Dok su Konstantinovi obraćenici i sujeverno mnoštvo sledili popularnu crkvu, bilo je puno iskrenih, bogobojaznih hrišćana koji su prezirali ovaj grešni kompromis sa paganstvom; i kada su uvideli da su svi njihovi protesti uzaludni, povukli su se na mesta gde su mogli slobodnije da slede svoju savest i sačuvaju svoju decu od zagađenja otpale crkve, koju su posmatrali kao „Vavilon“ iz Otkrivenja 17. glava. U južnoj Indiji bilo je osnovano nekoliko stotina hrišćanskih zajednica koje su svetkovale Subotu, a bilo je nekih čak i u Kini.
Takođe je i prva keltska zajednica u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj držala sedmi dan Subotu.
Većina ovih pravih hrišćana bila je nastanjena u Alpima, mestu koje je prirodno bilo zaštićeno i nalazilo se na tromeđi Švajcarske, Francuske i Italije. Stoga su mogli da mnogo lakše nađu zaštitu u jednoj ili drugoj od ovih zemalja jer bi papstvu bilo teže da preduzme udružene akcije u slučaju progonstva. Takođe, ove planine bile su jako strme i visoke, doline veoma uske, a prolazi do njih teški, da je izgledalo da je sam Bog pripremio ovo skrovito mesto za svoju istinsku zajednicu tokom mračnog Srednjeg veka. Vilijam Džons kaže:
„Agrogna, Pramol i S. Martino su prirodno jako ograđeni zbog mnogih teških prolaza, bedema od kamenja i planina; kao da je svemudri Tvorac, kako kaže Ser Samuel Morland, imao od početka pripremljen ormar gde će smestiti neprocenljivo blago i sačuvati mnogo hiljada duša koje nisu savile kolena svoja pred Valom.“[1]
Sofija V. Bompiani, u „Kratkoj istoriji italijanskih Valdenžana“[2] citira nekoliko bespogovornih autoriteta da pokaže da su Valdenžani, nakon povlačenja u Alpe zbog progonstva, bili potpuno odvojeni od Rimske crkve a predvodio ih je Vigilantius Leo, leonist od Liona, koji je energično protestovao protiv mnogih lažnih doktrina i praksi koju je usvojila crkva. Jerom je napisao veoma oštru knjigu protiv njega u kojoj kaže:
„To čudovište koje se zove Vigilantius… prebeglo je u oblast gde vlada car Kotius, između Alpa i Jadrana. Odatle on viče protiv mene… o, zla! Tamo je našao biskupe koji dele njegov zločin.“ Sofija V. Bompiani beleži: „Ovaj reon, gde je vladao car Kotius, koji je nekada pripadao Cisalpine Gaulu, bila je upravo zemlja Valdenžana. Ovde se Leo, ili Vigilantius, povukao zbog bezbednosti od progonstva, među ljude koji su već razmišljali kao i on, koji su ga primili kao brata i koji su stoga kroz nekoliko vekova ponekad bili nazivani po njegovom imenu – leonisti. Ovde, zatvoreni u alpske doline, držali su generacijama nauku i praksu prve zajednice, dok su stanovnici ravnica u Italiji svakog dana sve više tonuli u otpad koji je prorečen od strane apostola.“[3]
„Stari amblem Valdenžanske zajednice je svećnjak sa motom: Lux lucet in tenebris (Svetlost sija u tami). Svećnjak je orijentalni biblijski prikaz Božje zajednice koja ima silu od Boga da prorokuje u kostreti i pepelu 1260 simboličkih dana ili godina.“[4]
Dr V.S. Džili, engleski sveštenik, nakon puno istraživanja, napisao je knjigu pod naslovom: „Vigilantius i njegovo vreme,“ dajući iste informacije.
