Jedna od najuspješnijih metoda odvajanja ljudi od istine je njihovo dovođenje pod uticaj i kontrolu učitelja koji preferiraju „život u Duhu“, pod „vođstvom Duha“ ili „po duhu umjesto po slovu Zakona“. Bez obzira na način kako će upakovati i predstaviti svoja učenja, njihova zajednička karakteristika je suptilno potčinjavanje Božje Riječi navodnoj duhovnosti i vođstvu Duha ili subjektivnom doživljaju i pogledima na vjerski život. I dok Sveto Pismo ističe da je poslušnost Bogu uslov za primanje Duha (vidi: Djela 5:32; Jovan 14:15-17), kod harizmatika i sličnih „reformista“ posjedovanje duha (ili posjednutost duhom) je standard istine. Tako subjektivna mišljenja i subjektivno iskustvo polagano i suptilno istiskuju autoritet Božje Riječi. I dok neke grupe sasvim odbacuju Zakon kao legalističko nasleđe koje proglašavaju najvećim protivnikom „života u duhu“, drugi deklarativno priznaju Zakon ali ga podređuju vlastitim tumačenjima „po duhu“ pri čemu „duh“ po pravilu djeluje kao razblaživač.
U vrijeme velikog zamaha protestantske reformacije u Njemačkoj, Sotona je podigao svoj falsifikat koji je bio opasniji neprijatelj iznutra po Božje djelo od papstva.
Tomas Mincer (1489-1525) bio je njemački propovjednik i teolog rane reformacije. 1514. postao je sledbenik i poznanik Martina Lutera. Međutim, njegova vjerovanja su postajala sve „duhovnija“ i apokaliptičnija, pa je 1523. potpuno raskinuo s Luterom.
Uprkos obilju biblijskih citata u Mincerovim spisima, njegova je doktrina bila da je pravo vjerovanje diktirano duhovnim iskustvom, a ne pisanim svjedočanstvom. Biblija je za njega bila samo dokaz duhovnih iskustava iz prošlosti; riječi iz Biblije su još uvijek morale biti potvrđene djelovanjem Duha u srcu vjernika. „Ako neko nikada u životu nije vidio ili čuo Bibliju, on bi još uvijek mogao držati jedinu pravu hrišćansku vjeru zbog istinskog učenja duha, baš kao i svi oni koji su sastavljali Sveto pismo bez ikakvih knjiga uopšte.“ (Müntzer 1988, p. 274.) Insistiranje na pisanim, biblijskim dokazima od strane „akademika“ ili učenjaka (ovo je uključivalo Lutera) značilo je da je običnom čovjeku nemoguće steći istinsko razumijevanje prave vjere. Mincerovi pravi vjernici (takođe poznati kao „Izabrani“) bili su sposobni doći do vjere kroz ličnu patnju, vođeni „pravim Božjim slugama“, bez obzira na katoličke ili luteranske reformisane sveštenike.
Mincer je takođe čvrsto vjerovao u otkrivenja putem vizija i snova.
Kratko ćemo izvući neke bitne karakteristike „duhovnosti bez slova zakona“ i njenih učitelja, jer se isti obrasci ponavljaju kod svih zagovornika.
- Sotona podmeće falsifikate tamo gdje zaživi Božje djelo.
- Najveće obmane i najsuptilniji obmanjivači se podižu iznutra – iz redova onih koji se smatraju Božjim narodom, unoseći tako podjele i slabeći Djelo.
- Oruđa Sotone najlakše postaju oni koji svoje lične poglede, stavove i unutrašnja osjećanja nisu potčinili istini Božje Riječi.
- Oni koji su došli pod kontrolu Sotone počinju da umišljaju kako su određeni da djelo Reformacije sprovedu do kraja (umišljaj o ekskluzivnosti i „naprednoj svjetlosti“ u Djelu koji duh dalje prenose na svoje sledbenike).
- Oni potcjenjuju djelo pravih reformatora i nosilaca istine tvrdeći da su prevaziđeni.
- Oni tvrde da su određeni i vođeni direktno od Boga, te da je njihovo viđenje „istine“ neprikosnoveno.
- Oni ne mogu da podnesu nikakvo suprotstavljanje niti mogu da prime savjet.
- Oni insistiraju da se svi moraju potčiniti njihovim tvrdnjama.
