Živimo u svetu gde se propagira koncept relativizma. Relativizam je filozofsko shvatanje da ništa ne vredi apsolutno i nužno, nego tek u odnosu prema nečemu drugom. Relativizam ne priznaje nikakve apsolutne principe, niti mogućnosti da spoznaja dođe do apsolutne istine. Ako se govori o užem području, govorimo o spoznajnom, moralnom, estetskom, naučnom, pravnom, religioznom, političkom, itd. relativizmu. Krajnji relativizam vodi u skepticizam koji negira i dovodi u sumnju svaku istinitu spoznaju. Ukoliko stvarno ne postoji apsolutna istina, mi smo onda izgubljeni. Koji je smisao našeg života? Ako ne postoji Apsolut (neko ko zna sve), onda je život i sve što postoji besmisao. Jer da živimo da bi umrli to nema smisla. To je iracionalni koncept. Tako je koncept relativizma u stvari koncept besmisla. Ovaj koncept je usko povezan sa ateizmom.
Subjektivnost
Najopštije posmatrano subjektivnost predstavlja svojstvo, podsticanje od ili odnošenje na subjekat. Drugim rečima, reč je o ličnom opažanju i shvatanju čoveka, o onome što postoji i važi samo za jednu osobu (subjekat). Etimologija nas uči da je sam termin subjektivnost potekao od latinske reči subjectivus, što znači lični, osobni, onaj koji važi isključivo za jednu osobu. Značenje pojma subjektivnost svakako ćete lakše razumeti ako ga uporedite sa pojmom koji ima suprotno značenje, a to je objektivnost. Objektivnost predstavlja karakteristiku neke činjenice, iskaza i teorije, koja podrazumeva da su oni realni, ispravni i istiniti. U Božjoj reči piše: „Sve je Pismo nadahnuto od Boga i korisno za poučavanje, za ukoravanje, za popravljanje, za vaspitavanje u pravednosti, da čovek Božji bude savršen, potpuno opremljen za svako dobro delo.“ (2. Timoteju 3:16-17) Ovo je recept da ne budemo subjektivni nego objektivni, jer Božija reč objektivno uči, ko je čovek, ko je Bog i Njegov Sin i kako i na koji način možemo da pobedimo greh, ko nas je otkupio, kako možemo da testiramo bilo kog čoveka ili teoriju. To bi značilo da što bolje poznajemo Isusa i njegovu Reč, to ćemo biti objektivniji i prema sebi i prema drugima. Stoga je Biblija božanski standard objektivnosti.
Pretpostavke i subjektivnost kao kamen spoticanja
Mi kao ljudi smo od malena učeni i odrastamo sa određenim pretpostavkama koje smo čuli, a mnoge odmah prihvatili kao istinu. Neke smo naučili od roditelja, na neke je uticalo okruženje, a većinu smo naučili u školi. To bi značilo da smo više ili manje puni nekih predrasuda. Plemenita osobina je svakako objektivnost, ali ukoliko smo okrenuti sebi (egocentrizam) ili smo puni predrasuda ili nemamo znanje, sve to može uticati na našu objektivnost. Subjektivnost u suštini ne samo da kvari naše biće, ona utiče na kvarenje društva. Predrasude i subjektivnost pojedinaca dovele su do ovakvog društva, da moramo živimo u vremenu gde postoji veliki broj različitih i totalno suprotnih teorija. U društvu vlada mišljenje da sve što se predstavlja kao naučno je i tačno. Tako je jedna iracionalna pretpostavka o poreklu sveta i života postala nauka (teorija evolucije).
