže pod kontrolom, pa na taj način mi ne sprovodimo naše misli u delo. Na primer, ako bih najradije pljunuo komšiji u lice, neću to uraditi, jer će ljudi koji to vide loše misliti o meni. Ili bih možda udario komšiju toljagom u glavu, ali zbog toga mogu završiti u zatvoru. Kada ustuknemo pred ovim mehanizmima, mi ostajemo licemeri i prestupnici Božjeg zakona. Nismo pljunuli komšiji u lice, nismo ga udarili, ipak smo krivi pred Božjim zakonom. Bog nam neće suditi samo po našim delima, nego i po našim namerama i mislima. „Jer Božja reč je živa i delotvorna, oštrija je od svakog dvoseklog mača i prodire dotle da razdvaja dušu i duh, kosti i njihovu moždinu, i može prosuditi misli i namere srca.“ (Jevrejima 4:12).
Martin Luter, jedan od velikana Reformacije i protestantizma, dao nam je primer, tj. simboličnu sliku kako postupati u trenucima iskušenja. Rekao je (parafraziramo), da su iskušenja kao ptice koje nam lete iznad glave, ne možemo im zabraniti da lete, ali im možemo zabraniti da naprave gnezdo na našoj glavi.
Postoje i iskušenja kada nam sotona ubaci neku grešnu misao u naš um, i mi negujemo tu misao, razmišljamo o nekom „slatkom grehu“. Niko oko nas ne primećuje ništa. Mi i dalje uživamo ugled u društvu, jer su naša dela pravedna, ali smo u mislima možda preljubočinci. To nas može koštati spasenja. „Jer će Bog izneti svako delo na sud, i sve što je skriveno, bilo dobro ili zlo.“ (Propovednik 12:14). Zbog toga je važno da u trenutku nailaska grešnih misli zatražimo od Boga snagu da se tim mislima odupremo. Da Bog stane na put tim mislima.
Velika borba između Hrista i Sotone ne vodi se za naša tela, nego za naše umove. Mi pripadamo ili Hristu ili Sotoni, zavisno od toga kome od njih dvojice pripada naš um. Ako dozvolimo da Bog u nama, u našim umovima, formira svoje carstvo blagodati, i da u nama izgradi hristoliki karakter, koji se gnuša na greh, bićemo spaseni. Ali ako naš um podredimo sotoni, to će nas koštati spasenja. Zbog toga je važno da izađemo iz svakog iskušenja kao pobednici. Da pobedimo ne samo javne grehe nego i tajne. „A ko će svoje greške uvideti? Od greha kojih nisam svestan, očisti me.“ (Psalam 19:12).
Apostol Pavle je zabeležio jedan veoma ohrabrujući tekst u vezi naših iskušenja. „Nije vas zadesilo drugo iskušenje osim onoga koje je uobičajeno za ljude. Ali Bog je veran, i neće dozvoliti da budete iskušani više nego što možete podneti, nego će stvoriti izlaz kad dođe iskušenje, da možete izdržati.“ (1. Korinćanima 10:13).
U ovom tekstu vidimo da Bog neće dozvoliti da naše iskušenje bude veće nego što bi mogli podneti, da Bog izvodi sve na dobro, i da nam Bog daje snagu da izdržimo teret iskušenja. Sotona nas optužuje pred Bogom. „Sada je nastalo spasenje i moć i carstvo našeg Boga i vlast njegovog Hrista, jer je zbačen tužitelj naše braće, koji ih je dan i noć optuživao pred našim Bogom!“ (Otkrivenje 12:10). Ipak postoje situacije kada Sotona uspeva da navede ljude da opadaju svoje bližnje. Tada ljudi postaju sotonina oruđa. To znači da svaki čovek ima dva velika neprijatelja. Jedan je Sotona, koji ga optužuje pred Bogom, a drugi je on sam. Čuveno veliko „ja“. Da bi mogli naslediti Božje carstvo, moramo pobediti i Sotonu i sebe. Sami ne možemo to uraditi. Tu našu bitku može voditi samo Bog. Zato tražimo od Njega Svetog duha, snagu, mudrost i razum, da uvidimo naše stvarno duhovno stanje, da bi mogli ići putem pobede.
Apostol Pavle u poslanici Rimljanima u sedmom poglavlju, skoro kroz celo poglavlje govori o svojoj ličnoj borbi. Na kraju poglavlja je kulminacija. „Neka je hvala Bogu kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda! Ja, dakle, umom robujem Božjem zakonu, a telom zakonu greha.“ (Rimljanima 7:25).
Ko bi rekao za apostola Pavla da je imao takve borbe koje opisuje? Ako dobro razmislimo, vidimo da su te iste borbe aktuelne i posle dva milenijuma. Svaki čovek je grešan. Bez izuzetka. Bog želi da nas očisti od svake grešne nečistote. Čišćenje treba da započne od našeg uma. „I ne dajte da vas i dalje oblikuje ovo doba, nego se preobrazite obnavljanjem svog uma, da utvrdite šta je Božja volja – šta je dobro, ugodno i savršeno.“ (Rimljanima 12:2). Dakle, ako želimo da idemo putem pobede, osnovno je da se ne vladamo praksi ovog sveta. U Pavlovom žargonu pojam „doba“ upućuje na vladavinu greha. Dakle, ne vladajmo se prema grehu. Uklonimo se od zla. To baš nije popularno. Nije nam nužno da budemo popularni. Spasenje nam je bitnije. Sledeći korak jeste da se promenimo obnavljanjem svog uma. Obnova kreće od uma. Ako naš um podredimo Božjoj volji, koja je jasno opisana u Svetom Pismu, doći će do obnove kako uma tako i tela.
