Prvobitni pad i pobuna čovjeka protiv Boga otkrivaju mnogo više nego što sadrži taj kratki narativ u knjizi Postanja.
Profil nosioca iskušenja zahtijevao bi zasebnu analizu. Lucifer, anđeo najvišeg reda, samoinicirao je egocentričnost i oholost u svom biću, te pokrenuo pobunu protiv Boga na Nebu, dovodeći u pitanje Njegov karakter i poredak života koji je Bog uspostavio. Lucifer je nametnuo nedoumice lažnim predstavljanjem stvarnosti i lažnim prikazima navodne uskraćenosti stvorenih bića od strane Stvoritelja. Tvrdio je da anđelima nije potreban nikakav Zakon, da sami mogu birati svoj put i biti bogovi za sebe. Svojom politikom i lukavstvom obmanjivanja uspio je pridobiti trećinu anđela na svoju stranu, što se na kraju završilo njihovim protjerivanjem sa Neba.
Bog stvorenim moralnim bićima daruje slobodnu volju, i to je bio koncept primijenjen prilikom stvaranja čovjeka. Čovjek je stvoren kao kreativno i odgovorno biće sa svim potencijalima za život po Božjem dizajnu. Bog daje čovjeku savršenu polaznu poziciju ali ono što mu ne može dati je apsolutno savršenstvo, jer čovjek ima pred sobom ciljeve na kojima sam treba raditi. I ti ciljevi uvijek otvaraju nove perspektive i pružaju nove mogućnosti, dajući smisao životu. Upravo iz tog razloga, Bog testira lojalnost čovjeka, upoznatog sa prvobitnom pobunom. Test je jednostavan i sastoji se u moralno obavezujućim uputu čovjeku da ne jede plod sa jednog drveta u Edenu: „Tada je Gospod Bog dao čovjeku ove upute rekavši: ‘Sa svakog jestivog drveta u vrtu jedi. Ali s drveta spoznanja dobra i zla ne jedi, jer onog dana kada budeš jeo s njega, sigurno ćeš umrijeti.’“ (Postanje 2:16-17)
Ovaj uput bio je vrlo jasan, sa predočenim posledicama: prestup donosi smrt koja je suprotnost životu. A u stanje prestupa se ulazi tako što se poseže za spoznajom zla, ili tačnije za mješavinom dobra i zla. Mješavina dobra i zla je smrtonosna kombinacija. Zašto? Zato što spoznaja zla implicira da dobro nije samo po sebi dovoljno „dobro“ i da takav izbor podrazumijeva izlazak izvan okvira uspostavljenog poretka i otkazivanje lojalnosti Bogu, motive, želje i planove koji će pokvariti dobro i zloupotrijebiti ga u zle i sebične svrhe. Spoznaja zla neminovno donosi otuđenje i razdvojenost od Boga, Izvora života, ljubavi, dobra i pravednosti, jer takav sklop ličnosti više nije podesan za zajednicu sa Bogom. Odvajanje od Izvora života jednako je propadanju i smrti.
Imajući sve to u vidu, test za Adama i Evu trebao je biti jednostavan, posebno zato što su bili unaprijed upozoreni na opasnost.
Lucifer, s planom da izazove pad čovjeka, što bi mu omogućilo da stekne novo uporište za borbu protiv Boga, bio je svjestan kompleksnosti sprovođenja te namjere i da to nije lak zadatak. U svom iskušenju, Sotona se nije mogao samo pojaviti u pogodnom momentu, pokazati na drvo i reći: „Hajde, jedi taj plod“. Takav istup bi rezultirao neuspjehom, što bi ga još više udaljilo od mogućnosti da ostvari svoj plan. Zato je prvi korak u njegovoj strategiji bio da djeluje prikriveno preko medijuma – zmije. Prvi pokušaj bio je presudan. I stoga je odabrao slabiju kariku u zajednici – ženu, preko koje bi zatim, kao novog opasnijeg medijuma, naveo Adama na prestup (Adam se solidarisao sa Evom u prestupu). U međuvremenu uspostavio je kontrolu i nad zmijom. Tada je „zmija je postala lukavija od svih životinja poljskih.“ (Postanje 3:1)
Postavljanje scene za lažno prikazivanje stvarnosti
Sotonin prvi korak u obmani Eve bio je da ona dovede u pitanje istinitost Božje riječi. Da bi je na to naveo, Lucifer je već imao adut u rukama još prije započinjanja dijaloga. To je bila zmija, upravo na drvetu spoznaje dobra i zla. Zmija koja govori! Životinje su po Božjem planu stvaranja bile podređene čovjeku, što je svakako bio slučaj i sa zmijom. To je bio razlog više da Eva ne doživi pojavu zmije kao opasnost po nju. Lično pojavljivanje Lucifera dakako bi imalo učinak pokretanja alarma. Dakle, scena za lažiranje stvarnosti je bila postavljena.
