Priča o milosrdnom Samarićaninu

Hrist je veoma često poučavao svoje slušaoce u parabolama, ili u pričama. Svaka priča nosi veoma jaku poruku, i u Hristovim pričama imamo više pouka nego što se to na prvi pogled čini.

Sve je to Isus narodu govorio u pričama, i bez priča im ništa nije govorio. Tako se ispunilo ono što je rečeno preko proroka: „Svoja usta ću otvoriti u pričama, objaviću ono što je od postanka sveta sakriveno.“ (Matej 13:34-35)

Isus je jednom prilikom ispričao priču o milosrdnom Samarićaninu. Mnogi relevantni biblijski komentatori sugerišu da se ovaj događaj stvarno desio.

U Isusovo vreme, put od Jerusalima do Jerihona bio je poznat po svojoj opasnosti i teškoćama, a bio je poznat i kao „Put krvi“ zbog krvi koju tu često prolivaju razbojnici. Isusova ciljna publika, Jevreji, mrzeli su Samarićane do te mere da su uništili Samarićanski hram na gori Gerizim.[1] Samarićani su, recipročno, mrzeli Jevreje. Tenzije između njih bile su posebno visoke u prvim decenijama 1. veka.

Zašto ovo proučavamo posle 2000 godina?

Zašto Isus prepričava tadašnje vesti stanovnicima Jerusalima?

Jedno je sigurno. Kada ja, običan čovek prepričam jedan događaj, koji se skoro odigrao, i oko kojeg bruji ceo grad, to je ispričan događaj i to je to. Ali kada moj Spasitelj prepriča istu priču, tada treba da tražim pouke u tome što je On ispričao, i to ne jednu pouku, nego more pouka.

Pre nego što je Hrist ispričao priču, jedan zakonik je hteo da iskušava Hrista, i kada je dobio veoma konkretne odgovore na svoja pitanja, hteo je da istakne svoju pravednost, i postavio je pitanje:

„Ko je moj bližnji?“

I kad malo razmislimo, zaista je važno znati ko je moj bližnji? Već smo navikli da odgovorimo kao iz topa: Onaj kome je potrebna moja pomoć.

Međutim, Isus prelazi na priču i posle priče postavlja novu definiciju bližnjeg. Ta nova definicija je malo drugačija od one, na koju smo navikli. Pa da pročitamo i tu definiciju. Luka 10:36-37:

„Šta misliš, koji je od ove trojice bio bližnji čoveku koji je pao u ruke razbojnicima?“ On je odgovorio: „Onaj koji mu je iskazao milosrđe.“ Tada mu je Isus rekao: „Idi pa i ti čini tako.“ (Luka 10:36-37)

Dakle Hrist ne kaže da je moj bližnji onaj kome je potrebna moja pomoć, ili koga ja smatram dostojnim toga da bude moj bližnji, nego me pita da li sam spreman da budem bližnji nekom ko je u problemu.

Zanimljivo je kako se razlikuje Božji način razmišljanja od našeg. Ovo je prva pouka. Ali ima još dosta toga.

Zato ćemo proučiti priču na tri nivoa.

Prvi nivo proučavanja: Početak priče Luka 10:30.

Isus na to reče: „Jedan čovek je silazio iz Jerusalima u Jerihon i pao u ruke razbojnicima, koji su ga svukli i pretukli i otišli ostavivši ga polumrtvog.“ (Luka 10:30)

Sa aspekta geografije ovo je potpuno tačno zbog visinske razlike gradova – 754 : -258 m – oko 1010 metara, prosečno 31 metar po kilometru. Raj za skejtere i bajkere. Lako je i lepo spuštanje, ali je povratak težak!