- Lično su veoma ambiciozni i žele prvo mjesto u svom djelokrugu. Do daljnih dioba odnosno stvaranja novih sekti najčešće dolazi upravo zbog težnje drugih vođa da se „osamostale“ i sami budu prvaci.
- Oni tvrde da su posjedovanje i manifestacije duha dokaz prave vjere.
- Oni nemaju problem da svoju uobrazilju, misli i lična osjećanja ili čak sugestije demona proglašavaju Božjim glasom koji ih direktno vodi, usmjerava ili otkriva nova tumačenja Biblije.
- Oni laskaju ljudskoj oholosti i suptilno navode ljude na omalovažavanje Svetog Pisma (slova) i odbacivanje poslušnosti zahtjevima Božje Riječi.
Zloupotreba tekstova iz poslanica apostola Pavla
Kao što smo već govorili u članku „Pojmovnik za razumijevanje Pavlovih poslanica“, mnogi lažni učitelji koriste određene Pavlove izjave koje se, izvađene iz konteksta, ili zloupotrijebljene na druge načine lako mogu pogrešno razumjeti.
Jedan primjer, koji je i Mincer zloupotrebljavao, nalazimo u 2. Korinćanima 3. glava gdje Pavle diskutuje o duhovnoj prirodi službe pod Novim savezom, suprotstavljajući je legalističkom konceptu judaizma u službi „slovu koje ubija“ (2. Kor. 3:6). Ako pažljivo pratimo kontekst ovog izlaganja, vidjećemo da se Pavlova misao veže za podizanje vela nerazumijevanja Zakona u odnosu na Hristovo jevanđelje u stanju neobraćenosti. Takvo stanje proizvodi legalizam koji lišava njegove pobornike ulaska pod zaklon blagodati u Hristu, što znači da su oni zaista robovi „slovu“ koje ih može samo ubiti, ne i dati život (vidi Rimljanima 8:1-11). Drugim riječima, to je isto što i nerazumijevanje Plana spasenja i međusobnog odnosa Božjih atributa ljubavi, istine, pravednosti i blagodati.
U svom starom životu kao farisej, Pavle je bio služitelj slova zakona. Iz svog iskustva on je znao da oni koji pokušavaju slijediti zakon u ljudskoj sili otkrivaju da nisu u stanju da ga poštuju. Oni u sebi otkrivaju grešnost koja ih sprječava u poslušnosti Bogu i osuđuje ih na smrt. Božji Duh, s druge strane, zaista daje život onima koji se uzdaju u Hrista pod Božjim novim savezom. Božji Duh dolazi živjeti sa svima koji vjeruju u Isusa. Njegovo prisustvo postaje dokaz da pripadamo Bogu. Rimljanima 8:11 kaže: „A ako Duh onoga koji je Isusa podigao iz mrtvih prebiva u vama, onaj koji je Hrista Isusa podigao iz mrtvih oživjeće i vaša smrtna tijela svojim Duhom koji prebiva u vama.“
Drugi primjer koji hrišćanski sofisti rado koriste u cilju poentiranja njihovih gledišta o „duhu Zakona“ nalazi se u Pavlovom opisu svog položaja u judaizmu prije obraćenja u poslanici Filipljanima. Upozoravajući hrišćane u Filipi da se čuvaju od onih koji su ih nastojali vratiti judaizmu, on naglašava da bi se i sam u tom konceptu mogao predstaviti kao idealan primjerak. Ali gledano samo iz perspektive „tjelesnog“ čovjeka. Pavle zaključuje da je „po pravednosti koja proizlazi iz poslušnosti zakonu (bio) besprekoran“ (Filip. 3:6). U nastavku on kaže da je to potpuno bezvrijedno i neučinkovito u poređenju sa istinskom pravednošću koja dolazi vjerom od Boga (Filip. 3:9).