Već sam taj prizor morao je izazvati u Evi radoznalost i nedoumice. To je bila prilika za ubacivanje prve insinuacije:
„Da li je Bog zaista rekao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?“ (Postanje 3:1)
Sotonine riječi, koje su bile osmišljene da navedu Evu da raspravlja o Božjem uputu, sugerisale su mogućnost da Bog ne zna šta je najbolje. Zaista, zašto oni ne bi jeli sa svakog drveta u vrtu? Zašto ne bi imali sve? Da li možda Bog ipak uskraćuje puni ugođaj svojim stvorenjima, postavljajući određena ograničenja? U prvom koraku, Sotona Božji uput za dobro čovjeka predstavlja kao određenu zabranu – uskraćivanje nečega što se može imati. Kad na Božje upute gledamo kao na zabrane (ili čak „zapovijesti“), mi se nalazimo na terenu i sa umnim sklopom gdje Sotoni dajemo preimućstvo da nas iskuša i pobijedi.
Psihologija potencijalnog prestupnika
„Možemo da jedemo plodove s drveća u vrtu. Ali za plod s drveta koje je usred vrta, Bog je rekao: ‘Ne jedite ga i ne dirajte ga da ne umrete.’“ (Postanje 3:2-3)
Šta sve otkriva ovaj Evin odgovor?
Prvo, ona je progutala mamac. Umjesto da kaže: „Ovo je Eden. Bog je to napravio, i sve je jako dobro. Nezamislivo je da dovodimo u pitanje Njegovu mudrost, dobrotu i ljubav. Ako On kaže da ne radimo nešto, onda je to za naše dobro. Nemam o čemu da razgovaram s tobom. Odlazi odavde!“
Međutim, Evin je odgovor ponudio mogućnost da se sudi Bogu, što omogućava Sotoni da ospori ono što je Bog rekao govoreći joj: „Ne, sigurno nećete umrijeti.“ (Postanje 3:4)
Ideja u urođenoj bezuslovnoj besmrtnosti jedna je od ključnih obmana satanizma. Bog je kazao da će prestup donijeti smrt ali Sotona je tvrdio da imaju bezuslovan besmrtni život. I nije bilo nikakvog vidljivog dokaza da ta tvrdnja nije tačna, osim oslanjanja na Božju riječ.
Takođe je važno zapaziti da Eva u svom odgovoru dodaje Božjem uputu da ne jedu plod drveta spoznaje dobra i zla dodatnu zabranu da ga „ne diraju“. Da li je ovo preuveličavanje bilo plod revnosti? To je prvo što bismo pomislili.
Ali ne. Na žalost, već u prvom odgovoru Eva suptilno otkriva svom zagonetnom sagovorniku da je zainteresovana za dalji dijalog i ono što on nagovještava. Na koji način? Zmija se već nalazila na drvetu i bila u neposrednom kontaktu sa stablom. Ako je Božji uput zaista uključivao i nedodirivanje drveta, time Eva već šalje signal sagovorniku da se takvo Božje ograničenje ne poklapa sa stvarnošću, jer zmija dira drvo i ne samo što je živa već pokazuje i odlike vanredne inteligencije i sposobnosti koje nije imala. Time Eva aludira da je prvi korak ka kršenju zabrane već napravljen. I ništa se loše nije dogodilo. Ako nema nikakvih posledica po zmiju, zašto bi imalo po nju? To je razmišljanje koje vodi relativizovanju ozbiljnosti prestupa.
Da li vas ovakav odgovor koji naizgled implicira veću revnost podsjeća na nešto? Da bi navodno obuzdali sebe i spriječili činjenje grijeha, ljudi su skloni postaviti mnoštvo svojih „strogih“ propisa i zabrana. Umjesto da rade na motivima i promjeni srca, oni će radije uspostavljati mehanizme spoljašnje kontrole, uključujući represivne mjere, dok u srcu i dalje vole grijeh protiv kojeg se navodno bore.
Vraćajući se opet Evinom kušanju, da li je održiva teza da je Bog naknadno dao uput da drvo spoznaje dobra i zla ni ne dotiču. Ne, iz prostog razloga što su baveći se dugim poslovima u vrtu to drvo mogli nehotice dotaći. To svakako ne bi moglo imati posledice po njih, jer ne postoji voljna namjera činjenja prestupa. Samo po sebi, to drvo nije bilo „opasno“ na bilo koji način. Prestup je mogao biti hotimičan samo jedenjem ploda. Pored obilja hrane u Edenu i drugdje, oni nisu imali nikakve potrebe za bilo čim drugim. Tako posezanje za plodom sa drveta spoznaje dobra i zla nije moglo biti pitanje fiziološke potrebe za hranom. Moglo je biti isključivo završni čin namjere da se uđe u prestup. Eventualni fizički kontakt sa drvetom sam po sebi ne bi morao značiti ništa.
