Primiti mRNK vakcinu? Da, da bi se sačuvao. Da bi sačuvao okolinu, najmilije, budućnost djece. Da bismo spokojno živjeli. Doza? Jedna, ne ipak dvije i to je to. Tri, prve dvije kompletiraće treća. Pa samo oni teškog zdravstvenog stanja, zapravo i oni stariji… mada trebali bi i mlađi, trudnice, zdravi, djeca… Definitivno, biće neophodna i četvrta doza.
Za početak što je mRNK? U pitanju je mesindžer ili informaciona ribonukleinska kisjelina. Nastaje prepisivanjem (transkripcijom) strukturnih gena koji sadrže uputstvo za stvaranje (sintezu) proteina. Uloga iRNK je da to uputstvo (informaciju) za sintezu polipeptida prenese do ribozoma (mjesto sinteze proteina), odnosno da posluži kao neposredna matrica za njegovu sintezu. Tako se ostvaruje genetička kontrola sinteze proteina. Sinteza mRNK počinje onda kada je ćeliji potreban neki protein/polipeptid, a kada se obezbijedi dovoljna količina proteina ona biva razgrađena.
To je kao da imate kuvar veliki tom pun raznih recepata za jela. Zove vas prijateljica da joj kažete kako da skuva čorbu od bundeve, i vi joj ne date cijeli kuvar, već prepišete recept za čorbu od bundeve. Dakle samo tu sekvencu koja je potrebna za poruku koja se nosi kako bi se postigla sinteza proteina koje nosi mRNK.
U redu, i što ima veze, dobijem vakcinu sa mRNK virusnom informacijom, organizam to prepozna, stvori antitijela i gotova priča. Bilo bi to idealno ali je scenario sasvim drugi. Radi se o molekularnim mehanizmima koji direktno našoj ćeliji u njenom dijelu gdje je jedro ubacuju mRNK koja nadalje koristi naše ćelije u tome kako da proizvodi virus. A jedro je centar ćelije koji sadrži sve informacije neophodne našem tijelu, sadrži gene. Ovdje nastaje problem tako što informaciona RNK ima potencijal da se ugrađuje u naš genom (skup svih gena u ćeliji). Ovo će vam reći svaka iole iskrena osoba koja zna osnove biologije. Ovaj mehanizam gdje se mRNK molekule ugrađuju u genome se naziva biologija retropozicije. Kada jednom u našu ćeliju uđe mRNK molekula, ona se prepisuje i nastaje više mRNK molekula, što se zbirno naziva traskriptom. Genetička informacija ide u dva smjera – prvi ide od genoma prema transkriptomu, i obrnuto od transkriptoma ka genomu. U našem genomu već do sada ima 6% gena koji nisu naše već virusne nakupine mRNK ugradnje u naš genom. Na ovakav način sasvim je jasno da su ugradnje mRNK molekula jak mutagen. Pored stranih mRNK molekula postoje i naši mRNK molekuli koji se takođe ugrađuju u naše genome, ali se naše ćelije bore protiv tih mehanizama bez obzira odakle potiče mRNK. Bore se preko ćelijskih i genskih procesa odgovornih za ugradnju mRNK molekula. Mehanizam ugradnje mRNK molekule baziran je na L1 elementima (to su retrotranspozoni, tj. sebični endoparazitski elementi koji pokušavaju sami sebe ugraditi u genomu). Ovi elementi sami sebe kopiraju preko procesa reverzne transkripcije. Prepisivanjem iz genoma prvo nastane mRNK molekula L1 elementa, ta se molekula na ribozomima prevede u dva tipa proteina ORF1p ili ORF2p. Oba novonastala proteina fizički se vežu na L1 mRNK molekul ili neku drugu mRNK molekulu. Pomenuti kompleks proteina i mRNK molekule dolazi do našeg genoma i složenim procesom reverzne transkripcije mRNK molekula se prepisuje u DNK i ugrađuje u genom. Mjesto ugradnje je SLUČAJNO što znači da ugradnjom mogu biti pogođeni različiti djelovi genoma. ORF1 protein je reverzna transkriptaza i od njega zavisi cio proces retropozicije L1 elemenata. U citoplazmi ORF2p protein veže se na jedan od krajeva mRNK molekule koji zovemo poli A rep. Ova vezanost o poli A repu dovodi da proces nije specifičan pa ORF2 protein može osim svoje L1 mRNK molekule uhvatiti i ugraditi u genom bilo koju drugu mRNK molekulu. Nespecifično vezanje je posledica da skoro sve mRNK molekule imaju poli A rep tj. dugački niz adenina na svom 3“ kraju. Da bi spriječili ove mutacije ugradnje mRNK molekula u genom, naše ćelije pokušavaju utišati aktivnost L1 sebičnih elemenata. Naše ćelije uopšte ne žele ugradnju genetski stranog materijala u sopstveni genom, iz kog razloga je naše tijelo puno RNK aza tj. enzima koji uništavaju mRNK molekule. Ovi enzimi se nalaze na površini našeg tijela, između ćelija i unutar ćelija. Kada se ipak dogodi da mRNK dopre u ćeliju, što vakcina omogućava kad se to prisilno ubrizga u tijelo, tada su prvi mehanizmi odbrane preskočeni. Inače, naš nos, usta i prirodni putevi ulaska patogena u tijelo ispunjeni su mnogim ćelijama odbrane koji sprječavaju prodor. Dakle, ukoliko se ipak dogodi prodor naša ćelija aktivira niz senzornih mehanizama kako bi zaustavila ugradnju mRNK i sve one procese koji bi pomogli ugradnju, da se ne REPROGRAMIRA naš transkriptom i ugradi u genom.