Pažljiv proučavalac Biblije će zaključiti da u nijednom primjeru Pavle ne razdvaja „slovo“ i „duh“ Zakona, već govori o pogrešnoj religioznosti onih koji se oslanjaju na sopstvenu legalističku pravednost. Ne postoji nikakav sukob ni antagonizam između slova i duha Zakona, ako pod Zakonom podrazumijevamo Božju Riječ onakvu kakva je data u Svetom Pismu. Nasuprot tome, Duh i Riječ su savršeno kompatibilni i rade na istom zajedničkom cilju. Logično, ne može istinsko duhovno iskustvo biti protivno Riječi ili je na bilo koji način negirati i omalovažavati, jer oboje potiče od istog Izvora – Boga – i dolazi kroz isti božanski kanal – Isusa Hrista. Duh osvjetljava „slovo“ i njegove dubine i oživljava ga u srcu (vidi Matej 5:17-48). Stoga je za nas neophodno da živimo i po „slovu“ i po Duhu, kako bismo bili potpuno sigurni na putu spasenja. Zapamtimo, „slovo“ i Duh su uvijek kompatibilni; ako, međutim, uočimo neslaganja, možemo biti sigurni da se uvukao neki drugi duh umjesto Božjeg. Sve dok se nalazimo u paloj ljudskoj prirodi Sveto Pismo je naša najpouzdanija i najbolja zaštita i test ispravnosti svakog vjerskog učenja i iskustva – standard istine. I ne samo to, već i standard za provjeravanje duhova. „Ne vjerujte svakom duhu, nego provjeravajte duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svijet.“ (1. Jovanova 4:1)
„I dok Sveto Pismo ističe da je poslušnost Bogu uslov za primanje Duha (vidi: Djela 5:32; Jovan 14:15-17), kod harizmatika i sličnih „reformista“ posjedovanje duha (ili posjednutost duhom) je standard istine“.
Pavle, kad si napisao „poslušnost Bogu“, pretpostavljam da si mislio do oslikavamo njegov karakter, odnosno ispunjavamo moralni zakon. Interesuje me koliko je po tebi poslušnosti zakonu najmanje potrebno da bi se dosegao uslov za primanje Duha? Tačnije, kako taj uslov ostvariti bez pomoći Duha, obzirom da nam je od Adama priroda grešna?
Iz Biblije znamo da je Hrist rekao da svako ko pogleda ženu sa željom u srcu, već je učinio preljubu. Kako se osloboditi od te želje? Očigledno je Isus tad objavio ljudima da je moralni standard dublji, da je duhovne prirode, i time zapravo viši od pukog nečinjenja fizički greha. Mi možemo da se odupremo samom činu, ali protiv želje u nama ne možemo puno, jer sami svojom silom to nismo u stanju! Zakon od nas očekuje da preispitamo ne samo svoja dela, već i misli, međutim, kako da se borimo protiv svojih misli? Jedino što možemo i moramo je; ne pokušavati da „dosegnemo nivo poslušnosti“, već, okrenuti se odmah takvi kakvi smo, onom ko nas može spasiti od tog prokletstva, Hristu!
Da ne dužim, šta imamo danas? Imamo ljude pod Zakonom i imamo ljude pod blagodaću. Božja blagodet je dar, a gde je dar tu nema našeg udela. Dok zakon, kao zakon, samo je putokaz – on je samo označio prokletstvo u nama, pokazao nam ko smo – osvetlio je našu grešnu stvarnost. Zakon je očigledno i potreban i dobar, ali ne treba da postane čovekov upravitelj zato što ne može da nam da ono što traži od nas. Mi ne možemo da budemo spaseni zakonom ako ga ispunimo 99%, ili, da kao u školi položimo test 60% i dobijemo prelaznu ocenu. Nema procenta! Ili si 100% svet i pravedan, ili nisi uopšte! Zato što nismo u stanju da se pokorimo Zakonu, Reč Božja nas ne upućuje na Zakon, već na jedini put, na Hrista.
Koliko je „dela“ imao razbojnik na krstu, a koliko vere kad se okrenuo Hristu? Da li su njemu na krstu uračunata neka „dela“, ili je bila dovoljna „samo“ iskazana vera u Sina Božjeg, i to u poslednji čas?
Možemo pretpostaviti da razbojnik na krstu nije znao puno teologije, da nije znao ni koliko mu je potrebno poslušnosti zakonu da bi ostvario uslov da dobije Duha, ali znamo da je delio krst sa Isusom, I da je njegov kvalitet vere je bio veliki. On je poverovao Isusu, kad je izgledalo beznadežno verovati u nekog kome su se svi rugali – onom ko umire sramnom smrću, razapinjanjem na krst, ostavljen od svih. Hrist je odmah prihvatio razbojnika koji se pokajao I koji je svoju veru u njega javno preneo svima okolo, time što mu je rekao: “Gospode, seti me se u svom kraljevstvu…“ Isus, Sin Božji mu je odmah, takođe pred svima, ali I pred celim Nebom I pred svojim Ocem, rekao: “Kažem ti danas, bićeš sa mnom u Raju“(Luka 23; 43). Razbojnik je umro pravedan, nosio je život Hrista u sebi. Razbojnik se nije u tom odsutnom času zastideo čoveka razapetog pored sebe, koji je govorio da je Sin Božji, poverovao mu je, I svi rugači oko krsta su čuli kad je Isusa nazvao Gospodom (Luka 23;42), nije se ni Sin Božji postideo njega, pred celim Nebom je rekao; ovaj grešni čovek je moj, opravdao sam ga… biće sa mnom u Carstvu nebeskom.