Bili su tu i razbojnici, koji su tog unesrećenog napali, opljačkali i prebili. Idemo dalje sa tekstom:

Tim putem je slučajno silazio jedan sveštenik, ali kad ga je video prešao je na drugu stranu. Isto tako i Levit, kad ga je video prolazeći tuda, prešao je na drugu stranu. (Luka 10:31-32)

Ovo je novi važan razvoj događaja. Pitam vas da li su sveštenik i Levit uradili nešto loše. Sledeće pitanje: da li su sagrešili sa svojim postupkom?

Tri definicije greha:

– Prestupanje zakona je greh.

– Ako neko može da učini dobro delo i ne učini, to mu je greh.

– Šta ne potiče iz uverenja, greh je.

Sveštenik i Levit su znali šta treba da urade. Ne čine ništa ali greše.

Osvrnimo se sada na naših proteklih sedam dana: Da li je bilo protekle sedmice prilike da možemo učiniti dobro delo i nismo učinili.

Na ovaj način ova priča prelazi u praksu. Sada više ne prepričavamo događaj od pre dva milenijuma, već prenosimo pouku u naše živote. Vratimo se ponovo protekloj sedmici. Da li je bilo prilike da učinimo dobro delo? I šta ako nismo? Koliko smo bolji od sveštenika i Levita u priči?

Ovo je suština hrišćanstva. Jedno je poznavati Božju istinu a drugo je živeti po učenju Svetog Pisma.

I ako iz celog proučavanja naučimo i upamtimo da Božja Reč treba da bude sastavni deo našeg bića, to će biti dovoljna pouka.

Sledeća tvrda činjenica je da su i sveštenik i Levit dobro poznavali Toru.

Ako naiđeš na zalutalog bika ili magarca svog neprijatelja, odvedi ga k njemu. Ako vidiš da je magarac onog ko te mrzi pao pod teretom, nemoj da ga ostaviš. Pomozi mu da oslobodi magarca. (2. Mojsijeva 23:4-5)

Ovo je zakon koji su i sveštenik i Levit odlično znali.

Zapazite da je ovde reč o neprijatelju i njegovom magaretu. Jedan Jevrejin je po zakonu morao da odvede zalutalo magare svom neprijatelju.

Zamislimo sada ponovo ovu scenu: Leži unesrećeni Jevrejin na putu i prolaze sveštenik i levit. Da vas pitam da li su sveštenik i Levit takođe bili Jevreji? Naravno. Nisu ni mogli biti drugo, jer potiču iz Levijevog plemena.

Ono što je strašno je što Jevrejin nije hteo da pomogne Jevrejinu.

Draga braćo i sestre, da li smo imali prilike u životu da pored unesrećenog brata ili sestre prođemo kao pored turskog groblja.

Razmislimo o tome. Šta nam govori 5. stih?

O čijem je magaretu reč? Nekoga ko te mrzi. Nije brat u veri, nije rod, nije prijatelj nego neko ko ti zagorčava život. Šta treba raditi? Treba pomoći ne samo njemu nego i njegovoj životinji. Da li mi činimo to u praksi?

Ima li među nama takvih koga još niko nije povredio? Ako bih zamolio da se jave oni koje niko nije povredio u životu, mislim da se niko ne bi javio.

Znači ima takvih ljudi koji su nas povredili više puta u životu. Da li smo im uzvratili dobrim? Ova priča nas uči upravo tome. Ovo nisu uradili sveštenik i Levit.

Ispričaću vam jedan primer. U jednom vojvođanskom selu gde je većinska reformatorska veroispovest, reformatorski sveštenik i njegova supruga su prihvatili punu biblijsku istinu. Selo ih je ignorisalo zbog toga. Više im nisu otpozdravili ni dobro jutro ni dobar dan.

Imaju troje dece. Žena svakog petka peče kolače. Svakoj komšinici je ponela na malom tanjiru nešto kolača.

Posle nekoliko sedmica se njihov odnos sa meštanima normalizovao. Međutim, lako je govoriti o nekom drugom. Kad smo mi odneli nekome ko nam okreće leđa tanjir kolača zadnji put… ili možda prvi put.