Danas u 21. veku bombardovani smo informacijama. Svuda oko nas su razne reklame. Razne kampanje. Na kioscima nasilničke slike, pornografija. Na bilbordima suptilni flert. U prodavnicama i u javnom prevozu „savremena“ muzika koja takođe poziva na nemoral. Postoje informacije koje jednostavno ne možemo izbeći, ali od nas zavisi da li ćemo naš um hraniti istim takvim izopačenim sadržajima i kada imamo prilike da se od njih distanciramo. Sami biramo šta ćemo čitati. Sami biramo muziku koju slušamo. Sve to ostavlja trag u našem umu. Muzika, filmovi, video igre… Postoje brojni primeri gde je dokazano da su počinioci ubistava bili veliki ljubitelji, pa čak možemo reći robovi destruktivne muzike, filmova ili video igara. Ako želimo da živimo po principima molitve „Oče naš“ i da činimo Božju volju, potrebno je da naš um hranimo Božjom objavom. Za Sveto Pismo su i brojni ateisti izjavili da je knjiga nad knjigama. Mi možemo slušati Božji savet ili sotonin savet. Od toga zavisi naše spasenje. „Zar ne znate da ako se nekome dajete u ropstvo i obavezujete na poslušnost, robovi ste onoga koga slušate – bilo greha, koji vodi u smrt, bilo poslušnosti, koja vodi u pravednost?“ (Rimljanima 6:16).
Biblija nas poziva na obnovljenje uma. Ali da bi došlo do obnove uma, moramo se odvojiti od naših loših navika. Da uklonimo moguće izvore iskušenja. Sam Apostol Pavle je izjavio da to nije lako. Za to je potrebna Božja pomoć. Upravo tu Božju pomoć tražimo u molitvi „Oče naš“, kada kažemo: „… i ne uvedi nas u iskušenje…“
Ovo nije pitanje trenutka. Do promene ne dolazi u trenutku ili preko noći. Ovo je jedan složen proces. Proces koji započinje kada donesemo odluku da sledimo Hrista.
… nego nas izbavi od Zloga…
Ovo je poslednja, sedma molba u molitvi „Oče naš“. Isus nam je dao ovu molitvu za primer. Ona sadrži životne principe, koje ako držimo, činimo Božju volju. Da se podsetimo šta je Božja volja: „To je dobro i ugodno u očima našeg Spasitelja, Boga, koji želi da se svi ljudi spasu i dođu u spoznaju istine.“ (1. Timoteju 2:3-4)
U ovoj izjavi nam Bog daje do znanja da je Isus svojim životom platio otkup za svakog čoveka, i da Isus želi svakog čoveka da oslobodi od greha. Ovde se nameće pitanje, da li Bog može svakog čoveka da oslobodi od greha? Odgovor je jasan. Ne! Ali taj jasan odgovor pokreće novo pitanje. Zašto Bog ne može svakog čoveka da oslobodi od greha? Tekst kaže de ja Božja volja da se svi ljudi spasu, ali svaki čovek ima Bogom danu slobodnu volju, i na žalost mnogi ljudi svojevoljno ostaju u grehu. Ako neko ne želi da se oslobodi svojih greha i karakternih mana, to je njegov izbor. Kada uskoro Isus dođe, jedino će čist i svet karakter imati vrednost pred njim. Danas se uglavnom propoveda teologija večne i bezuslovne Božje milosti. Ta teologija tvrdi da će svi biti spaseni, bez obzira na svoje mane i grešne sklonosti. Međutim, mi nismo onakvi kakvim se predstavljamo u očima javnosti. Mi smo onakvi kakvi smo u srcu. A svaka skrivena karakterna mana kad-tad donosi svoj otrovni rod. „Braćo moja, može li smokva roditi masline ili loza smokve? Tako ni od slane vode ne može nastati slatka voda.“ (Jakov 3:12). Ako jedan hrišćanin ponekad otvara usta na molitvu, a ponekad istim ustima psuje Boga, taj čovek nije hrišćanin. Taj čovek samo misli za sebe da je hrišćanin. Pismo kaže da iz jednog izvora ne teče i slana i slatka voda.
… nego nas izbavi od Zloga…
Ko može da nas oslobodi od zla? „On nas je spasao i pozvao nas svetim pozivom, ne zbog naših dela, već zbog svoje namere i blagodati, koja nam je pre merljivih vremena data u Hristu Isusu.“ (2. Timoteju 1:9). Tekst kaže da nas je „On nas je spasao i pozvao nas svetim pozivom.“ Isus nas spašava i poziva svetim pozivom. To nije običan poziv tipa „pa sledi me ako hoćeš, a ako nećeš idi kuda hoćeš.“ Hrist za svakog pojedinca otvara svoje srce u celosti. To je taj sveti poziv. Dok čitamo o Judi Iskariotskome, Hristovom izdajniku, vidimo kako se Hrist bori za Judino spasenje do poslednjeg trenutka. Znao je da će Ga Juda izdati. Svojim učenicima je najavio izdaju oko pola godine pre samog čina izdaje. „Zaista, zaista, kažem vam, jedan od vas će me izdati.“ (Jovan 13:21). Nije imenovao svog izdajnika. Do poslednjeg trenutka je Juda uživao Hristovu naklonost, ljubav i blagost, podjednako sa ostalim učenicima. Isus je žarko želeo da Juda bude spasen. I nas takođe poziva na spasenje SVETIM pozivom. On žarko želi da nas spasi. Tekst nam kaže da nam je mogućnost spasenja data u Isusu Hristu „pre merljivih vremena.“
Opšte je poznata činjenica da su Adam i Eva sagrešili. Pojavio se greh. Međutim, pojava greha nije iznenadila Boga. Bog je znao još pre stvaranja čovečanstva da će ljudi pasti u greh. Zbog toga je napravio plan spasenja pre merljivih vremena. Obezbedio je spasenje svakom čoveku. Niko, baš niko ne može reći Bogu: „Ti mene nisi hteo da spasiš“. Bog je preduzeo blagovremene korake. „Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko veruje u njega ne bude uništen, nego da ima večni život.“ (Jovan 3:16). Isus je umro na krstu Golgote za svakog pojedinca. Za lažove, lopove, ubice, prevarante, ukratko za ovaj svet. Hrist je platio otkup za sve ljude. Niko neće imati izgovora pred Hristom. Niko neće moći da kaže: „Nisam znao, nisam imao prilike“ i slično. Pogotovo ne čovek 21. veka, kome su informacije na dohvat ruke danju i noću. Pored toga, danas uživamo ogromnu versku slobodu. Jevanđelje se propoveda po celom svetu. U salama gde su se nekad održavali partijski sastanci, danas se propoveda jevanđelje. „Jer se pokazala Božja blagodat koja donosi spasenje svim ljudima.“ (Titu 2:11). Dakle, nijedan čovek na planeti neće imati izgovora.