Dakle, Evin odgovor nije bio izraz pretjerane revnosti, već prije polusvjesno ohrabrivanje sagovornika da nastavi sa svojom verzijom pogleda na Božju „zabranu“. Činjenica da nije imala namjeru konsultovati Adama za mišljenje to dodatno potvrđuje. Ona sama je već počela stvarati vizuru zabrane ili uskraćivanja nečega. To su iste indicije koje upućujemo diskretno i sada kada nam je primamljivo određeno iskušenje. Takva „signalizacija“ može biti odaslana i kroz pretjerano naglašavanje zašto ne bismo „smjeli“ nešto učiniti. To je psihologija priželjkivanja prestupa kada je podignut lažni odbrambeni mehanizam samo kao diskretni signal drugoj strani da nastavi što je započela. Tako se još više povećava napetost i stvara grozničava čežnja da se ide do kraja. Pretpostavljam da se svako može prisjetiti makar jedne situacije iz života koja se odvijala po ovom scenariju.
Poluistina u iskušenju
Da bi iskušenje bilo privlačno, ono obično sadrži određeni stepen istine. Ono što je Sotona obećao Evi bilo je djelimično istina, ali konačni ishod je bila laž. Istina je bila da će joj se, podlegnuvši ovom iskušenju, „otvoriti oči“ (Postanje 3:5), i, nakon što je Adam, kao nosilac odgovornosti, verifikovao prestup, oči su im zaista „otvorile“ za percepciju koju prethodno nisu imali. Prvo shvatanje te vrste bila je svijest o vlastitoj golotinji (Postanje 3:7). Drugim riječima, zbog gubitka Božje slave, oni su ušli u problem čak i sa samima sobom razvijajući protivrečnosti i komplekse koji uzrokuju stid, nelagodu, opterećenost, sumnjičavost, usredsređenost na sebe i sl. Prema Božjim riječima, oni su postali kao „bogovi“, stekli su vlastitu „nezavisnost“, kao pali anđeli, i imali spoznaju dobra i zla (Postanje 3:22).
Ali, s druge strane, to je bilo potpuno pogrešno predstavljanje onoga što je Bog rekao i što je bila Božja namjera. Sotonina laž je bila „nećete sigurno umrijeti“. Zabluda Adama i Eve bila je što su povjerovali Sotoninoj laži u odnosu na istinu od Boga i mislili, baš kao Lucifer, da mogu sami odrediti sopstvenu istinu. Kad god pokušamo da utvrdimo istinu odvojeno od Boga ili već otkrivenih istina, mi u stvari govorimo: „Neću prihvatiti Božja pravila i smjernice. Napraviću svoja.“ U palom stanju Bog je previše neugodan za nas i mi težimo da sami postavljamo svoja pravila. Otuda i ljudska „potreba“ za oblikovanjem drugih prihvatljivijih „istina“ i drugih bogova, koji su idoli (Rimljanima 1:22-23) i, u duhovnoj realnosti, predstavništva demona.
Negiranje posledica
Kada dođe iskušenje, prvo što obično uradimo je da poreknemo ili ubijedimo sebe da neće biti posledica. Prvo poricanje Božjih riječi u Svetom Pismu bilo je poricanje Božjeg suda kao posledice prestupa. Jednom kada se riješite ideje suda kao posledice naše neposlušnosti Božjim uputima, onda se možete upustiti u bilo šta (pohlepa, seksualni promiskuitet, lažirana teologija, manipulacija, rasizam, abortus, eutanazija, istopolni „brak“, rodna neutralnost…), jer ljudi vjeruju da mogu činiti šta hoće i kako hoće i da nema posledica za njihova djela (vidi Sudije 17:6, 21:25), posebno ako se proizvoljno pretpostavlja da nečija dobra djela mogu prevagnuti njihova loša (što Sveto Pismo jasno pokazuje da je nemoguće; vidjeti Isaija 64:6 i Galatima 2:16).
Posledice
Uvijek postoje posledice kada se prepustimo iskušenju, kao što su Adam i Eva otkrili (Postanje 3:13–19). Iako su nekada bili slobodni, nevini i čisti, nakon otkazivanja poslušnosti Bogu, oni su shvatili da su goli i postali su opterećeni sami sobom. U toj sramoti, bili su otuđeni od Boga (Postanje 3:7), otuđeni jedno od drugog i otuđeni od samog okruženja i prirode. Opskrba za život umjesto zadovoljstva postala im je mukotrpan rad. Međusobni odnosi postali su podređeni sebičnosti i sklonosti optuživanja drugog za vlastite greške.
Eva je konačno popustila kad je pod uticajem lažnog prikazivanja stvarnosti „vidjela“ drvo u sasvim drugačijoj perspektivi.[1] Ono je sada postalo: (1) poželjno za hranu, (2) ugodno oku i (3) poželjno za sticanje spoznaje ili „uzvišenije mudrosti“ (Postanje 3:6). Ova iskušenja odgovaraju Jovanovom opisu stvari ovoga svijeta: „požuda tijela, požuda očiju i ponos života“ (1. Jovanova 2:16).