Psihologija
Slično je i sa psihologijom; teorija je postala nauka, a teorija pod okriljem nauke pretenduje na razne tehnike vaspitavanja. U psihologiji postoje razne teorije (tehnike) lečenja ili usmeravanja pojedinca. Psihologija je u suštini nastala iz filozofije. Što bi značilo da mi danas imamo školovane filozofe / psihologe koji su samo izabrali ili napravili neki svoj pravac i tehniku kojom će uticati na druge. Tako i u školama gde se obučavaju budući crkveni učitelji i vođe imamo predmet pastoralna psihologija. Razmotrićemo ukratko koliko ona utiče na crkve danas i kako ona utiče na vernike i zbog čega je to bitno za nas danas. Vreme u kome živimo je pri samome kraju…. kraju ovog sveta…
Psihologija je „nauka“ koja proučava psihu, psihičke procese i psihičke osobine u njihovom nastanku, razvoju i „objektivnim“ pojavljivanjima kod čoveka i životinja. Saznanja psihologije počivaju na dve vrste podataka. Na podacima dobijenim posmatranjem ponašanja (tzv. objektivni podaci) i podacima neposrednog iskustva (tzv. subjektivni podaci) dobijenim samoposmatranjem (introspekcijom). Psihologija proučava individualna i grupna ponašanja. Sama reč psihologija potiče od grčkih reči psyha i logos i doslovno znači „nauka o duši“. Kao što možemo da vidimo ova definicija zvuči jako lepo, s tim da ona, iako je prihvaćena kao nauka, to ne može biti, jer nemamo konsenzus i mnoge od teorija u psihologiji nisu uopšte naučno dokazane iako se tako prikazuju. Da je ljudima rečeno da je to samo teorija koja nema dokaze, ko bi to mogao progurati da postane društveno prihvaćeno? Ipak ukoliko se prikaže (iako nije tako) da su to naučne metode, obični ljudi odmah pomisle da je to nešto pouzdano. Problem je što prosečan čovek veruje društvu i naučnicima, a da ih ne proverava. Logika kojom se obično vode ljudi je: „Ne bi se mogle raditi takve stvari da su štetne.“ Sigurno da bi država zaštitila ljude! Sigurno da bi, ali pod dva uslova:
- Ukoliko ima interes.
- Ukoliko bi pojedinci/službe koji rade za državu hteli time da se bave.
Na žalost oni koji su postavljeni da vode države i sami su u zamci i veruju više ili manje polugama koje omogućavaju da država funkcioniše. Oni i da vide stvari kao pojedinci ne mogu mnogo da utiču, osim ukoliko nekom ne bude interes (budu otkriveni) pa promene kurs. Ukoliko se pak i desi da se psihologija razotkrije kao nenaučna metoda, već na tržištu postoji druga prevara gde će ljudi upasti. Kao deo medicine koji proučava psihu je možemo prihvatiti, ali samo na nivou eksperimentisanja, a ne činjenica. Čak ljudi koji su postavili neke od teorija nikada nisu tvrdili da je to 100% istina, nego da su oni došli do takvih zaključaka svojim subjektivnim istraživanjem. Rekli smo na početku da je subjektivnost ograničena lična percepcija stvari i lako može biti samoobmana zasnovana na predrasudama.
Psihijatrija
Psihijatrija (grčki psyche – duša, iatrea – lečenje) klasično je određena kao medicinska struka koja se bavi nastankom, razvojem i manifestacijama bolesti čovekove ličnosti koje proizilaze iz subjektivnoga individualnog života ili njegova odnosa s okolinom. Osnovna su dva područja u medicinskoj struci psihijatara: mentalni poremećaji i individualno ponašanje u zdravlju i bolesti. Oba područja karakteriše stepen naučne nesigurnosti. Psihijatrija upotrebljava modele ponašanja i mentalne aktivnosti da bi umanjila nesigurnost organizujući društveno prihvaćeno u konceptualni okvir. Kao što možemo da primetimo, postoji nekoliko stvari koje razotkrivaju psihijatriju:
- Subjektivnost
- Naučna nesigurnost
- Negiranje Boga i Biblije
Kada imamo bilo koju granu medicine koja negira Boga i Njegovu Reč, tu se otvara prostor za donošenje pogrešnih zaključaka, kao i za manipulaciju i subjektivnost svake vrste. Što ne znači da ništa što psihijatrija uči nije tačno. Lečenje psihe bez najvećeg Lekara svih vremena je ravno propasti što ćemo kasnije i videti da je tako u praksi.