Ako bi neki neznabožac pitao „pravednika“, šta treba da činim da bi se krstio i bio spasen, šta će mu on reći? Koliko dugo je potrebno da se obučava i obrazuje dok se „pravednik“ ne uveri da je ovaj spreman i kvalifikovan za krštenje?
Koliko „dela“ je ostvario čuvar zatvora (isto i njegova porodica) da bi se stekli uslovi da ga Pavle krsti i bude spašen (i njegova porodica takođe), a koliko je „samo“ poverovao u Sina Božjeg?
Čuvar zatvora – rimski vojnik – paganin (neznabožac), poželeo je da bude kršten, i svestan svog nezavidnog stanja, pitao je Pavla šta mu je potrebno činiti? Šta mu je Pavle rekao (Dela, 16,30-34)? Dovoljno mu je bilo samo da veruje u Hrista, i ne samo on, već i njegova porodica su odmah bili kršteni i spaseni. Taj čuvar nije čekao „kvalifikacije“ poslušnosti Zakonu, već je iste noći bio kršten, i šta? Veoma se radovao! To je radosna vest! To je Jevanđelje.Da li je on uzverovao zato što je bio – postao dovoljno pravedan i dobar gledano kroz Zakon? Da li ga je Pavle mogao za tih par sati podučiti možda o Suboti, o čistoj i nečistoj hrani, o oblačenju…? Nije! Ali Pavle je vrlo dobro znao da je Isus rekao: „Ko veruje u mene ima večni život“!
Da li se Avramu uzelo u pravdu to što je verovao Bogu, ili što je dosegao nivo potrebne poslušnosti? Iz Pisma znamo da kad je hteo i on sam da „doprinese“ Božjem obećanju, da je dobio Ismaila? Posledice tog „dela“ vidimo i danas.
Kao što devojka ne može da bude samo „malo“ trudna, tako ni mi ne možemo da budemo malo grešni. Jedini uslov da stanemo pred Boga je da budemo 100% čisti. To možemo ostvariti, ili držanjem zakona 100%, kad nam Hrist zapravo i ne treba, ili potpunim prihvatanjem i verom u Sina Božjeg i Boga.
“Dakle, ako je neko u Hristu, on je novo stvorenje. Ono što je staro prošlo je, i evo, novo je nastalo.” (2.Kor. 5;17)
“Daću vam novo srce i u vas ću nov duh staviti. Izvadiću iz vašeg tela kameno srce i daću vam mesno srce. Staviću u vas svoj Duh, pa ćete živeti po mojim propisima i držaćete
se mojih zakona i izvršavaćete ih”. (Ezekiel 36, 27-28)
Dakle, rešenje je da svoje staro postojanje, svoj iskvaren život, prenesemo na drugog Adama…na Hrista. Da dobijemo njegov život. Ovo menja našu perspektivu, jer tad ne grešimo mi, već greh u nama. Telo hoće jedno, duh Hristov se protivi, i Pavle se pita; ko će nas spasiti od tela smrti ove? Isus! Sve ovo ima efekta samo ako smo iskreni, ako ne zavaravamo sebe…a Bog zna da li jesmo, ili nismo iskreni, njega ne mozemo slagati. Dakle, ako iskreno želimo da budemo bolji, mi tad želimo da postanemo Hristovi, a kad smo Hristovi automatski smo i spaseni. Mi tad postajemo naslednici Hristovog života, i nismo više Adamovi naslednici, vec Hristovi, kad postajemo naslednici Njegovog života kojeg mu je Otac dao u neograničenoj meri. Mi tad Božjom voljom (ne našom) postajemo novo čovečanstvo, Hristovo! Naše prihvatanje i saradnja sa Bogom nas čini delom čovecanstva koje pripada Hristovom carstvu i to je naše iskustvo.