Ovo je opšti obrazac grijeha koji se provlači kroz Sveto Pismo: (1) počinjete preferirati stvorenje umjesto Stvoritelja; (2) slijedite vlastite utiske i zamisli umjesto Božjih uputa; (3) učinite samoispunjenje (samozadovoljenje) ciljem. Perspektiva ovoga izgleda dobro za život, a zapravo vodi u smrt. Jer pobuna protiv Boga koji daje život ne ostavlja drugu alternativu osim smrti. Zbog toga pristup drvetu života za palog Adama i Evu više nije bila ni opcija (Postanje 3:22-24).
Postoji put koji se čovjeku (pod obmanom grijeha) čini ispravnim, ali njegov kraj je put u smrt (Izreke 14:12). Stoga bi bilo dobro da u iskušenju ne razmatramo ono što ono nudi, već ono što ćemo izgubiti.
Zašto Bog nije spriječio Evin i Adamov pad?
Prinudno miješanje sa Božje strane prilikom Evinog iskušenja bilo bi kontraproduktivno. Šta bi se dogodilo da je Bog poslao anđele koji bi otjerali Sotonu i zaštitili Evu? Eva bi bila privremeno „spasena“ ali želja da ispita stvari tada bi bila dodatno podstaknuta sumnjama – sumnjama u sebe, u moguću opravdanost pobune i u Božje namjere i karakter. Odnosi bi bili dovedeni u pitanje. Kao što nije bilo mudro i svrsishodno da Bog nasilno spriječi Lucifera da zavodi druge anđele, tako ni Eva nije mogla biti zaštićena na taj način. Da je Eva reagovala kao što je opisano u podnaslovu „Psihologija potencijalnog prestupnika“, samo u tom slučaju Bog bi mogao da interveniše i zaštiti je, ukoliko bi to bilo nužno. Bog poštuje slobodnu volju i takođe vrednuje ličnu odgovornost moralnih bića. Adam i Eva nisu bili ugroženi od Sotone sve dok se kreću u okvirima Božjeg poretka i vjeruju Njegovoj riječi. Ali mogli su odlučiti da zloupotrijebe svoju slobodu i tu im se nije moglo pomoći nikakvom prinudnom intervencijom. Kad se posezanjem za alternativom pomiješaju koncepti, obmana u raznim oblicima može da se predstavlja kao istina i samo davanjem dovoljno vremena i jednoj i drugoj strani da pokažu rezultate mogu se trajno riješiti stvari. To je osnovna svrha Božjeg plana spasenja.
Suočavanje sa iskušenjem
Način na koji je Isus pobijedio Sotonina iskušenja nije poricanjem Božje Riječi, već oslanjanjem na nju kako bi pobijedio Sotonu u njegovim iskušenjima (Luka 4:4, 8, 12). Isus je nadvladao Sotonina iskušenja citirajući Sveto Pismo, govoreći mu: „Pisano je,“ što ima snagu u nepokolebljivoj privrženosti principima postavljenim od neupitnog autoriteta i njihovim ispravnim vrednovanjem kroz razumnu vjeru i poslušnost.
Na iskušenje zadovoljavanja apetita putem posezanja za čudom koje ne bi bilo u skladu sa Božjom voljom za njega, Isus je odgovorio ispravnim postavljanjem prioriteta – duhovno iznad tjelesnog, Riječ Božja iznad trenutne fiziološke potrebe. Isus je shvatio da je Božja Riječ bila dovoljna da izađe kao pobjednik. Ali Riječ naučena kako treba i primijenjena u životu, nipošto kao mantra ili nebulozno ponavljanje stvari bez jasne i adekvatne svrhe. Jer i Sotona je citirao Pismo ali u namjeri dovođenja do pogrešnih i fanatičnih istupa. Za razliku od Eve i Adama, Sotona nije uspio da Hristu podmetne iluzije i lažne prikaze stvarnosti.
Isus se takođe suočio s teškim iskušenjem u Getsimanskom vrtu kada se molio vezano za predstojeće raspeće: „Neka me ova čaša mimoiđe.“ (Matej 26:39) Ipak, on je to prevazišao predajući se Očevoj volji tokom iste molitve (Luka 22:42–44).
I mi na raspolaganju imamo iste resurse. I iznad svega, imamo Spasitelja, Zastupnika pred Bogom koji nam pomaže i zauzima se za nas (Jevrejima 2:18; 4:14-16).
_______________________
[1] Sličan proces se dešava u ljudskom umu prilikom „zaljubljivanja“ kao posledice zavođenja. Što je stepen zaluđivanja i opčinjenosti veći, to je povratak u realnost bolniji i sa težim posledicama.