Pitanje je, šta ćemo mi ljudi učiniti sa Božjom blagodaću? Da li ćemo prihvatiti Božju blagodat, ili ćemo se držati naših tradicija, navika ili ega? Da li je neka navika važnija i pretežnija od Božje blagodati? Bog nam svima nudi dar spasenja. Mi imamo samo dve mogućnosti izbora. Prihvatićemo, ili ćemo odbiti. Ako prihvatimo, dobićemo dar spasenja. Ali ako odbijemo, da li možemo nekog kriviti za naš izbor?
…Izbavi nas od Zloga… Prvo moramo biti slobodni od zla u nama. Naš najveći neprijatelj čuči u nama. Najteža bitka koju moramo voditi jeste bitka protiv samoga sebe. Nije dovoljno samo teoretski znati ovu činjenicu. Bitku moramo započeti sada, bez odlaganja. Zato je potrebno da vidimo način na koji treba da bijemo tu bitku.
„Jer, iz srca izviru zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, krivokletstva i hule.“ (Matej 15:19). Iz srca izlaze sve loše stvari. Tekst ovde ne govori o mišiću, veličine pesnice, koji kuca u našim grudima. „Jer iz srca izlaze zle misli…“ Misli izlaze iz uma. Dakle Biblija ovde govori o našem umu. Ponekad, posle izrečenih teških reči, kažemo: „Pa bio sam nagao,“ ili „Ovo je izletelo onako nepromišljeno.“ Ipak, ako želimo da napredujemo duhovno, moramo biti pošteni prema sebi. Dešava se da nas neko uvredi. Da nam „nagazi na žulj.“ I tada mi razmišljamo u sebi o „poštenom“ revanšu. I kada dođe prilika, onda nam „izlete reči“ koje smo gajili u našim mislima. Dakle, moramo očistiti izvor. A izvor je naš um. Velika borba između Hrista i Sotone se vodi za naše umove, jer kome naš um pripada, njegovi smo u celosti. Zato je veoma važno da pazimo čime hranimo naš um. Naš um hranimo onim što vidimo, čujemo, čitamo, dodirujemo, itd. Bog može da nas oslobodi, jedino ako zlo zamenimo dobrim. Ali kako?
U Bibliji nalazimo jedinstveni put do pobede. Tim putem treba da se krećemo korak, po korak. Redom. „Zato se svesrdno potrudite da dopunite svoju veru čestitošću, čestitost znanjem, znanje samosavladavanjem, samosavladavanje istrajnošću, istrajnost odanošću Bogu, odanost Bogu bratskom ljubavlju, bratsku ljubav ljubavlju prema svima.“ (2. Petrova 1:5-7). U ovom tekstu nalazimo osam vrlina. Početna tačka na putu pobede je vera. Ovde moramo postaviti sebi jedno veoma ozbiljno pitanje. Da li verujemo sve što Bog kaže u Svetom Pismu? Ovo je osnova. A svojoj veri treba da dodamo čestitost. Ako nemamo čestitost, ne možemo napredovati dalje, jer bez čestitosti mi prihvatamo samo one istine koje nama lično odgovaraju. Uz veru i čestitost stičemo razum ili znanje, a zatim samokontrolu ili vlast nad sobom. Sledi istrajnost, zatim odanost Bogu, i kruna svega je ljubav. Originalni tekst za ljubav korisi reč agape. To je nesebična ljubav, punina ljubavi, ljubav, koja živi za druge.
Kada se u nama razvije svaka od ovih osam vrlina redom, ne smemo stati i biti zadovoljni time. „Jer ako sve to imate u sebi i u tome napredujete, nećete biti ni besposleni ni besplodni, pošto ste dobro upoznali našeg Gospoda Isusa Hrista.“ (2. Petrova 1:8). Tekst naglašava, da ovo što je u nama treba da se množi. Da se umnožava. I kada se ove vrline umnožavaju, nećemo biti lenji, nego ćemo doneti rod. Naše poznanje Isusa Hrista će i druge ljude privući Hristu.