Nije dovoljno znati šta je zapisano u pismu. Mi, kao Hristovi ambasadori na ovoj zemlji moramo živeti ono što je zapisano. Pitanje je da li to hoćemo. Hoćemo li uraditi ono što nisu uradili ni sveštenik ni levit? Da li njih dvojica imaju dobar izgovor, da poznaju Pismo? Nikako. Ako možeš učiniti dobro, a ne činiš greh ti je. Ponovo ću pitati: zašto je Isus ispričao ovu priču kad je bila svima poznata?

Šta Isus Hrist želi da nam kaže u ovoj priči, ili drugim rečima o čemu govori ova priča?

Ova priča govori o tri istorijska događaja:

– O padu u greh;

– O Isusovom prvom dolasku; i

– O Isusovom drugom dolasku.

I na drugom nivou ćemo potražiti ova tri istorijska događaja u priči.

Pročitajmo ponovo 30. stih.

Isus na to reče: „Jedan čovek je silazio iz Jerusalima u Jerihon i pao u ruke razbojnicima, koji su ga svukli i pretukli i otišli ostavivši ga polumrtvog.“ (Luka 10:30)

Šta je značio jednom Jevrejinu Jerusalim? Šta simbolizuje u starom savezu Jerusalim? Gde je bio jevrejski Hram? I ko je bio prisutan u svetinji nad svetinjama? Sam Gospod je bio prisutan.

Obratite pažnju kako jedan čovek silazi iz Jerusalima u Jerihon.

Šta jednom Jevrejinu predstavlja Jerihon? Predstavlja svet. Jedan čovek napušta mesto Božjeg prisustva. Kad su naši praroditelji morali da napuste mesto Božjeg prisustva? Dok nisu upali u greh jesu li licem k licu razgovarali sa Gospodom? I ko je bio razbojnik koji je oteo sve što su dobili od Gospoda?

Sotona. Setimo se šta su izgubili Adam i Eva kad su upali u Sotoninu zamku?

– Nisu mogli da jedu sa drveta života.

– Izgubili su svetlost u koju su bili odenuti.

– Nisu mogli da se sretnu licem k licu sa Gospodom.

– Morali su da napuste svoj dom, i

– Izgubili su večni život.

Pet stvari na brzinu. Da li ih je Sotona zaista lišio svega, i da li je pravi razbojnik što se nas tiče? Pročitajmo Isusove reči u Jovanu 8:44.

Vaš je otac Đavo i želite da postupate po željama svog oca. On je bio ubica ljudi od početka i nije ostao postojan u istini, jer u njemu nema istine. Kad govori laž, svoje govori, jer je lažov i otac laži.

Možda je ovde nešto nejasno? U celom starosaveznom Pismu ne postoji ni jedan zapis o tome da je Sotona nekog ubio. Kako je onda moguće da Isus Hrist Sotonu naziva krvnikom ljudskim od samog početka? Obratimo pažnju. Ni od pada u greh ni od stvaranja, nego od samog početka? Šta znači ova Isusova izjava? Šta je najveće ubistvo? Isus nam ovde lepo kaže. Ne treba da se plašimo onoga ko nas može fizički ubiti, nego onoga koji nas može odvojiti od Gospoda! Postoji li veće ubistvo ili zločin od toga ako Sotona tebe i mene odvoji od živog Boga? Naravno da ne postoji. I kako Sotona deluje? Pa i to vidimo u 30. stihu.

Mi živimo na zemlji gde nas Sotona iskušava. Kako nam Sotona predstavlja greh na koji nas navodi? Predivna stvar, ružičasta, poželjna, sve bi dali za to. I kad nas prevari zameni ružičaste naočare crnim i kaže, šta uradi grešniče. Za tebe više nema nade. Šta kaže Hrist? Šta su uradili razbojnici? Ostavili su svoju žrtvu polumrtvu na putu. Sad živi sa svojom sudbinom. Našli smo u priči pad u greh. Sada ćemo potražiti prvi Isusov dolazak. Koga simbolizuje Samarićanin u ovoj priči?