PSIHOLOGIJA PRESTOPNIKA IN SPLOŠNI VZOREC GREHA
Začetni padec in upor človeka proti Bogu razkrivata veliko več, kot vsebina te kratke pripovedi v 1. Mojzesovi knjigi.
Profil nosilca skušnjave bi zahteval posebno analizo. Lucifer, angel najvišjega reda, je v svojem bitju samoiniciativno zagnal egocentričnost in arogantnost ter sprožil upor proti Bogu v nebesih, sprašujoč se o njegovem značaju in življenjskem redu, ki ga je postavil Bog. Lucifer je povzročil zmedo z napačnim predstavljanjem resničnosti in lažnim prikazovanjem domnevnega odvzema ustvarjenih bitij s strani Stvarnika. Trdil je, da angeli ne potrebujejo nobenega zakona, da lahko sami izberejo svojo pot in so sami po sebi bogovi. S svojo politiko in zvitostjo prevare mu je uspelo na svojo stran pridobiti tretjino angelov, kar se je na koncu končalo z njihovim izgonom iz nebes.
Bog daje svobodno voljo ustvarjenim moralnim bitjem in to je bil koncept, ki se je uporabljal med stvarjenjem človeka. Človek je bil ustvarjen kot ustvarjalno in odgovorno bitje z vsemi potenciali za življenje po Božjem načrtu. Bog daje človeku popolno izhodišče, kar pa mu ne more dati, je absolutna popolnost, saj ima človek pred seboj cilje, na katerih mora delati. In ti cilji vedno odpirajo nove perspektive in nudijo nove priložnosti, ki osmišljajo življenje. Ravno zato Bog preizkuša zvestobo človeka, ki pozna prvotni upor. Preizkus je preprost in je sestavljen iz moralno zavezujočega navodila za človeka, naj ne uživa sadu z enega drevesa v Edenu: »Tedaj je Gospod Bog dal človeku ta navodila, rekoč: ‘Jej z vsakega užitnega drevesa v vrtu. Od drevesa spoznanja dobrega in hudega pa ne jej, kajti tistega dne, ko boš jedel od njega, boš zagotovo umrl.’« (1 Mz 2,16-17)
To navodilo je bilo zelo jasno, s predvidenimi posledicami: pregreha prinaša smrt, ki je nasprotje življenja. In v stanje transgresije se vstopi s poseganjem po spoznanju zla, natančneje po mešanici dobrega in zla. Mešanica dobrega in zla je smrtonosna kombinacija. Zakaj? Kajti spoznanje zla pomeni, da dobro samo po sebi ni dovolj »dobro« in da taka izbira pomeni preseganje okvirov ustaljenega reda in preklic zvestobe Bogu, motivom, željam in načrtom, ki bodo dobro pokvarili in zlorabili za zlobne in sebične namene. Spoznanje zla neizogibno prinaša odtujenost in ločenost od Boga, vira življenja, ljubezni, dobrega in pravičnosti, saj takšna osebnostna struktura ni več primerna za skupnost z Bogom. Ločitev od vira življenja je enaka razpadu in smrti.
Z mislijo na vse to bi morala biti preizkušnja za Adama in Evo preprosta, zlasti ker sta bila vnaprej opozorjena na nevarnost.
Lucifer se je z načrtom povzročitve človekovega padca, ki bi mu omogočil novo oporo za boj proti Bogu, zavedal zahtevnosti uresničitve te namere in da to ni lahka naloga. Satan se v svoji skušnjavi ni mogel kar pojaviti ob primernem trenutku, pokazati na drevo in reči: “Pridi, jej ta sadež.” Takšen korak bi imel za posledico neuspeh, kar bi ga še bolj oddaljilo od možnosti uresničitve načrta. Zato je bil prvi korak v njegovi strategiji prikrito delovanje preko medija – kače. Prvi poskus je bil odločilen. In za to je izbral šibkejši člen v skupnosti – žensko, prek katere naj bi nato kot nov, nevarnejši medij pripeljal Adama do prestopka (Adam se je pri prestopku solidariziral z Evo). Vmes je vzpostavil tudi nadzor nad kačo. Nato je »kača postala bolj zvita od vseh živali na polju« (1 Mz 3,1).
Priprava terena za lažno predstavljanje realnosti
Satanov prvi korak pri prevari Eve je bil, da jo prisili v dvom o resnici Božje besede. Lucifer je imel adut v rokah, še preden se je začel dialog. Bila je kača, prav na drevesu spoznanja dobrega in zla. Govoreča kača! Živali so bile po Božjem stvarniškem načrtu podrejene človeku, kar je zagotovo veljalo tudi za kačo. To je bil razlog več, da Eva pojava kače ni doživela kot nevarnost zanjo. Osebni nastop Luciferja bi gotovo imel učinek sprožitve alarma. Tako je bil pripravljen oder za lažno predstavo resničnosti.