Poslušnošću zakonu se ne možemo opravdati, već verom u Hrista mi ispunjavamo Zakon. Neko će reći da se ovako olako odnosimo prema grehu. Ne, mi možemo da pogrešimo ali to ne uzimamo olako (primer Davida). Ljudi koji to olako shvataju i trguju milošću su ljudi koji nisu stvarno novorodjeni. To su ljudi koji ne vole stvarno Boga i ne osećaju stvarnu potrebu da budu promenjeni. Hulno je znati koliko je Bog dobar prema nama i reći; hajde, može nam se da činimo jos zla! To ne može biti stav nekog ko je stvarno sreo Hrista. Bog zna da će to što nas je oslobodio, i što greh više nije problem, učiniti boljim ljudima ako smo iskreni, ne gorim. Bog zna da ne postajemo bolji živeći u strahu da ne pogrešimo. Istina je da je Isus učinio kraj grehu za sve one koji ga iskreno prihvataju i to iskustvo može samo da ih čini boljima. Oni ne moraju više da brinu o grehu jer im je Isus dao život koji je umro grehu.
„Znajući da je naša stara ličnost zajedno sa njim razapeta kako bi se naše grešno telo onemogućilo da više ne robuje grehu, jer onaj koji umre oslobodjen je greha.“ (Rim. 6; 6-7)
„Zato ne dajte da greh vlada u vašem smrtnom telu, pa da slušate želje tela. Ne dajte svoje udove grehu da budu oružje nepravde, nego dajte sebe Bogu kao oni koji su oživeli iz mrtvih, i svoje udove dajte Bogu da budu oružje pravde. Jer greh ne sme da vlada vama, budući da niste pod zakonom nego pod blagodeću. Dakle, šta sada? Zar da grešimo zato što nismo pod zakonom nego pod blagodeću? Niposto!“ (Rimljanima 6;12-15)
„Jer je Bog koji čini u vama da hoćete i radite kako je njemu ugodno.“(Filipljanima 2;13)
„Ja sam čokot, a vi ste loze. Ko bude u meni i ja u njemu, on donosi mnogo ploda, jer bez mene ne možete činiti nista.“ (Jovan 15; 5)
„A sada se pokazuje pravednost pred Bogom bez Zakona, o čemu svedoče Zakon i Proroci. I to pravda Božja kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, nema razlike.“(Rimljanima 3; 21-22)
„Ja ne odbacujem Božju blagodet, jer ako pravednost dolazi preko Zakona, onda je Hristos uzalud umro.“(Galatima 2;21)
„Tom blagodecu spaseni ste kroz veru. I to nije od vas, dar je Bozji.“(Efescima 2;8)
„Dakle opravdani verom, imamo mir s Bogom kroz našeg Gospoda Isusa Hrista…“(Rimljanima 5;1)
„A onima koji su ga primili (Duh) dao je pravo da budu deca Božja, jer veruju u njegovo ime, koji nisu od krvi ni od telesne volje, ni od čovečije volje, nego začeti od Boga.“ (Jovan 1; 12-13)
„Zaista, svi ste vi Božji sinovi verom u Hrista Isusa.“(Galatima 3;26)
…itd.
Puno pozdrava!
Milenko V.
Dobro Milenko, vidim da ste doktor za relativizaciju stvari. Poslušnost je jednostavno spremnost da se posluša Božja Riječ onako kako Bog kaže, umjesto slijeđenja vlastitih zamisli ili “duha” kojeg ljudi spremno proglašavaju za božanskog vođu. I ne može se stajati pod bladodaću iz pozicije harizmatika, to je lažno stajanje i lažna blagodat.
Nije mi bila namera da bilo šta relativizujem, i ako pod poslušnost Bogu smatraš zapravo samo iskrenu spremnost da poslušamo Božju Reč onako kako Bog kaže, kao što si u odgovoru napisao, a ne da se trudimo da prvo dosegnemo neki uslov držanjem „slova“ da bi bili prihvaćeni, onda se potpuno slažemo. Ja nisam protiv zakona, ali ne zavaravam sebe da išta vredim zato što se trudim da budem po volji Bogu, iako se ljudima možda čini da hodim po zakonu, ja, a i Bog znamo da svo moje dobro ne vredi zapravo ništa (nisam lažno skroman), jedina vrednost mi je ta što gledam u Hrista i što verujem Bogu i njegovoj Reči da je samo u njegovom Sinu; Put, Istina i Život.