Rimokatolički pisci pokušali su da izvrnu apostolsko poreklo Valdenžana, kako bi izgledalo da je Rimska crkva jedina apostolska crkva a da su sve ostale novotarije. Iz ovog razloga pokušali su da načine da izgleda da su Valdenžani poticali od Petera Valdoa iz 12. veka. Dr Peter Aliks kaže:
„Neki protestanti su, po ovom pitanju, upali u zamku koja im je bila pripravljena… Potpuno je netačno da su ove zajednice bile osnovane od strane Petera Valdoa… To je potpuni falsifikat.“[5]
„Nije tačno da je Valdo dao ime stanovnicima ovih dolina: oni su se zvali Valdenžani ili Vaudi, pre njegovog vremena, po dolinama u kojima su živeli.“[6]
Sa druge strane, on je „nazvan Valdus, ili Valdo, zato što je primio svoje religijske osnove od stanovnika dolina.“[7]
Henri Arnaud, vodeći pastor među Valdenžanima, kaže:
„Njihovo pravo ime – Valdenžani, izvedeno je od latinske reči vallis, a ne kako se insinuira, od Valdoa, trgovca iz Liona.“[8]
Rimski inkvizitor, Rejnerus Sako, pišući oko 1230. godine, kaže:
„Ova jeres Vaudija, ili jadnih ljudi Liona, od značajne je starosti. Od svih sekti, koje jesu ili koje su postojale, ne postoji veća opasnost za crkvu od ovih Leonista, i to iz tri razloga: prvi je, zato što ova sekta postoji mnogo duže od bilo koje druge; neki kažu da seže još od vremena pape Silvestera; a drugi, čak od apostola. Druga je, zato što je najvažnija od svih sekti; jer skoro da se ne može naći zemlja u kojoj se ova sekta nije proširila. I treće, zato što ima najveću pojavu pobožnosti; jer, naočigled svih, ovi ljudi su pravedni i pošteni u svojim poslovima, u svemu što rade pokazuju veru u Boga, prihvataju sve stavove vere Apostolskog kreda i jedini ispovedaju mržnju prema Rimskoj crkvi.“[9]
Sada mora biti jasno kao podne, da Rejnerus ne bi ovo napisao da Valdenžani imaju poreklo u Peteru Valdou, samo 75 godina pre toga, niti bi se Valdovi sledbenici mogli umnožiti i raširiti preko čitavog sveta za tako kratko vreme, pod snažnim progonstvom i sa slabim transportnim sredstvima.
Henri Arnaud, valdenžanski pastor, kaže o njihovom poreklu:
„Niti se crkva reformisala, kada je dobila naziv Jevanđeoska. Vaudi su, u stvari, potekli od onih izgnanika iz Italije, koji su nakon što je sveti Pavle tamo propovedao jevanđelje, napustili svoju prelepu zemlju i pobegli, kao što je pomenuto u Otkrivenju, u ove divlje planine, gde do današnjeg dana prenose jevanđelje sa oca na sina u istoj čistoti i jednostavnosti kao što je to propovedao sveti Pavle.“[10]
Vera Valdenžana
Valdenžani su uzimali Bibliju kao svoje jedino pravilo vere, gadeći se idolatrije papstva i odbacujući njene tradicije i praznike, ali držeći sedmi dan – Subotu i praktikujući apostolski način krštenja.[11] Njihov stari katehizam pokazuje da su verovali u opravdanje verom jedino u blagodati Hristovoj, i da je poslušnost Deset zapovesti bila jedini siguran rod žive vere:
„Pitanje: Na koji način se nadamo blagodati? Odgovor: Kroz Posrednika Isusa Hrista…“ Pitanje: Šta je živa vera? Odgovor: Ona koja kroz milost radi. Pitanje: Šta je mrtva vera? Odgovor: Po Svetom Jakovu, ona vera koja je bez dela, mrtva je… Pitanje: Na koji način znate da verujete u Boga? Odgovor: Po ovome: zato što znam da sam predao sebe na sagledavanje kroz zapovesti Božje. Pitanje: Koliko zapovesti Božjih postoji? Odgovor: Deset, kao što se pojavljuju u 2. Mojsijevoj i u 5. Mojsijevoj… Pitanje: Na čemu počivaju ovih deset zapovesti? Odgovor: Na dve velike zapovesti koje kažu: Ljubi Boga iznad svega i bližnjeg svog kao samog sebe.“[12]
Dr Peter Aliks citira sledeće od rimokatoličkog autora: „Oni kažu da je blaženi papa Silvester bio antihrist, koji se pominje u poslanicama svetog Pavla, kao sin pogibli, koji se uzdiže iznad svega što se zove Bog; jer, od tada je, oni kažu, Crkva nestala…“
„Ovo je između njihovih mišljenja da ‘Zakon Mojsijev treba da se drži po pismu i da držanje Subote, obrezanje i druga držanja treba da imaju mesto.’“[13]
Po pitanju optužbe da su Valdenžani praktikovali obrezanje, Benedikt iskreno kaže:
„Konto po kojem su praktikovali obrezanje je nesumnjivo klevetnička priča, skovana od strane njihovih neprijatelja, i verovatno prikazana na ovaj način: zato što su držali sedmi dan, zvali su ih u pogrdnom smislu Jevreji, kao što danas za subotare, ukoliko su Jevreji, sledi da treba da obrezuju svoje sledbenike.“[14]
Da je ovo upravo način na koji su oklevetali svetkovatelje Subote, možemo videti iz Poslanice napisane protiv njih od strane pape Grgura I (590-604), u kojoj on kaže:
„Došlo je do mojih ušiju da su neki ljudi izvrnutog duha posejali među vama neke stvari koje su pogrešne i suprotne svetoj veri, kao što je zabrana rada bilo kog posla na subotni dan…
Jer, ako bilo ko kaže da ovo oko Subote treba držati, onda mora reći i da se treba prineti telesna žrtva: takođe mora reći da se i zapovest u vezi sa obrezanjem tela mora takođe praktikovati.“[15]
Vraćanje nazad u judaizam, Rimokatolička crkva je smatrala za jednu od najozbiljnijih jeresi, koja se kažnjavala smrću. Svako ko je upoznat sa taktikama rimokatolika, zna da je bila praksa, tako učestala među njima, da ocrne karakter onih koje žele da unište, kako bi opravdali njihovo uništenje.