Že sam ta prizor je moral v Evi vzbuditi radovednost in dvome. To je bila priložnost, za prvi namig:
»Ali je Bog res rekel, da ne smeš jesti z vsakega drevesa v vrtu?« (Geneza 3:1)
Satanove besede, namenjene temu, da bi Evo spodbudile k dvomu o Božjem navodilu, so nakazale možnost, da Bog ne ve, kaj je najboljše. Res, zakaj ne bi jedli z vsakega drevesa na vrtu? Zakaj ne bi imeli vsega? Je možno, da Bog svojim ustvarjenim bitjim še vedno odreka polno uživanje s tem, da postavlja določene omejitve? V prvem koraku Satan božje napotke za človekovo dobro predstavi kot določeno prepoved – prikrajšanje nečesa, kar je mogoče imeti. Ko na Božja navodila gledamo kot na prepovedi (ali celo »zapovedi«), se znajdemo na terenu s takim umnim sklopom, kjer dajemo Satanu prednost, da nas skuša in premaga.
Psihologija potencialnega prestopnika
»Lahko jemo sadje z dreves na vrtu. Toda za sad drevesa, ki je sredi vrta, je Bog rekel: ‘Ne jej ga in se ga ne dotikaj, da ne umreš.’« (1 Mz 3,2-3)
Kaj razkriva ta Evin odgovor?
Najprej to, da je zagrizla vabo. Namesto da bi rekel: »To je Eden. Bog je to naredil in vse je zelo dobro. Nepredstavljivo je, da dvomimo o njegovi modrosti, dobroti in ljubezni. Če reče, naj nečesa ne storimo, potem je to za naše dobro. Nimam se o čem pogovarjati s tabo. Poberi se!”
Vendar pa je Evin odgovor ponudil priložnost, da sodi Boga, saj je Satanu omogočil, da izpodbija to, kar je Bog rekel, tako da ji je rekel: “Ne, zagotovo ne boš umrla” (1. Mojzesova 3:4).
Zamisel o prirojeni, brezpogojni nesmrtnosti je ena ključnih prevar satanizma. Bog je rekel, da bo prestop prinesel smrt, vendar je Satan trdil, da imajo brezpogojno nesmrtno življenje. In ni bilo nobenega vidnega dokaza, da trditev ni resnična, razen zanašanja na Božjo besedo.
Pomembno je tudi opozoriti, da Eva v svojem odgovoru k Božjemu navodilu, naj ne jedo sadu z drevesa spoznanja dobrega in zla, doda še dodatno prepoved, da se ga »ne dotika«. Je bilo to pretiravanje plod vneme? To je prva stvar, na katero bi pomislili.
Vendar ne. Žal pa Eva že v prvem odgovoru zagonetnemu sogovorniku subtilno razkrije, da jo zanima nadaljnji dialog in tisto, na kar namiguje. Na kakšen način? Kača je bila že na drevesu in je bila v neposrednem stiku z drevesom. Če je božje navodilo res vključevalo, da se drevesa ne smejo dotikati, potem Eva sogovorniku že daje signal, da takšna božja omejitev ne sovpada z realnostjo, saj se kača drevesa dotika in ni samo živa, ampak kaže tudi izjemno inteligenco in sposobnosti, ki jih prej ni imela. S tem Eva namiguje, da je prvi korak k kršenju prepovedi že narejen. In nič hudega se ni zgodilo. Če ni posledic za kačo, zakaj bi bile za njo? To je razmišljanje, ki vodi v relativiziranje resnosti prekrška.
Ali vas tak odziv, ki na videz pomeni večjo vnemo, na kaj spominja? Da bi se domnevno omejili in preprečili grehe, ljudje radi postavljajo množico svojih »strogih« predpisov in prepovedi. Namesto da bi delali na motivih in spreminjali srce, bodo raje vzpostavili mehanizme zunanjega nadzora, vključno z represivnimi ukrepi, v srcu pa še vedno ljubijo greh, proti kateremu se menda borijo.
Če se ponovno vrnemo k Evini skušnjavi, ali je teza, da je Bog pozneje naročil, naj se drevesa spoznanja dobrega in zla ne dotikajo, upravičena. Ne, iz preprostega razloga, ker bi se med dolgotrajnimi opravili na vrtu lahko nehote dotaknili tega drevesa. Zanje gotovo ne bi mogla imeti posledic, saj ni naklepa za prestopek. Samo po sebi tisto drevo ni bilo v ničemer “nevarno”. Pregreha je lahko bila samo namerna z uživanjem sadu. Razen obilice hrane v Edenu in drugod, niso potrebovali ničesar drugega. Torej poseganje po sadu z drevesa spoznanja dobrega in zla ne more biti stvar fiziološke potrebe po hrani. Lahko bi šlo le za končno dejanje naklepa za izvršitev prestopka. Vsak fizični stik z drevesom sam po sebi ne bi nujno pomenil ničesar.