Nastavak teksta je malo neprijatan, ali takođe istinit. „Jer ako neko sve to nema, on je slep, zatvara oči pred svetlošću i zaboravlja da je očišćen od svojih starih grehova.“ (2. Petrova 1:9). Dakle, ako propustimo da se očistimo od svojih starih greha, nećemo posedovati ove vrline. Ako nemamo ove vrline u sebi, ne možemo naslediti spasenje. „Zato, braćo, tim više budite marljivi da biste potvrdili svoj poziv i izbor, jer ako to činite, nikada nećete posrnuti.“ (2. Petrova 1:10). Našu službu i naš izbor, da budemo Hristovi učenici, treba da potvrdimo našim delima. Ako to činimo nećemo nikad posrnuti. „U stvari, tako će vam se obilno pripraviti ulazak u večno carstvo našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.“ (2. Petrova 1:11). Očišćenje od greha i razvoj svih ovih vrlina u nama, potvrđen našim delima, uslov je da uđemo u Božje večno carstvo. Tekst naglašava još jednu veoma važnu činjenicu. „Jer vam se tako obilno pripravio ulazak…“ Stići u Božje carstvo, ili ući u Božje carstvo nije teško. Veoma lako možemo naslediti spasenje. Potrebno je samo da sada, ovog trenutka donesemo odluku da se odvojimo od zla, i da krenemo stazom posvećenja, redom prihvatajući i negujući svih osam vrlina o kojima smo čitali. Ako mi svim srcem zavapimo u molitvi „…izbavi nas od Zloga…“, i ako sledimo uputstva svetih spisa, pokoravajući se Božjoj volji, On će nas zaista osloboditi jarma Zloga.
„Pokorite se, dakle, Bogu, a suprotstavite se Đavolu, i pobeći će od vas.“ (Jakov 4:7). Ovo je najjednostavnije moguće uputstvo za hrišćansku borbu do pobede. Kako dakle možemo pobediti i unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja? Tako što ćemo biti poslušni Bogu. Tu odluku ne može neko drugi doneti u naše ime. To je lična odluka svakog čoveka za sebe. Ako mi donesemo odluku, da se pokorimo Bogu, Bog će nam dati snage da se usprotivimo đavolu, i đavo će pobeći od nas. „Približite se Bogu, i on će se približiti vama. Očistite svoje ruke, grešnici, i pročistite svoje srce, neodlučni.“ (Jakov 4:8). Dalje uputstvo za borbu protiv zla nas poziva da se približimo Bogu. Mi ljudi smo se udaljili od Boga. Bog ne želi da nam dosađuje svojim prisustvom. Ali ako se mi približimo Njemu, i On će se približiti nama. Ovo je uputstvo koje nas vodi do pobede.
Ako donesemo odluku da ćemo od danas živeti prema principima o kojima govori molitva „Oče naš“, to ne znači da možemo tako da steknemo neke posebne privilegije. Pobeda se ne ogleda u povlašćenom položaju u odnosu na druge ljude. Hrist nikada nije rekao da sleđenjem Njega dobijamo privilegije i benefite. U svojoj prvosvešteničkoj molitvi Isus kaže: „Ne molim te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od Zloga.“ (Jovan 17:15). Isus u svojoj duhovnoj patnji u vrtu Getsimanije moli svog nebeskog Oca da nas, Njegove učenike, Bog sačuva od Zloga. On se moli za nas, i traži od Oca da nam pomogne u našoj hrišćanskoj borbi, da možemo pobediti i naslediti nebo. Ova zemlja je dolina suza, i pre nego što postanemo naslednici carstva slave, mi moramo voditi svoju borbu ovde, na zemlji. Pitanje je da li ove reči „…izbavi nas od Zloga…“, izgovaramo iskreno, svim srcem, ili samo onako iz navike? Da li ove reči izgovaramo zato što svim srcem želimo da se oslobodimo satanizma, ili samo zato što tako piše u molitvi? Oba pitanja nam predstavljaju ista dva motiva. Razlika u motivima je pitanje života i smrti, spasenja i pogibije. Ko odlučuje o motivu sa kojim izgovara molitvu „Oče naš“? Svako za sebe pojedinačno. Ova odluka je toliko lična da niko nema prava da se meša u njeno donošenje, jer je pitanje života i smrti.
Da li ću ja kao pojedinac da izgradim čist i iskren odnos pun ljubavi sa mojim nebeskim Ocem, to je moja lična stvar. Ako to učinim, dobiću dar spasenja. Ako ne učinim, biću izgubljen. Tu se nameće pitanje, zašto da odbijem dar spasenja? Zašto da ne činim Božju volju?
Zavapimo zajedno sa psalmistom! „A ko će svoje greške uvideti? Od greha kojih nisam svestan, očisti me. I od dela oholih čuvaj slugu svoga, ne daj da ovladaju mnome. Tad ću besprekoran biti, i čist ću ostati od prestupa mnogih.“ (Psalam 19:12-13). Psalmista se moli za oslobađanje od tajnih greha. Da li svaki čovek može imati tajne grehe? I da li su ti tajni gresi zaista tajni? Pred ljudima jesu. Ali pred svemoćnim Bogom su kao otvorena knjiga. Nismo više deca. Pričamo otvoreno. Kome ćemo položiti račune na Božjem sudu za naš način života? Ljudima, od kojih smo vešto sakrili svoje tajne grehe, ili svevišnjem Bogu? Razmislimo o tome.
Psalmista se moli za još nešto. „I od dela oholih čuvaj slugu svoga, ne daj da ovladaju mnome.“ (Psalam 19:13). Zašto od „oholih“ ili arogantnih, to jest namernih dela? „Jer ako namerno grešimo nakon što smo primili spoznaju istine, ne preostaje više žrtve za grehe.“ (Jevrejima 10:26). Greh sa predumišljajem. Znam da nije u redu, ali ću samo ovaj put da učinim to, i posle ću se moliti Bogu da mi to oprosti. Prvi put je teško, a svaki sledeći put je lakše namerno grešiti. Zato psalmista u svojoj molitvi kaže „da ne ovladaju mnome“. Kada čovek počne da guši svoju savest, na kraju će je potpuni ugušiti.