Neznanje kao izazov
U jednom dokumentarcu jedan psihijatar je priznao: „Naš izazov je naš nedostatak znanja.“ Jedan drugi psihijatar iz Njujorka je izjavio: „Ne znamo uzrok najvećeg broja mentalnih bolesti.“ Dr Darrell Regier je izjavio: „Trenutno ne znamo osobine nijedne mentalne bolesti.“
Do sredine 19. veka psihologija nije bila prihvaćena kao naučna disciplina. Vilhelm Vunt (Wilhelm Wundt) bio je nemački psiholog, filozof i lingvista, osnivač eksperimentalne psihologije. Njegova knjiga „Fiziološka psihologija“, koju je objavio 1874, izdvojila je psihologiju od medicine i filozofije. Godine 1879, Vunt je osnovao i prvu psihološku laboratoriju na Univerzitetu u Lajpcigu. Osnivanjem ove laboratorije, on utemeljava psihologiju kao svoju zasebnu nauku, takođe osniva i akademski časopis Philosophische Studien u kojem objavljuje istraživanja svoje laboratorije. Možemo da zapazimo da Vunt sve ovo radi na svoju ruku i da eksperimentiše na ljudima (in vivo). Zanimljiv je komentar društvenog mišljenja na temu psihologije: „Radovi koji su se pisali na temu mišljenja, opažanja i mentalnog života uopšte, uglavnom su bili retki ili su posedovali određeni mistični prizvuk o ljudskoj duši.“ Vunt je uspeo na ovaj način da spiritističke reči i tehnike promeni da one dobiju medicinske termine kako bi postali društveno prihvaćeni i postali naučni. Osnovni metod Vuntovog istraživanja je bio introspekcija odnosno samoposmatranje. Po definiciji, introspekcija predstavlja metod koji se sastoji u pažljivom samoposmatranju i beleženju sopstvenih psihičkih doživljaja i detaljnom opisivanju tako otkrivenih sadržaja. Da pojednostavim, osoba koja ima neki problem dolazi kod psihologa i priča mu svoje tajne, strahove, traume, osećanja, snove i misli, sve ono s čime se bori. I to sve govori osobi koja ne samo da ne veruje u Boga, nego je sama predložila i uspostavila šta je „normalno“, a šta ne. Psiholog/psihijatar tako na osnovi nekih pretpostavki iz ateističke/paganske filozofije ili još gore pozajmljujući iz okultizma uspostavlja dijagnozu drugoj osobi. Introspekcijom oni u suštini daju dijagnozu ljudima na osnovu svojih pretpostavki, dok i sami mogu imati neku dijagnozu. Kao što možemo da vidimo, psiholozi su ti koji uspostavljaju dijagnozu, a lečenje vrše psihijatri.
Psihijatrija – politika i kreiranje društva
Neko će sada sigurno da kaže: „Šta psihijatrija i politika imaju zajedničko?“ Evo šta je rekao dr Tomas Sas (Thomas Szasz): „Psihijatrija jeste politika i uvek je bila politika.“ Britanski psihijatar pukovnik Dž.I. Ris obratio se Nacionalnom veću za mentalnu higijenu i postavio plan za narednih šezdeset godina. To se desilo u oktobru 1940. godine. Od tada psihijatri su ovlašćeni da deluju u skoro svakoj oblasti društva sa tragičnim ishodom. Postavlja se pitanje: Šta je njihov glavni plan? Pukovnik Dž.I. Ris kaže: „Naš cilj je da psihijatrija prodre u svaku obrazovnu aktivnost naše nacije; javni život, politika i industrija treba da budu pod našim uticajem. Učinili smo koristan napad na veliki broj profesija. Naravno dve najlakše su bile obrazovanje i crkva. Najteže su zakonodavstvo i medicina.“ Risov kolega psihijatar G. Brok Čizolm (Brock Chisholm) suosnivač Svetskog saveza za mentalno zdravlje kasnije je proširio planove psihijatrije. G. Brok Čizolm kaže: „Kako bi se postigla svetska vlada neophodno je iz umova ljudi odstraniti njihovu individualnost, vernost porodičnim vrednostima, rodoljublje i verske dogme.“ Kako bi primenili njihov plan, američki psihijatri ubedili su Kongres Sjedinjenih Američkih Država (SAD) da je mentalna bolest pretnja za naciju. Naravno problem koji oni jedino mogu da reše uz velika novčana sredstva. Dok se sa jedne strane nemoral (seksualne perverzije) širio i dobijao naučnu „potvrdu“, a kasnije i zakonske okvire (seksualna revolucija), dotle se razvijao biznis, uz pomoć psihijatara i psihologa kao najvećih stručnjaka za manipulaciju. Pre svega se tu misli na slobodnu prodaju alkohola, kafe, duvana i psihijatrijskih lekova, kao i drugih medicinskih lekova. Mediji i televizija su pomogli da se sve to „lepo“ izreklamira i da se ljudi zatruju, ali sve je moralo biti opravdano naukom. Nauka koja treba da bude primenjena logika, postala je pseudo nauka. Svaki vid prevare, nemorala, laži, hedonizma, sebičluka, pakosti i bolesti je postajao naučan.