Tako Evin odgovor ni bil izraz pretirane vneme, temveč napol zavestna spodbuda sogovorniku, naj nadaljuje s svojo različico pogleda na Božjo »prepoved«. To dodatno potrjuje dejstvo, da se ni imela namena posvetovati z Adamom za mnenje. Sama je že začela ustvarjati vizijo prepovedi oz. prikrajšanja nečeša. To so ista znamenja, ki jih diskretno dajemo tudi zdaj, ko je pred nami mamljiva skušnjava. Takšno »signaliziranje« lahko pošljemo tudi s pretiranim poudarjanjem, zakaj nečesa »ne smemo« narediti. To je psihologija subtilne želje po prestopku, ko se lažni obrambni mehanizem sproži le kot diskreten signal drugi strani, naj nadaljuje, kar je začela. Tako se napetost še povečuje in ustvarja mrzlično hrepenenje po tem, da se gre do konca. Predvidevam, da se lahko vsak spomni vsaj ene situacije v svojem življenju, ki se je odvijala po tem scenariju.
Polresnica v skušnjavi
Da bi bila skušnjava privlačna, običajno vsebuje določeno mero resnice. Kar je Satan obljubil Evi, je bilo delno res, toda končni rezultat je bila laž. Resnica je bila, da bi se njene oči, če bi podlegla tej skušnjavi, »odprle« (1. Mojzesova 3:5) in po tem, ko je Adam kot nosilec odgovornosti potrdil prestopek, so se njune oči res »odprle« za zaznavo, ki je prej nista imela. Prvo tovrstno spoznanje je bilo zavedanje lastne golote (1 Mz 3,7). Z drugimi besedami, zaradi izgube Božje slave sta zašla v težavo tudi sama s seboj, razvila sta protislovja in komplekse, ki povzročajo sram, nelagodje, obremenjenost, sumničavost, egocentričnost itd. Po Božjih besedah sta postali kot »bogova«, pridobila lastno »neodvisnost«, podobno padlim angelom in spoznala dobro in zlo (Geneza 3,22).
Po drugi strani pa je šlo za popolno napačno predstavitev tega, kar je Bog rekel in kar je Bog nameraval. Satanova laž je bila: “zagotovo ne boste umrli.” Zabloda Adama in Eve je bila v tem, da sta verjela Satanovi laži namesto Božji resnici in mislila, tako kot Lucifer, da lahko sama določita svojo resnico. Kadarkoli skušamo vzpostaviti resnico ločeno od Boga ali že razkritih resnic, pravzaprav pravimo: »Ne bom sprejel Božjih pravil in smernic. Naredil bom svoje.« V padlem stanju je Bog preveč neudoben za nas in nagnjeni smo k ustvarjanju lastnih pravil. Od tod človeška »potreba« po oblikovanju drugih bolj sprejemljivih »resnic« in drugih bogov, ki so maliki (Rim 1,22-23) in v duhovni realnosti predstavniki demonov.
Zanikanje posledic
Ko pride skušnjava, je prva stvar, ki jo običajno naredimo, zanikanje ali prepričanje, da ne bo nobenih posledic. Prvo zanikanje Božjih besed v Svetem pismu je bilo zanikanje Božje sodbe kot posledice prestopka. Ko se enkrat znebite ideje o sodbi kot posledici naše neposlušnosti Božjim navodilom, potem se lahko ukvarjate s čimer koli (pohlep, spolna promiskuiteta, lažna teologija, manipulacija, rasizem, splav, evtanazija, istospolna “poroka” , nevtralnost spola …), ker ljudje verjamejo, da lahko delajo, kar hočejo in kakor hočejo, in da za njihova dejanja ni nobenih posledic (glej Sodniki 17:6, 21:25), še posebej, če se poljubno domneva, da dobra dela lahko prevladajo nad slabimi (kar Sveto pismo jasno kaže, da je nemogoče; glej Izaija 64:6 in Galatom 2:16).
Posledice
Vedno so posledice, ko se vdamo skušnjavi, kot sta ugotovila Adam in Eva (Geneza 3:13–19). Čeprav sta bila nekoč svobodna, nedolžna in čista, sta po neposlušnosti Bogu spoznala, da sta gola, in postala obremenjena sama s seboj. V tej sramoti sta bila odtujena od Boga (Geneza 3:7), odtujena drug od drugega in odtujena od okolja in narave same. Oskrba za življenje je zanje postalo trdo delo, namesto užitka. Medsebojni odnosi so postali podrejeni sebičnosti in težnji po obtoževanju drugih za lastne napake.