Da li je postupak oko molitve za oproštenje namernih greha zaista jednostavan? Kad mi činimo greh? Kada odvratimo svoje uvo od slušanja Božje reči. „Ko odvraća uho da ne sluša zakon, i molitva je njegova mrska.“ (Priče 28:9). Šta nam kaže tekst? Da li se Bog raduje molitvi u kojoj tražimo opraštanje namerno učinjenog greha? Razmislimo o tome.
Mnogi ljudi tvrde da je njihov odabir takav kakav je zbog okolnosti pod kojima žive. Kada bi okolnosti bile bolje, i oni bi bili bolji ljudi. Po ovoj logici bi najbogatiji ljudi sveta trebali biti i najbolji ljudi sveta. Zar ne? Međutim, ono što vidimo u džet setu, često izaziva gnušanje. Grozimo se mnogih postupaka najbogatijih ljudi i žena sveta. Istina je da nas novac lakše odvaja od Boga, nego što nas približava Bogu. Isus je rekao: „Lakše je kamili[1] da prođe kroz iglene uši nego bogatašu da uđe u Božje carstvo.“ (Luka 18:25).
Ljudi koji su verni Bogu imaju probleme u životu. Živimo na planeti koja je prožeta grehom. Isus je na samom početku svoje javne službe upozorio na te probleme. „Blago progonjenima zbog pravednosti, jer njihovo je Carstvo nebesko. Blago vama kad vas zbog mene vređaju i progone i nabeđuju za svako zlo. Radujte se i kličite jer je velika vaša nagrada na nebesima. Tako su progonili i proroke koji su bili pre vas.“ (Matej 5:10-12). Zašto su razapeli Hrista? Zato što je govorio i učio istinu.
Hrišćanstvo nije garancija povlašćenog položaja. Kada čovek donese odluku da sledi Hrista, prvo mora da se izbori sa sobom. Zatim će ga sotona iskušavati sa namerom da prvo poljulja, a zatim da ugasi njegovu veru. U toj borbi sotona će veoma često upotrebiti ljude koji su nam najbliži i najmiliji, da bi nas slomio. Ali ako iskreno tražimo „…nego nas izbavi od Zloga…“ Bog će nas osloboditi, i iskusićemo Njegovu milostivu ruku kako nas vodi. U suočavanju sa iskušenjem, uvek moramo imati na umu višu duhovnu realnost: „Jer se ne borimo protiv krvi i tela, nego protiv vrhovnih poglavara, protiv sila, protiv kosmičkih vladara tame ovog doba, protiv zlih duhovnih sila na nebesima.“ (Efescima 6:12)
Mnogi ljudi za svoje probleme okrivljuju Boga. Razmislimo malo o tome. Zar je Bog kriv što postoji smrt? Čovek je sagrešio, iako je bio opomenut da će umreti zbog toga. Da li je Bog kriv za to što milioni umiru dnevno od gladi? Ljudi na obezbeđenje „parade ponosa“ potroše milione, umesto da za taj novac kupe hranu za gladne. Da su ljudi verni Bogu, i da drže Njegove zapovesti, da li bi bilo „parade ponosa“? Da li bi bilo gladi? Da li bi bilo potrebe ratom, vojskom i policijom?
Kada u molitvi izgovaramo reči „…nego izbavi nas od Zloga…“, setimo se činjenice da je sotona pobeđeni neprijatelj. Njega je Hrist pobedio na krstu Golgote. U Hristu možemo pobediti nekoga ko je već pobeđen. Ostaje još drugi neprijatelj, koji čuči u nama. Uz Hristovu pomoć možemo pobediti i sebe. A ako pobedimo sebe, možemo zajedno sa Hristom reći: „dolazi vladar ovog sveta i u meni nema ništa.“ (Jovan 14:30)
Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava zauvek. Amin.
Ovo je poslednja misao u molitvi „Oče naš“. Molitva sadrži sedam molbi. Od presudnog je značaja za svakog pojedinca da u svom životu poželi sve što sadrže te molbe, jer je to uz Božiju pomoć put do spasenja. Postavlja se pitanje, kada već u molitvi mi molimo, tražimo nešto od Boga, zašto Isus nije završio molitvu posle sedme molbe, nego je dodao reči: „Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava zauvek. Amin.“ (Matej 6:13).
Zašto je Isus dodao tu rečenicu molitvi, i šta je želeo da kaže sa tom rečenicom?
Tokom proučavanja sedam molbi iz molitve, više puta je napomenuto da molitvu „Oče naš“ ne treba samo recitovati, nego treba živeti po principima molitve „Oče naš“. Danas je u modi biti hrišćanin. Doskorašnji progonitelji i potkazivači hrišćana sada sede u prvim redovima po crkvama. To nije hrišćanstvo. To je pomodarstvo. Hrišćanin veruje da je Sveto Pismo pisana Božja reč, i živi po principima pisane Božje objave. Ne svojom silom, jer svojom silom nijedan čovek ne može da drži sve što piše u Svetom Pismu, nego sa punim poverenjem u Boga i Njegova obećanja, da će dati snagu za pobedu nad svakim zlom u srcu. Vera u Boga nije puko izjašnjavanje, nego potpuno poverenje u Boga i Hrista. U Boga, koji je tako voleo ovaj svet, da je svog jedinorodnog Sina dao, da ko veruje u Njega ne pogine nego da ima život večni, i u Hrista, koji je prihvatio sve patnje i poniženja samo da bi dopro do kamenog ljudskog srca i obezbedio čoveku spasenje. Čista pobožnost koja se temelji na veri u Boga je „artikal“, koji je najpotrebniji čovečanstvu u 21. veku. To potvrđuje i sam Isus. „Ali sin čovečiji kad dođe, hoće li naći veru na zemlji?“ (Luka 18:8). Pred nama je Hristov drugi dolazak. Živimo poslednje dane ljudske istorije. Da li je Isus u pravu kada pita „hoće li naći veru na zemlji?“ Isus ne spominje nijednu religijsku denominaciju. Ne spominje lepo odevene vernike koji odlaze redovno u crkvu. Ne spominje donatore tih crkava. Mi vidimo da tih stvari ima napretek. Isus spominje veru. Čistu, iskrenu, nelicemernu veru.