Dr Peter Aliks kaže: „Nije veliki greh crkve Rima da širi laži o onima koji su neprijatelji vere… Nije ništa tako uobičajeno u vezi sa rimskom stranom kao stvaranje strašnih kleveta za ocrnjivanje i prikazivanje onih koji su odbacili njihovo društvo… Klevetanje je trgovina u kojoj je rimska strana savršeno izverzirana.“[16]
Vilijam Džons kaže: „Luj XII, kralj Francuske, informisan od strane neprijatelja Valdenžana koji su naseljavali deo provincije Provins, da im se pripisuje nekoliko gnusnih zločina, poslao je jednog službenika i jednog doktora iz Sorbone, koji je bio odan njegovom veličanstvu, da ispitaju ovu stvar. Na svom povratku, izvestili su da su obišli sve parohije u kojima su živeli, ispitali njihova mesta bogosluženja, i da nisu našli nijednu sliku, niti trag od ornamenata koji su korišćeni na misi, niti bilo kakav ceremonijalni predmet Rimske crkve; još manje su mogli da otkriju bilo kakav trag ovih zločina za koje su optuženi. Naprotiv, oni drže subotni dan, drže pravilo o krštenju, kao i prva crkva, podučavaju svoju decu principima hrišćanske vere i zapovestima Božjim. Kraljevi izaslanici mogu da se zakunu da su ovi ljudi bolji od njega samog ili njegovih ljudi.“[17]
Imena Valdenžana
Džon P. Perin iz Liona piše kako su Valdenžani dobili različita imena, u zavisnosti od teritorije gde su živeli ili od imena misionara kog su slali u tu zemlju. On kaže:
„Prvo su ih nazvali… Valdenžani; a po zemlji Alba, Albigenzi…“
„I po jednom od Valdovih učenika, koji se zvao Josif, koji je propovedao u Dafniju u eparhiji Daja, nazvani su Josefisti (Josefiti)…“
„Po jednom od njihovih pastora koji je propovedao u Albigeu, po imenu Arnold Hot, nazvani su Arnoldisti…“
„Zbog toga što kao dan odmora nisu držali nijedan drugi dan osim Subote, nazvani su Insabati…“
„I zato što su uvek bili izloženi neprestanim patnjama, od latinske reči Pati, koja označava patnju, nazvani su Patareni.“
„Zbog toga što su kao siromašni putnici išli od mesta do mesta, nazvani su Pasageni.“[18]
Ovaj autor navodi sledeće iz valdenžanske vere: „Da treba da obožavamo jednog jedinog Boga, koji nam može pomoći, a ne sveci, da treba da držimo svetim subotni dan i da ne postoji potreba da se drže bilo koji drugi praznici.“[19]
Goldastus, učeni nemački istoričar (1576 – 1635) kaže o njima: „Nazvani su Insabati, ne zbog toga što su se obrezivali, već zato što su držali jevrejsku Subotu.“[20]
David Benedikt, M. A., kaže: „Robinson nam daje izveštaj o nekim Valdenžanima sa Alpa, koji su nazvani Sabati, Sabatati, Insabati ali najčešće Inzabati. On kaže da su nazvani po jevrejskoj reči Šabat, jer su držali Subotu za Gospodnji dan. Drugi kažu da su tako nazvani jer su odbacivali sve praznike.“[21]
Dr Johan Lorenc fon Mozhajm kaže: „Pasaginiani… su imali krajnju averziju prema dominaciji i pravilima Rimske crkve; … i svetkovali su jevrejsku Subotu.“[22]
Papski autor, Bonakursus, napisao je sledeće protiv Pasagina: „Ne samo nekoliko već mnogi znaju koje su zablude ovih koji se nazivaju Pasagini… Prvo, oni uče da treba da držimo Mojsijev zakon po slovu – Subotu, i obrezanje i da su legalne zapovesti još uvek na snazi… Štaviše, čime je zabluda još veća, osuđuju i odbacuju crkvene oce i celu Rimsku crkvu.“[23]
Rimokatolička crkva uvek je imala posebno neprijateljstvo prema biblijskoj Suboti i onima koji drže Subotu. Gospodin Benedikt kaže:
„Bila je odlučna pozicija Rima da uništi svaki trag suprotstavljanja njenim doktrinama i dekretima, svemu što je jeretičko, bili to osobe ili spisi, kojima bi vernici bili zaraženi i otpali. Tako su sve knjige njihovih protivnika bile tražene i bacane u plamen.“[24]
Dr De Sanktis, koji je godinama bio katolički zvaničnik u Rimu i jedno vreme kritičar opozicije, a kasnije postao protestant, izveštava u svojoj knjizi o razgovoru jednog valdenžanskog skolara koji se uputio ka ruševinama Palatinskog brda u Rimu:
„Pogledajte“, kaže Valdenžanin, „prelep spomenik crkvene antike. Ovaj težak materijal ruševine su dve velike palatinske biblioteke, jedne grčke a druge latinske, gde su dragoceni manuskripti naših predaka bili smešteni, i koje je papa Grgur I, nazvan Veliki, naterao da se spale.“[25]
Samo večnost će otkriti koliko je dragocenih rukopisa uništeno od strane Rima u njegovom pokušaju da izbriše sve tragove apostolskog hrišćanstva.
Do sada smo videli da je stara Apostolska zajednica, osuđena na progonstvo, često sakrivena, imala različita imena. Budući miroljubivi, puni vrlina i vredni kao građani, bili su tolerisani, čak i zaštićeni od knezova koji su razumevali njihovu vrednost za zemlju, dok ih je Katolička crkva progonila kao divlje zveri. Nakon što su Valdenžani i Albigenzi živeli mirno u Francuskoj godinama, papa Inoćentije III napisao je sledeće uputstvo svojim biskupima:
„Zato vam ovim apostolskim pismom dajem striktno naređenje da, kojim god sredstvima možete, uništite ove jeresi i izbacite iz svoje eparhije sve koji su zatrovani njima. Upotrebićete surovu i crkvenu moć prema njima i svima za koje se posumnja da su u društvu sa njima. Oni možda neće reagovati na vašu osudu, i ukoliko je potrebno, možete da naterate knezove i narod da ih pritisnu mačem.“[26]
Filip van Limborh, profesor teologije u Amsterdamu, govoreći o slobodi ljudi koja je potisnuta nakon 1050. kaže:
„U narednim godinama crkveni poslovi bili su toliko nadgledani od strane papa, a svi ljudi bili strogo pritisnuti oštrim zakonima, da se nisu usuđivali čak ni da šapnu nešto protiv mišljenja crkve. Pored ovoga, širom sveta bilo je rašireno toliko duboko neznanje, tako da su ljudi sa slepom poslušnošću prihvatali svaku stvar koju je naredila crkva, i budući priprosti i sujeverni, nisu ništa preispitivali; ako bi se neko usudio da protivreči tome, sigurno bi momentalno bio kažnjen; zato su i najapsurdnija mišljenja bila postavljana pod papskim nasiljem.“[27]
Neznanje i sujeverje stvorili su jednu od najrazvratnijih vrsta i uveli hrišćanski svet u mrak Srednjeg veka, što je učinilo reformaciju 16. veka apsolutnom potrebom. I kao što je „najtamniji deo noći neposredno pred zoru“, tako je period od 12. do 15. veka bio najmračniji u hrišćanskoj eri. Povremeno se, međutim, pojavljivalo svetlo koje bi zasjalo na religijskom horizontu, šireći svoje zrake jevanđelja u gust mrak. Ali kada bi se ugasilo, tama bi bila potpuna. Prve keltske zajednice Škotske i Irske slale su svoje misionare sa otvorenim Biblijama u gotovo sve zemlje Evrope. Videlo jevanđelja Škotske ugasilo se 1069; Irske 1172; starih Albigenza 1229; asirijsko videlo Istoka ugasilo se u Malabaru u Indiji u inkviziciji 1560. a valdežansko videlo, koje je sijalo najduže i slalo svoje zrake širom Evrope tokom vekova, ugasilo se 1686. godine. Istorija ovih jevanđeoskih zajednica tokom srednjeg veka veoma je interesantna i pruža mnoge dragocene poruke za naše vreme.