Pojam L1 transpozona i retroprozicije se istražuju preko 40 godina tako da to nije nešto što nije dovoljno istraženo. Posebno problem retropozicije je prepoznat kod tumorske genetike. Dokumenti SZO i regulatornih tijela, bez tajne eksplicitno pokazuju da nikada nije popraćena ugradnja i uticaj mRNK iz vakcine na naš genom. Ali se uporno drže izjave da su vakcine bezbjedne, pa se možemo pitati da li ne znaju ili namjerno ignorišu napredak i saznanja humane genetike i molekularne biologije. Međutim pitamo se čemu sve to skrivati? Zašto kriti da sama mRNK vakcinologija koristi termin genska terapija kada govori o vakcinama? U dokumentima za bezbjednost ljekova stoji izričito da genotoksičnost i kancerogenost mRNK vakcina nisu istražene. Nukleutidna sekvenca je javno objavljena samo iz Fajzerove vakcine, dok Moderna u tome kontekstu nema deklarisanu genetsku poruku. Kod Fajzerove vakcine nukeotidna sekvenca na svom kraju ima pomenuti poli A rep, što znači da ispunjava sve uslove ugradnje u genom, koje bi ćelija inače spriječila da se desi, međutim, u Fajzer vakcini imamo gotov proizvod. Fajzer vakcina prvo je sintetički mRNK produkt a zatim sadrži mRNK koja je jako slična našoj.
Sledeća etapa priče bazira se na tome da Fajzer vakcina sadrži metilisani pseudouracil koji je dodatni prigušivač za naše ćelijske mehanizme odbrane i sprječavanje ugradnje.
Količina mRNK u jednoj dozi je takva da može reprogramirati svaku ćeliju u našem tijelu koja ima nukleus. Lipridne nano čestice koje nose mRNK iz vakcine se šire po cijelom tijelu, i stoga je jasno da je vjerovatnost ugradnje u genome dodatno povećana svakom novom dozom i širokom distribucijom (u jednoj dozi od 30 µg postoji oko 1,3×1013 sintetičkih mRNK molekula. Ako zanemarimo gubitak vakcine mRNK na putu do citosola i pretpostavimo njihovu homogenu distribuciju među otprilike 3×1012 ćelija sa jezgrom u ljudskom tijelu, tada bi svaka ćelija sa jezgrom mogla da primi oko 26 kopija mRNK. Ovo je značajna količina u poređenju sa izraženim ljudskim proteinom kodirajućih gena koji imaju u prosjeku 25 kopija mRNK po ćeliji. Pričamo o jednoj dozi, a sa svakom sledećom dozom garancija ugradnje se naravno povećava. Na kraju svega imamo ćelijske diobe koje povećavaju ugradnje ove sintetičke mRNK vakcine. Ovo je „dobro“ kod mladih i trudnih žena jer je dodatno veća dioba ćelija pa i sama transmisija.
Na kraju postavlja se pitanje želimo li ovakav način „sticanja imuniteta“, želimo li ovo našim bližnjima, i sebi. Slažemo li se da primimo prvu, drugu, buster…, desetu? Strah, neznanje, uvrede, iznude, ucjene.
Ali niko sem nas neće snositi posledice našeg djelovanja.
Vanja Marinović