Da se vratimo prvom pitanju. Zašto je Isus dodao završnu rečenicu molitvi?
Činjenica je da čovek koji se iskreno moli Bogu po završetku molitve oseća veliko duhovno olakšanje. Ovo je veoma važno lično iskustvo za svakog čoveka koji se moli Bogu. Razmislimo malo o tome. Da li osećamo to olakšanje pri kraju molitve? Imamo tu privilegiju da razgovaramo sa našim nebeskim Ocem kroz molitvu. I On ima uvek dovoljno vremena da nas strpljivo sasluša. Izliva svog Svetog Duha na nas i pruža nam mir. Pitanje je, da li mi ljudi imamo dovoljno vremena za razgovor sa našim nebeskim Ocem, ili samo „sameljemo“ molitvu, jer treba da počne prenos utakmice na TV-u?
Kada mi izlijemo svoje srce Bogu, za to neće saznati samo dobar prijatelj i pola ulice. Ne postoji niko među ljudima pred kim možemo tako otvoriti srce kao pred Bogom. I naša molitva treba da bude takva, da otvorimo svoje srce pred Bogom. Kada Mu saopštimo naše molbe, našu zahvalnost, i kada prenesemo svako naše breme na svevišnjeg Boga, tada se osećamo onako istinski rasterećeni i srećni.
Najbolje je u toku molitve zatvoriti oči, da nam ništa ne odvlači pažnju od ovog opštenja sa Bogom. Da li smo nekada imali priliku da se molimo, i u toku molitve uočimo paučinu na zidu, i dok recitujemo molitvu u mislima odlučimo da ćemo skinuti paučinu čim završimo sa molitvom? Kakva je to molitva i kakva je to uopšte komunikacija sa Bogom? Možemo li posle takvog licemernog mantranja osetiti duhovni mir? Ili samo osećamo da smo ispunili našu dnevnu kvotu molitve? Ako se mi iskreno, sa verom, svim srcem molimo našem nebeskom Ocu, osetićemo pri kraju jedno olakšanje, i tada ćemo slaviti Boga. To je učinio i Isus Hrist, kada je izgovorio završnu rečenicu molitve „Oče naš“. Na kraju molitve je slavljenje Boga.
Kome pripada carstvo? Tvoje je carstvo! Čija je sila? Tvoja je sila! Čija je slava? Tvoja je slava! „Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava zauvek.“ (Matej 6:13).
Ova rečenica slavi i hvali Boga. Nije samo Isus postupio ovako. U Bibliji je zapisano više molitvi. U jevanđeljima su zabeležene Hristove molitve, u Delima apostolskim i u apostolskim poslanicama se srećemo sa molitvama apostola, dok nam starozavetno pismo predstavlja molitve nekih proroka i patrijarha.
U Starom zavetu nalazimo izveštaje da je izraelski narod u više navrata pao u idolopoklonstvo, a jednom prilikom Bog im je preko proroka Ilije najavio trogodišnju sušu. Kada je prošao period bez ijedne kapi kiše, Bog šalje Iliju da pozove Balove sveštenike na goru Karmil. Ilija je zapovedio Balovim sveštenicima da sazidaju svoj oltar, da postave žrtvu, ali da je ne pale, nego da se mole Balu, da Bal spali žrtvu. Balovi sveštenici su se ceo dan molili i vikali, baš kao i neki hrišćani danas, koji se (možda u neznanju) klanjaju nebiblijskom bogu. Naravno Bal nije mogao da spali žrtvu, jer jedan idol ne može ništa da uradi. Predveče je prorok Ilija napravio oltar, stavio žrtvu na oltar, obilno zalio vodom i žrtvu i oltar, i molio se Bogu. Završne reči Ilijine molitve su sledeće: „Usliši me, Gospode, usliši me da bi ovaj narod znao da si ti, Gospode, istiniti Bog, i da ti obraćaš njihovo srce.“ (1. Kraljevima 18:37). Koga slavi Ilija u završnoj rečenici svoje molitve? Pokaži da si ti Bog… ne zato da ja budem glavni… neko ko je izveo čudo… nego da narod vidi da si ti Bog koji radi šta? Obraća srca, umove, karakter ljudi. Tvoja je slava!