Eva je dokončno popustila, ko je pod vplivom lažne predstave realnosti drevo »zagledala« v povsem drugi perspektivi.[1] Zdaj je postalo: (1) zaželeno za hrano, (2) prijetno za oko in (3) zaželeno za pridobivanje znanja ali »višje modrosti« (Geneza 3:6). Te skušnjave ustrezajo Janezovemu opisu stvari tega sveta: »poželenje mesa, poželenje oči in napuh življenja« (1 Jn 2,16).
To je splošen vzorec greha, ki se vleče skozi Sveto pismo: (1) začnete dajati prednost stvarjenju kot Stvarniku; (2) sledite lastnim vtisom in idejam namesto Božjim navodilom; (3) naj bo samoizpolnitev (samozadovoljevanje) cilj. Možnost tega se zdi dobra za življenje, vendar dejansko vodi v smrt. Ker upor proti Bogu, ki daje življenje, ne pušča druge možnosti kot smrt. Zato dostop do drevesa življenja ni bil več možnost za padla Adama in Evo (Geneza 3:22-24).
Obstaja pot, ki se človeku zdi prava (pod prevaro greha), vendar je njen konec pot smrti (Pregovori 14:12). Zato bi bilo dobro, če v skušnjavi ne razmišljamo, kaj ponuja, ampak kaj bomo izgubili.
Zakaj Bog ni preprečil padca Eve in Adama?
Nasilno vmešavanje Boga med Evino skušnjavo bi bilo kontraproduktivno. Kaj bi se zgodilo, če bi Bog poslal angele, da bi pregnali Satana in zaščitili Evo? Eva bi bila začasno »rešena«, a željo po preučitvi in razmisleku o stvari bi potem dodatno podžgali dvomi – dvomi o sebi, o morebitni upravičenosti upora ter o Božjih namenih in značaju. Odnosi bi bili postavljeni pod vprašaj. Tako kot za Boga ni bilo modro in smotrno Luciferju na silo preprečiti, da bi zapeljal druge angele, tako tudi Eve ni bilo mogoče zaščititi na ta način. Če bi Eva odreagirala tako, kot je opisano v podnaslovu “Psihologija potencialnega prestopnika”, bi le v tem primeru Bog lahko posredoval in jo zaščitil, če bi bilo treba. Bog spoštuje svobodno voljo in ceni tudi osebno odgovornost moralnih bitij. Adamu in Evi Satan ni grozil, dokler sta se gibala v okviru Božjega reda in verjela Njegovi besedi. Lahko pa sta se odločila zlorabiti svojo svobodo in nobeno prisilno posredovanje jim nebi moglo pomagati. Ko se pojmi zmedejo s poseganjem po alternativi, se lahko prevara v različnih oblikah prikaže kot resnica in le če damo obema stranema dovolj časa, da pokažeta rezultate, se stvari lahko trajno uredijo. To je osnovni namen Božjega načrta odrešenja.
Soočenje s skušnjavo
Način, na katerega je Jezus premagal Satanove skušnjave, ni bil tako, da je zanikal Božjo Besedo, ampak tako, da se je zanašal nanjo, da bi premagal Satanove skušnjave (Lk 4,4, 8, 12). Jezus je premagal Satanove skušnjave tako, da je citiral Sveto pismo, ko mu je rekel: »Pisano je«, kar ima moč v neomajni drži načel, postavljenih z nesporno avtoriteto, in njihovo pravilno vrednotenje z razumno vero in poslušnostjo.
Na skušnjavo, da bi potešil svoj apetit s poseganjem po čudežu, ki ne bi bil v skladu z Božjo voljo zanj, se je Jezus odzval tako, da je postavil prave prioritete – duhovno pred fizičnim, Božjo besedo pred takojšnjo fiziološko potrebo. Jezus je spoznal, da je Božja beseda dovolj, da je zmagal. Toda Beseda, pravilno naučena in uporabljena v življenju, nikakor ne kot mantra ali neumno ponavljanje stvari brez jasnega in ustreznega namena. Ker je celo Satan citiral Sveto pismo, vendar z namenom, da vodi do napačnih in fanatičnih izjav. Za razliko od Eve in Adama Satanu Kristusu ni uspelo vsaditi iluzij in lažnih predstav o resničnosti.
Jezus se je pravtako soočil s hudo skušnjavo v vrtu Getsemani, ko je molil o bližajočem se križanju: »Naj gre ta kelih mimo mene.« (Matej 26,39) Vendar jo je premagal tako, da se je med isto molitvijo prepustil Očetovi volji (Luka 22:42 -44).
Enaka sredstva imamo tudi mi na razpolago. Predvsem pa imamo Odrešenika, Zagovornika pred Bogom, ki nam pomaga in posreduje za nas (Hebrejcem 2,18; 4,14-16).
_________________________
[1] Podoben proces se dogaja v človekovem umu, ko se »zaljubi« kot posledica zapeljevanja. Večja kot je stopnja zablode in očaranosti, bolj boleča je vrnitev v realnost in hujše so posledice.
Prevod na slovenački: Gašper Ozebek