O kakvoj se manipulaciji radi najbolje govori da se iz istog centra gurala hegelijanska dijalektika: teza, antiteza i sinteza. Pokušaću da vam to što prostije objasnim. Imate sistem koji promoviše totalno nenormalne vrednosti. Tim sistemom zajedno upravljaju sa jedne strane najbogatiji ljudi na svetu koji najviše ulažu u nauku i koji su ateisti, a sa druge strane imate Rimsku crkvu koja upravlja svim crkvama preko svojih tajnih organizacija koje takođe upravljaju političarima. Iako oni na terenu mogu da deluju kao da su u zavadi, oni u stvari rade u simbiozi. Dok se jedna strana (crkva) protivi nemoralu, alkoholu, drogama i bori se za porodične vrednosti, druga strana promoviše i legalizuje sve vidove onog što crkve „zabranjuju“. Vidite, u takvom sistemu ne samo što se vrti ogroman novac nego se i prave „dodatne“ mušterije gde jedni završe u ludnicama, a drugi u crkvama. Bilo gde da završe ti ljudi crno im se piše, osim ukoliko samostalno ne krenu da proučavaju Božiju Reč. Sintezu čini zajednički interes…
Psihologija / psihijatrija i crkva
Kada sam upoznao jednog starijeg gospodina koji je dugo godina prvo bio komunista, a zatim postao član jedne crkve, on mi je dugo pričao i objašnjavao mi kako isti sistem funkcioniše u partiji i crkvi. Objasnio mi je do detalja kako partija štiti svoje članove sve dok su odani partiji pa makar krali i radili druge malverzacije. Ako se desi da neko počne da ispravlja krive drine neće dobro proći. Rekao mi je da je ista stvar sa crkvama, sve dok se ne kritikuje vrh crkve i žmuri na jedno oko. Sve je dozvoljeno, pa čak i najgore stvari.
Ista vrsta nenormalnosti se sprovodila i u Hristovo vreme. Dok je država bila pod okupacijom, crkva onog doba je umirivala narod kako je sve dobro i da ne treba ništa da brinu. „Sirenina“ uspavanka i sada peva istu pesmu. Tada su učenjaci onog doba bili književnici, sadukeji i fariseji koji su filozofiju i psihologiju naroda jako dobro poznavali.
I danas se tako psihologija kao „naučna“ disciplina izučava na svim teološkim fakultetima. Kako to da je jedan od filozofskih pravaca (psihologija) koja je inače povezana sa spiritizmom dospela na teološke (crkvene) institucije? Pošto smo obradili introspekciju, znate li sa čime ona ima veze? Ne možete da pogodite? Ispovedanje. Kod pastora se možete ispovediti i reći mu šta vas muči, bukvalno sve mu možete reći kao i kada odete kod psihijatra, s tim što je metodologija rada različita – psihijatar će vam postavljati jako direktna pitanja, a pastor će to raditi vrlo oprezno pri čemu će vas navesti da mu se sami prepustite. Suština je ista. Ukoliko pastor utvrdi da imate ozbiljne psihičke probleme, on će vas zamoliti da pomoć potražite kod psihologa ili psihijatra. Na pastoralnoj psihologiji pastori se uče da trebaju sarađivati sa psihijatrima i psiholozima.