A Judejci su mu odgovorili: „Zar nismo u pravu kad kažemo da si Samarićanin i da je demon u tebi?“ (Jovan 8:48)

Koga su Jevreji nazvali Samarićaninom? Isusa!

Znači u ovoj priči Samarićanin predstavlja Isusa Hrista. I kada ovo razumemo, cela priča dobija jedan novi preokret. Pročitajmo sada 33. stih.

A i jedan Samarićanin je prolazeći tim putem došao do njega, i kad ga je video, sažalio se. (Luka 10:33)

Šta govori ovaj stih nama sada? Kad sam shvatio da Samarićanin predstavlja Isusa Hrista u ovoj priči, i kada čitam ovu priču imam neki poseban osećaj. Zašto? Jer tu piše, da kada je Samarićanin stigao videvši ga sažali mu se. Nije više interesantan sukob između Jevreja i Samarićana, nego želim da pričam o Isusu Hristu. Videvši ga sažali mu se. Šta nam ovo govori? Svi smo imali takvu životnu situaciju da smo pomislili da su nas svi napustili? Možda smo čuli ili pak sami izgovorili izjavu tipa: Meni su svi okrenuli leđa pa čak i Bog? Šta nam onda govori ovaj stih? Ako na našem životnom putu budemo u bezizlaznoj situaciji i ako nas napuste svi, Isus nas neće mimoići a da nam ne pomogne! To kaže ovaj stih. Zastao je, sažalio se i ne samo to nego u 34. stihu čitamo sledeće:

On mu je prišao i previo mu rane, zalivši ih uljem i vinom. Zatim ga je stavio na svoju životinju i doveo ga u gostionicu i pobrinuo se za njega. (Luka 10:34)

Samarićanin, to jest Hrist zavija rane prouzrokovane grehom. Čime zaliva te rane? Obratite pažnju na redosled. Prvo zali uljem. Ulje je simbol svetog Duha. Vino je simbol Hristove krvi. Isus je zalio rane prvo uljem pa onda vinom. Važno je da se zapazi redosled. Delovanjem svetog Duha Bog nas navodi na dobro. Utiče na nas, da možemo da se pokajemo za naše grehe. A prilikom prvog dolaska Hrist je izlio svoju krv na rane čovečanstva. Dakle tu je i Hristov prvi dolazak.

Tekst kaže da je Hrist postavio ovog unesrećenog na svoju životinju. Zamislite ovu sliku. Isus hoda pored magareta i na svoje mesto postavlja grešnika. Kakav osećaj nama pruža ovaj prizor? Hrist je prihvatio sve da bi tebe i mene spasio od smrti.

Zanimljivo je i to što se ovo magare ne buni, što sada umesto Hrista nosi unesrećenog. Zašto se nije bunio magarac? Možda ćete pomisliti da se ne buni zato što je životinja. Ali kada budemo govorili o akterima priče, biće jasno da je ovaj magarac i te kako mogao da se buni. Magarac se nije bunio zato što je pre unesrećenog nosio Hrista, i tako je postao pogodan da nosi i unesrećenog. Kada će se u našim životima desiti da primetimo čoveka punog problema pored nas? Ako prvo naučimo da nosimo Hrista. Dok smo spremni da prođemo pored čoveka kome je potrebna naša pomoć, to znači da se možemo deklarisati kao hrišćani 30 ili 50 godina, a da nismo naučili da nosimo Hrista. U poslanici Galatima imamo jedan nalog.

Nosite bremena jedan drugoga, i tako ćete ispuniti Hristov zakon. (Galatima 6:2)

Mi ljudi smo skloni da uzmemo nečije breme pa da teglimo to breme od komšije do komšije na čašicu ogovaranja. Ali se ovde ne misli na takvo nošenje bremena. Ovde je reč o nežnom saosećanju. Nosimo li mi sada na taj način nečije breme?