U drugom izveštaju nalazimo cara Jezekiji koji je dobio objavu rata od veoma jakog neprijatelja, i pošao je na molitvu. Ovo su završne reči njegove molitve: „A sada, Gospode, Bože naš, izbavi nas, molim te, iz njegove ruke, da bi sva carstva na zemlji znala da si ti, Gospod, jedini Bog.“ (2. Kraljevima 19:19). Za čiju slavu se moli Jezekija? „…da bi sva carstva na zemlji znala da je Gospod jedini Bog.“
Bog je odgovorio na Jezekijinu molitvu, i na Ilijinu molitvu. Bog je spalio Ilijinu žrtvu ognjem sa neba, a Ilija se penje još višlje na Karmil i moli se Bogu, i Bog pušta obilnu kišu na Izrael. Na Jezekijinu molitvu Bog je odgovorio tako što je poslao svog anđela koji je pobio 185.000 Asiraca preko noći. Neprijatelj je bio nadmoćan, ali u Bibliji stoji zapis: „Šta ćemo, dakle, na to reći? Ako je Bog za nas, ko može biti protiv nas?“ (Rimljanima 8:31).
Da bi Bog delovao u našu korist, mi treba da budemo verni svemogućem Bogu u svemu. Svaka molitva rezultira duhovnim mirom. Ovu misao je veoma važno upamtiti, da bi obratili pažnju na taj duhovni mir na kraju naše molitve. Nikada ne treba da se molimo samo zato da bi mogli reći da smo se molili, ili da bi ispunili neku predviđenu dnevnu kvotu molitve. To je beskorisno mantranje. Šta vredi ako deset puta ponovimo molitvu „Oče naš“ dok naše misli lutaju veoma daleko od duhovnosti?
Jevanđelje po Mateju u 26. poglavlju izveštava nas o tri Isusove krake molitve. Isus zna šta Ga čeka i moli se Ocu tri puta. „Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali, neka ne bude moja volja, nego tvoja.“ (Matej 26:39). „Oče moj, ako nije moguće da me mimoiđe ova čaša, da je ne ispijem, neka bude tvoja volja.“ (Matej 26:42). Treća molitva je ista kao i druga. (videti Matej 26:44). Između prve i druge molitve je ogromna razlika. U prvoj molitvi Isus kaže: „Oče, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša.“ U drugoj molitvi kaže: „Oče moj, ako nije moguće da me mimoiđe ova čaša, da je ne ispijem, neka bude tvoja volja.“ Ove dve rečenice se veoma razlikuju. U prvoj molitvi Isus prezentuje svoju molbu, da, ako je moguće, neka ga mimoiđe ova čaša. Patnja i smrt na Golgoti. U drugoj molitvi već Isus ne spominje svoju molbu. Kao što vidimo Isusove molitve su borba. Borba u kojoj On slavi Boga. Tako i mi ne treba da slavimo oslobađanje od nevolja, nego da slavimo Boga koji nas oslobađa od nevolja. Kada Bog usliši našu molitvu, nikada nemojmo zaboraviti da Mu se zahvalimo u molitvi.
Jednom prilikom je grupa od deset gubavaca došla pred Isusa, i tražili su isceljenje. Isus im je zapovedio da idu i da se pokažu sveštenicima, jer je to nalagao jevrejski zakon. Dok su stigli do sveštenika, svi su bili izlečeni, ali se samo jedan vratio da zahvali Hristu za izlečenje. „Jedan od njih, videvši da je izlečen, vratio se slaveći Boga na sav glas. Pao je ničice pred Isusove noge i zahvalio mu. A bio je Samarićanin.“ (Luka 17:15-16). Zapazimo činjenicu da je i taj jedan čovek bio Samarićanin. Polu paganin. Koliko puta mi, koji sebe smatramo hrišćanima, zaboravimo da Bogu zahvalimo za uslišenje naše molitve?
Isus je dakle iskazao zahvalnost i čast svom Ocu u poslednjoj rečenici molitve „Oče naš“.
Prvo što govori je: „Tvoje je carstvo!“ Tokom proučavanja molitve bilo je reči o tome da Isus u Jevanđeljima govori o dva carstva. Govori o carstvu milosti, koje Bog treba da izgradi uz našu dozvolu u našim srcima. Takođe govori o carstvu slave, koje možemo da nasledimo samo ako je carstvo milosti prisutno u našim srcima. Kada u molitvi kažemo: „da dođe carstvo Tvoje“, tada tražimo da Bog izgradi svoje carstvo milosti u nama, priželjkujući i Carstvo slave koje će doći, kada se navrši vreme za to. Kada kažemo: „Tvoje je carstvo!“, mi našeg nebeskog Oca prihvatamo kao jedinog vladara, kao apsolutnog vladara svega postojećeg. To podrazumeva i carstvo milosti u našim srcima. Tu se nameće pitanje koliko često i da li mi uopšte pozivamo našeg nebeskog Oca u naša srca? Ako Ga redovno, svakoga dana pozivamo u naša srca, tada sa punim pravom govorimo: „Tvoje je carstvo!“