Navešćemo jedan primer iz jedne knjige za pastore: „Dakle, psihijatrova legitimna zadaća je pomoći čovjeku koji pati zbog organskih smetnji, ali je takvom potrebna i dvostruka pomoć. Dok liječnik pokušava riješiti njegove tjelesne probleme, pastor mu može također pomoći. Primjerice, liječnik počinje tretman čira na želucu megavitaminskim preparatom, a pastorova služba bi se trebala usredotočiti na pacijentov način života, jer je uzrok njegovog čira loš način života koji treba promijeniti! Možda su uzrok čira loši međusobni odnosi koji imaju svoj početak u nepovjerenju, povlačenju u sebe itd.“ Kratko ću ovo prokomentarisati. Psihijatar ne daje lekove za čir na želucu. Najčešći razlog čira na želucu je konzumiranje kafe ili napitaka od kofeina. Kao što možete da vidite, radi se o klasičnoj zameni teza. Pitanje je koliko uopšte ljudi koji se obučavaju za pastore i znaju o istoriji psihijatrije. Tu i leži velika prevara, ljudi nisu informisani i veruju sistemu koji je uzgred ništa drugo do kopija vavilonskog sistema, samo mnogo sofisticiranija, jer iza svega navodno stoji nauka. U literaturi za pastore se ne krije da vernici crkve mogu biti i psihički bolesne osobe. Koje ovde ne osuđujem, nego samo konstatujem. Jako je bitno napomenuti da uzrok svake psihičke bolesti jeste greh, koji ne postoji u psihijatriji niti u zvaničnoj psihologiji. Pastor bi trebalo na to da ukaže verniku, ali najčešće se to ne dešava osim ukoliko to baš nije svima očigledno. U stvari pastor se pravi da ne primećuje takve stvari, jer to može da napravi potencijalne probleme, tako da se stvarni problemi (gresi) uglavnom maksimalno zataškavaju.
Društveno nije prihvatljivo da neko ne bude više član crkve ukoliko ima psihičke probleme, jer je to kršenje ljudskih prava. Na ovo se mora staviti napomena da osobi koja ima psihičke probleme ne treba zabranjivati da prisustvuje propovedanju, ali je neozbiljno da osoba koja ima takvih problema bude i član crkve. Takva praksa se ne sprovodi, jer bi to značilo značajno gubljenje članova. Zato u nekim crkvama kažu: „Crkva je bolnica.“ Crkvama je svakako cilj da imaju što više vernika, naravno po mogućstvu što normalnijih, ali pošto živimo u vremenu gde se greh toliko raširio i čak postao prihvatljiv, crkve su morale da spuste kriterijume, jer kao što i sami vernici (koje uče pastori) kažu da su to u stvari bolnice. Pastore uče takođe da vernici nisu baš blagonakloni prema psihijatrima, pa tako oni služe kao sinteza (spajanje) psihijatra sa vernicima. Pogledajte kako otvoreno uče pastore da svako treba da radi svoj posao: „Psihoterapija pripada području psihologije i medicine, pastorska služba području teologije i Crkve. Psihoterapija može čovjeka, čije je zdravstveno stanje poremećeno, osloboditi ili umanjiti smetnje i bolove.“ Jasno je da se ovde niko nikom ne sme mešati u njegov domen rada. Tako ni pastor ne mora biti informisan o lekovima koje uzima vernik, kao što ni psihijatar ne mora biti religiozan, a ni da veruje da Bog postoji. Jedan poznati srpski psihoterapeut na pitanje da li većina njegovih kolega veruju u Boga kazao je da ne zna.