Treba da se zapitamo o čemu je reč u jevanđelju po Mateju 25. glava od 31. stiha pa nadalje, kada dođe Isus u svojoj slavi i podeli ljude na dva dela.

Jer, bio sam gladan – i vi ste mi dali da jedem; i žedan – i vi ste me napojili. Bio sam stranac – i vi ste me ugostili; i go – i vi ste me obukli. Bio sam bolestan – i vi ste me negovali; i u tamnici – i vi ste me posetili. (Matej 25:35-36)

Da li smo mi, koji se pripremamo za nebo, učinili nekome ovako nešto protekle sedmice? I da li će nas Hrist pozvati na odgovornost zbog toga kada dođe? I koga će Isus postaviti sa svoje leve strane. One koji su imali prilike da čine dobro, ali nisu učinili. Ovo je veoma tvrda činjenica za duboko razmišljanje.

Čitamo dalje iz 34. stiha:

…Zatim ga je stavio na svoju životinju i doveo ga u gostionicu i pobrinuo se za njega. (Luka 10:34)

Šta predstavlja gostionica? Mesto gde smo sada. Zajednica. Hrist okuplja sve, koji dozvole da im izleči rane u svoju zajednicu. Ono što je zanimljivo, ko je celu noć vodio brigu o ovom od greha bolesnom čoveku? Stih kaže da je on sam brinuo o njemu, Isus. Da li je ovo ohrabrujuće za nas? Pročitajmo još 35. stih.

Sutradan je izvadio dva denara, dao ih gostioničaru i rekao: „Pobrini se za njega, i ako potrošiš više od ovoga, platiću ti kad se vratim.“ (Luka 10:35)

Šta predstavljaju ta dva denara? Šta nam je poverio Hrist? Starosavezno i novosavezno Pismo, da sa ovim ohrabrujemo i podučavamo jedni druge. A gostioničar? Pa svi smo mi čuvari naše braće i sestara i na taj način smo i gostioničari. Hrist je rekao:

„Ko je, dakle, verni i mudri sluga koga će gospodar postaviti nad svim svojim slugama da im na vreme daje hranu?“ (Matej 24:45)

Tekst nam otkriva i Hristovo obavezivanje gostioničara.

…„Pobrini se za njega, i ako potrošiš više od ovoga, platiću ti kad se vratim.“ (Luka 10:35)

Mi ne možemo na duhovni rast naših bližnjih potrošiti više od starosaveznog i novosaveznog Pisma. A ako bi i potrošili nešto više, Hrist će nam to svakako nadoknaditi. Kada? Kad se vrati. Prilikom svog drugog dolaska. Tu je i treći istorijski događaj u priči.

Dakle, Hrist nam u priči razotkriva našu zabludu, da je naš bližnji onaj kome je potrebna pomoć, i postavlja stvari na svoje mesto, pitajući nas da li smo mi spremni da budemo bližnji unesrećenim ljudima. Naravno, posao koji je obavio Samarićanin, to jest Hrist i nije tako bezopasan. Nikada ne znamo da li će razbojnici iskočiti i napasti nas dok pružamo pomoć unesrećenom na drumu. Hrist je bio u opasnosti tokom čitave Njegove zemaljske službe. A pošto sluga ne može biti veći od gospodara, i Njegovi sledbenici su uvek u opasnosti. Zato savetujem da dobro proučimo iskustvo Valdenžana iz Velike borbe.

Dok sam bio u Adventističkoj crkvi, is subote u subotu je pre podne bio čitan misionski stih. Taj stih, sa kratkim izlaganjem je trebao da podstakne vernike crkve na misionski rad. Međutim, misionski rad ne treba organizovati na ulici kao religijsko-stranačku obavezu. U zajednici, to jest u gostionici treba jedan drugoga da hrabrimo i podučavamo. Da svi budemo zahvalni Hristu i svesni veličine Njegove žrtve i zalaganja za nas. Tada ne treba govoriti nikome od nas da se pobrine za unesrećene oko sebe. Služba postaje sastavni deo našeg bića.