„Tvoja je sila!“ U čemu se ogleda Božja sila? Ljudi smatraju da je sila u rukama onih ljudi koji leže na bogatstvu. I na planeti zemlji je zaista tako, po sistemu vrednosti materijalizma. Ljudi koji su veoma bogati mogu sebi da obezbede najbolje advokate, i da se iz zločina izvuku bez kazne. Mogu da unajme fizičko obezbeđenje. Mogu da plate i naruče nečije ubistvo. Zaista, zemaljska sila se zasniva na materijalizmu. Ali i najbogatiji ljudi sveta nemaju ništa. U poređenju sa Bogom oni su obični prosjaci. „Jer su moje sve životinje šumske, zveri po gorama na hiljade. Poznajem svako krilato stvorenje po gorama, moja su mnoštva poljskih životinja. Kad bih bio gladan, ne bih tebi rekao, jer je moja zemlja i sve što je na njoj.“ (Psalam 50:10-12). Kad je već sve što postoji u svemiru Božje vlasništvo, u čemu se ispoljava Njegova sila? Poseduje sve, i anđeli slušaju sve Njegove zapovesti. Zar nije već mogao da uništi ovo grešno čovečanstvo? U čemu se dakle ispoljava Njegova sila? „Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko veruje u njega ne bude uništen, nego da ima večni život.“ (Jovan 3:16). Božja sila se ispoljava u Njegovoj ljubavi. U čemu još? „Ili možda prezireš bogatstvo njegove dobrote i uzdržljivosti i dugog trpljenja, ne shvatajući da te Božja dobrota vodi do pokajanja?“ (Rimljanima 2:4). Božja sila se takođe ispoljava u Njegovoj dobroti, krotosti i trpljenju. Bog nikog ne dovodi sebi na silu. Ne prihvata službu iz straha. Ako nas ljude ne može privući Bogu Njegova ljubav, dobrota, krotost, trpljenje i Hristova žrtva na Golgoti, da li bi nas privukla vojna sila? Danas, kada celo čovečanstvo pati zbog nedostatka ljubavi, dobrote, krotosti i trpljenja, šta je još potrebno da nas privuče Bogu? Ako nas ove stvari ne privuku, Bog neće upotrebiti ništa drugo. Na žalost čovečanstvo više voli lažni sjaj od pravih vrednosti. Takođe, Božija sila će se pokazati i na kraju postojanja čovečanstva i Zemlje kakvu poznajemo, jer će tada pravednim sudom uništiti Sotonu i svakog ko se poklonio tom lukavom neprijatelju. Bog će imati zadnju reč, i svako će priznati da je On Svedržitelj! Dakle, iako sad nije praktično vidljiva, Božja privlačnost nagoni mnoštvo ljudi da se ne daju u ropstvo sotoni, već da strpljivo čekaju Carstvo slave – kad će ceo svemir priznati Njegovu večnu silu!
Isus je rekao: „Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji.“ (Matej 28:18).
Kad posmatramo Njegov život na zemlji, On je pokazao svoju vlast tako što je zavio ranjena srca, lečio bolesne, vaskrsavao mrtve, iscelio je neprijatelja kome je Petar odsekao uho, a na krstu se molio za svoje krvnike, tražeći od Oca da im oprosti, jer ne znaju šta čine. U Hristu se manifestovala Božja sila. Živeo je onako kako je učio druge da žive. Koliko vredi naše ispovedanje vere ako ne živimo onako kako ispovedamo? Isus nam je ostavio primer. Naša životna potreba je da živimo po tom obrascu. Kad kažemo: „Tvoja je sila!“, mi zapravo predajemo sebe uticaju Božje ljubavi, dobrote, krotosti i trpljenja. Svojim životom dajemo hvalu i čast Bogu.
„Tvoja je slava!“ U čemu se ispoljava Božja slava? Hrišćanin svoje pobede ne pripisuje sebi, nego slavi Boga za te pobede. Ovo je veoma važno da upamtimo. Za svaku našu pobedu Bogu pripada slava. „Dakle, to ne zavisi od onoga ko ima želju niti od onoga ko se trudi, nego od Boga, koji pokazuje milosrđe.“ (Rimljanima 9:16). Sva slava pripada milostivom Bogu. Ne smemo umisliti da smo mi ti koji ćemo izrecitovati dnevnu kvotu molitve, pobediti nad zlom i svojim zaslugama dospeti na nebo. To je samoobmana. Biblija jasno piše da slava ne pripada nama, koji to hoćemo i koji trčimo, nego Bogu koji nam se smilovao. Ne smemo se pouzdati u svoju silu. To je siguran put u nadmenost i duhovni pad. Prorok Danilo je u molitvi rekao: „Kod tebe je, Gospode, pravednost, a nama je danas sramota na licu…“ (Danilo 9:7). David se slično molio. Davidova molitva je bila predslika završne rečenice molitve „Oče naš“. „Tebi, Gospode, pripada veličanstvo i moć i lepota i uzvišenost i čast, jer je tvoje sve što je na nebu i na zemlji. Tebi, Gospode, pripada carstvo, ti si uzvišen kao poglavar nad svima.“ (1. Dnevnika 29:11). Koga veliča i slavi car David? Kao car Izraela, on je svestan činjenice da smo sve što imamo na zemlji dobili od Boga. „Od tebe dolazi bogatstvo i slava, ti vladaš nad svim. U tvojoj je ruci sila i moć, i ti svojom rukom možeš da uzvisiš i ojačaš svakoga.“ (1. Dnevnika 29:12). David svim srcem slavi i veliča Boga. Isto je činio i Isus Hrist. Isto tako čine i Hristovi verni sledbenici tu na zemlji.
Kao završna reč tu je reč „Amin“. Šta znači ova reč? „Onaj koji svedoči o tome govori: ‘Da, dolazim brzo!’ Amin! Dođi, Gospode Isuse! Neka blagodat našega Gospoda Isusa Hrista bude sa svima vama! Amin.“ (Otkrivenje 22:20-21). U obećanju koje zatvara poslednje redove Svetog Pisma, ova reč se ponavlja dva puta. Šta ona znači? U rečnicima nalazimo da ona znači „da bude tako“. Isus Hrist tako završava molitvu. Amin, to znači – neka bude tako. Neka se sadržaj molitve „Oče naš“ ostvari u životima svih nas. Amin.
Dragoslav Kresac
__________________
[1] Postoji mogućnost da je u ovom tekstu pogrešno prevedena reč „gamla“ kao „kamila“ sa aramejskog jezika – ista reč koja se koristila za „kanap“, ali pouka svejedno ostaje ista.
Napomena:
Kompletan tekst Molitva „Oče naš“ možete preuzeti na ovom linku (pdf).