U delu knjige za pastoralnu psihologiju nalazimo poglavlje po nazivom: „Pastoralna služba i psihologija“, podnaslov „Poznavanje čoveka“. Tu se citira Elen Vajt, ali se posle toga daje tumačenje kako bi se opravdala crkvena učenja. „Ako želimo voditi duše Isusu, moramo upoznati ljudsku prirodu i proučavati ljudski um!“ (Review and Herald, 625, 1882). „Drugim riječima, ako želimo obavljati pastoralnu službu, moramo poznavati psihologiju.“ Pogledajte šta kaže Elen Vajt o filozofiji iz koje je proistekla psihologija. „Mnogima je naučno istraživanje postalo prokletstvo, njihovi ograničeni umovi toliko su slabi da gube ravnotežu. Oni ne mogu uskladiti svoja naučna mišljenja sa tvrđenjima Pisma, i misle da i Biblija treba da se ispita njihovim merilom – „takozvanom naukom.“ Tako oni skreću s puta vere, obmanuti od đavola. Ljudi teže da budu mudriji od svoga Stvoritelja, ljudska filozofija nastojala je da istraži i objasni tajne koje neće biti otkrivene ni kroz večna vremena. Kad bi ljudi hteli da istražuju i razumeju ono što je Bog objavio o sebi i svojim namerama, dobili bi takvo otkrivenje slave, veličanstvenosti i sile Jehovine, da bi uvideli svoje lično neznanje i bili bi zadovoljni onim što je otkriveno njima i njihovoj deci.“ (Velika borba, 1884, str. 263).
Pogledajte šta se savetuje pastorima da čitaju: „Četvrti izvor je psihološka i psihijatrijska literatura. Ona je danas vrlo opsežna, a koliko će tko ulaziti dublje u tu literaturu, svatko sâm odlučuje. To ovisi o sklonosti i obdarenosti svakog pojedinca kod izbora opravdanog izvora. Psihologija je pomoćno sredstvo u stjecanju poznavanja čovjeka. Pastor ne može znati sve pojedinosti o čovjeku, a nije dovoljno upoznat s metodama u poznavanju čovjeka bez eksperimentalne psihologije i psihoterapije. Tako se usklađuju odnosi između pastora i psihologa, a često se tako među njima uspostavlja i uža suradnja.“ O kakvoj vrsti prevare je reč dosta dobro govori ova izjava: „Kad se pastor služi psihologijom, ona postaje samo jedan od načina stjecanja prave ili cjelokupne slike o čovjeku. Ako bi se, međutim, služio samo tom znanošću, bio bi ograničen u analizi pravog stanja osobe koja traži njegovu pomoć. To je stoga što psihologija nije u stanju otkriti religijski temelj. Bog nije skriven u nesvjesnim dubinama duše, a ni u potrebama i željama ljudskim, već je čovjekova vjera u Boga i ljubav prema Bogu temelj njegove religioznosti.“
Ovo su očigledne kontradikcije – psihologija nije u stanju otkriti religijski temelj, ali zato može služiti kao „jedan od načina“ kako upoznati bolje čoveka. Iako i sami razotkrivaju psihologe, opet savetuju da se treba čitati njihova literatura. Ovo zvuči kao prevara iz Edenskog vrta – posezanje za zabranjenim „znanjem“. „Jer Bog zna da će vam se onog dana kada ga budete jeli otvoriti oči i da ćete postati kao bogovi, znajući dobro i zlo.“ (1. Mojsijeva 3:5) Savremena psihologija i psihijatrija zaista naivnom i neinformisanom čoveku zvuče veoma primamljivo. Tako je i Evi izgledalo. „Tada je žena videla da je plod sa drveta dobar za jelo, da je primamljiv i požudan za oči i za sticanje spoznaje.“ (1. Mojsijeva 3:6) Zbog svega toga ona ga je pojela i ponudila Adamu. „Zato ga je uzela i okusila ga. Posle je dala i svom mužu, kad je bio s njom, pa je i on okusio.“ (1. Mojsijeva 3:6) Takva akcija nije mogla proći bez posledica. „Tada su im se otvorile oči i shvatili su da su goli.“ (1. Mojsijeva 3:7) Tragedija, slavu i čast (Psalm 8:5) su zamenili golotinjom.