Sada možemo obraditi priču na trećem nivou. Vraćamo se ponovo na 30. stih.

Isus na to reče: „Jedan čovek je silazio iz Jerusalima u Jerihon i pao u ruke razbojnicima, koji su ga svukli i pretukli i otišli ostavivši ga polumrtvog.“ (Luka 10:30)

Već sam spomenuo da Jerusalim predstavlja Božju prisutnost, zajednicu, a Jerihon je svet. I ovo iskustvo, koje ću ovde izneti nije samo iskustvo iz Adventističke crkve, nego i iz nekih „nezavisnih“ grupa. Kada jedan brat ili sestra posustane u veri, šta se dešavalo? Jesi li čuo… ili video… znaš li šta je onaj uradio… Zašto se ovo dešavalo? Zbog pogrešnog pristupa stvarima. Religioznost i vernost Bogu se testirala kroz prizmu lojalnosti crkvenom vođstvu, a u nezavisnim grupama kroz prizmu divljenja guruima. Oni, koji su imali dodira sa nezavisnim grupama koje su bile osnovane od strane nekih gurua znaju o čemu govorim. I zamislite brata ili sestru oslabljene vere da čuje tu reakciju, to je još jedan dodatni udarac lopatom u glavu. Dakle, razbojnici ne napadaju samo na putu ka Jerihonu. Oni napadaju i u zajednici. I od te pojave kulta ličnosti moramo da se čuvamo.

Ova priča ima nekoliko aktera. To su čovek koji silazi, razbojnici, sveštenik i levit, Samarićanin, gostioničar kome su data dva denara i tu je na kraju magarac. Pitanje je, čiju ulogu mi želimo za sebe? Ulogu Samarićanina? Kada ćemo biti u ulozi Samarićanina?

O tome jasno govori citat iz Svedočanstava za zajednicu:

Levit i sveštenik predstavljaju one u Crkvi koji ispoljavaju ravnodušnost upravo prema onima kojima je najpotrebnija njihova pomoć i njihovo saosećanje. Takvi članovi, bez obzira na položaj koji zauzimaju u Crkvi, prestupaju Božje zapovesti. Samarićanin predstavlja one koji su pravi Hristovi saradnici i koji se ugledaju na Njegov primer čineći samo dobro. One koji imaju srca za nesrećne, slepe, onesposobljene, ucveljene, udovice, siročad i ugrožene, Hristos priznaje kao one koji zaista drže Njegove zapovesti i koji će imati večni život. (Svedočanstva za zajednicu, sveska 3, str. 511.3)

Dobro, svi želimo da odigramo ulogu Samarićanina. Sveštenikovu i Levitovu znam da neće niko. Ipak, moramo priznati, da je bilo u životu i takvih situacija da smo odigrali ulogu razbojnika. Ali tu postoji i jedna sporedna uloga. Uloga magarca. Magarac nosi Hrista. I pošto je naučio nositi Hrista, postao je podoban da nosi i druge. Postoji i jedna žalosna istina u životu. Koliko puta se desilo u našem duhovnom životu da smo bili u ulozi razbojnika. Jesi li čuo… ili video… Da li smo spremni prići našem bratu ili sestri i reći, vidim da se boriš. Spreman sam da postim i da se molim sa tobom za tebe. Da ti pomognem na bilo koji način.

Moramo dakle da naučimo da živimo za druge.

Ako to naučimo, bićemo zaista Hristovi verni saradnici u planu spasenja. Neka nam Bog svima pomogne u tome. Amin.

Dragoslav Kresac

________________________

[1] Događaj koji istoričar iz prvog veka Josif Flavije beleži (Jevrejski ratovi, 1 §62.).