Postavlja se pitanje zbog čega su crkve snizile kriterijume. Da bi se prilagodile vernicima ili zbog toga što su potpisali ugovor sa sotonom? Odgovor je: „Jedno vuče drugo.“ Kada snizite kriterijume istine ili kada se ne pokoravate istini, Duh Božji ne može imati ništa sa tim. Elen Vajt daje komentar koje su posledice ulaska ovakvih pseudo nauka među vernike. „Oni koji nisu voljni da prihvate jasne i očigledne istine Biblije, neprestano traže ugodne priče koje će umiriti njihovu savest. Što su učenja koja se iznose manje duhovna, s manje samoodricanja, manje poniznosti, to su s većom naklonošću prihvaćena. Ove osobe srozavaju intelektualne snage da bi služili svojim telesnim željama. Isuviše mudri u svojim očima da bi istraživali Božju Reč u skrušenosti duše i sa iskrenom molitvom za božanskim vođstvom, oni nemaju nikakav štit protiv zabluda. Sotona je spreman da zadovolji težnje njihovog srca, te podmeće svoje prevare na mesto istine.“ (Velika borba, 1884, str. 264). Iza svega stoji niko drugi nego papstvo… „Upravo je na takav način papstvo steklo svoju vlast nad umovima ljudi, a odbacivanjem istine jer sadrži krst (odricanje), protestanti slede isti put. Svi koji zanemaruju Božju Reč i teže podobnosti i politici da se ne bi razlikovali od sveta, biće ostavljeni da prihvate umesto istine – krivoverstvo dostojno osude. Apostol Pavle govori o klasi onih koji ’ljubavi istine ne primiše da bi se spasli.’ On kaže o takvima: ’I zato će im Bog poslati silu prevare, da veruju laži; da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, nego voleše nepravdu.’ (2. Solunjanima 2:10-12) Sa takvim upozorenjima pred nama, obavezni smo da pazimo koja učenja prihvatamo.“ (Velika borba 1884, str. 264).
Shvatate li šta će se desiti sa ljudima koji ne budu videli prevaru koju im u simbiozi države i crkve priprema neprijatelj ljudskih duša? Crkve su odavno sa državama potpisali pakt i od njih dobijaju finansijsku pomoć. Ljudi, braćo… probudite se da se ne bi desilo da se pomešate sa njihovim gresima… Poslušajte savet Božji: „Onda sam čuo jedan drugi glas s neba kako govori: ’Izađite iz nje, narode moj, da ne budete saučesnici u njenim gresima i da vas ne zadese njene nevolje!’“ (Otkrivenje 18:4). Vavilonsko vino (lažna učenja) koje svi koji čine deo Vavilona naučavaju treba brzo napustiti… Izađite iz Vavilona! Bežite od Haldejaca! Objavljujte i radosno kličite, razglasite to. Neka se čuje do kraja zemlje. Recite: ‘Gospod je otkupio svog slugu Jakova.’ (Isaija 48:20).
Gde je rešenje
Uvek je rešenje u Gospodu i njegovoj Svetoj Reči, ona nam daje rešenje za svaki problem. U njemu je Sila i Snaga. „Na kraju, braćo moja, jačajte u Gospodu i u njegovoj silnoj moći. Obucite svu Božju ratnu opremu da biste mogli da se oduprete Đavolovim spletkama. Jer se ne borimo protiv krvi i tela, nego protiv vrhovnih poglavara, protiv sila, protiv kosmičkih vladara tame ovog doba, protiv zlih duhovnih sila na nebesima. Zato uzmite svu Božju ratnu opremu, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da opstanete nakon što sve to oživotvorite. Dakle, budite postojani. Opašite bedra istinom, na grudi stavite oklop pravednosti, i obujte noge spremnošću da propovedate dobru vest mira. Iznad svega, uzmite veliki štit vere, kojim ćete moći da ugasite sve goruće strele Zloga. Uzmite i kacigu spasenja i mač Duha, to jest, Božju reč, moleći se u duhu svakom molitvom i usrdnim moljenjem u svakoj prilici.“ (Efescima 6:10-18)
Nikola Šavija