Valdenžani i Albigenzi su bili tihi i vredni ljudi koji su sledili biblijski standard morala, što je zapravo prouzrokovalo njihovo progonstvo.
„Njihov krunski prekršaj bila je njihova ljubav i posvećenost Pismu i goruća želja da obraćaju druge. Inkvizitor iz Pasaua izveštava nas da su imali prevode celokupne Biblije na narodnom jeziku, koje je crkva uzaludno pokušavala da ukloni, a proučavali su sa neverovatnom marljivošću… Mnogi od njih imali su ceo Novi zavet pored srca… Sigurno je, da ako je ikada bilo bogobojaznih ljudi, to su bili ovi nesrećnici, zabranjeni od strane crkve i države…
Inkvizitori… (izjavljuju) da se znak Vaudija smatrao vrednim smrti, a to je sleđenje Hrista i nastojanje da se drže zapovesti Božje.“[28]
„Zapravo, usred onoga što je bilo dozvoljeno u Srednjem veku, asketska vrlina smatrala se znakom jeresi.“[29]
S druge strane, razuzdan život katoličkog sveštenstva postavio je nepremostivu barijeru da Valdenžani nisu mogli da postanu ni Katolici. Kada je 1204. papa Inoćentije III poslao svoje izaslanike da unište miroljubive Valdenžane i Albigenze u Južnoj Francuskoj „ognjem i mačem“, ovi kaluđeri su se vratili papi tražeći od njega pomoć u reformi života katoličkih sveštenika. Lea kaže:
„Legati… su tražili od njega pomoć protiv biskupa koga nisu uspeli da pridobiju, čiji sraman život izaziva skandal prema verništvu i pruža neoboriv argument jereticima. Inoćentije je brzo skrenuo predmet ka njihovoj misiji ne dozvoljavajući im da obraćaju pažnju na manje važne stvari.“[30]
Profesor Filipus van Limborh piše:
„Pape su poduzimale potpuno istraživanje i ulagale napor da još u njenom nastanku unište svaku doktrinu koja bi se na bilo koji način suprotstavila njihovoj prekomernoj moći. Godine 1163, sinod od Toursa, svim biskupima i sveštenicima zemlje Tuluz bio je naredio ’da se pobrinu’ i zabrane, pod patnjom ekskomunikacije, svakoj osobi koja bi pružila pomoć sledbenicima ove jeresi koja je najpre počela u zemlji Tuluz, gde god da budu otkriveni. Niti su smeli da imaju ikakvog udela sa njima u kupovini i prodaji; kako bi, lišeni osnovne životne podrške, bili primorani da se pokaju od svog zlog puta. Ko god bi se usudio da se usprotivi ovoj naredbi, neka bude ekskomuniciran kao saučesnik u njihovoj krivici. Neka svi oni koji mogu da se pronađu budu uhapšeni od strane katoličkih knezova i kažnjeni gubitkom celokupne imovine.
Neki od Valdenžana, došavši u susedno carstvo Aragona, kralja Ildefonsusa, 1194. godine, potpali su pod veoma surov i krvav edikt, kojim ih ’proteruje iz svog kraljevstva i svih njegovih teritorija, kao neprijatelje krsta Hristovog, protivnicima hrišćanske religije i javnim neprijateljima njega i kraljevstva.’ On dodaje: ’Ukoliko neko, od danas, pa nadalje, pomišlja da primi u svoju kuću prethodno pomenute Valdenžane i Inzabate, ili druge jeretike, bez obzira koje su ispovesti, ili da sluša na bilo kom mestu njihova gnusna učenja, ili da im da hranu, ili im učini bilo koju uslugu; neka zna da će navući na sebe ogorčenje Svemoćnog Boga i nas; da će izgubiti pravo na svu imovinu, bez ikakvog prava na žalbu, i biti kažnjeni kao što su oni za veleizdaju.’“[31]
Da bi u potpunosti uništio ove jeretike, papa Inoćentije III poslao je u Francusku inkvizitore dominikance, kao i krstaše, obećavši „potpuno oproštenje svih grehova, onima koji povedu krstaški rat… protiv Albigenza.“ Kada je Rejmond VI, Erl od Tuluza, štitio ove nevine ljude, koji su bili takvo preimućstvo za njegovu zemlju, bio je „svrgnut od strane pape.“[32] Uplašen od divljih krstaša, Rejmond se potčinio, papski legat ga je dva puta bičevao javno sve dok „nije bolno pokidan od biča“ morao da napusti crkvu na zadnja vrata.[33] Kasnije je uputio molbu Inoćentiju III. „Međutim, papa je ustupio njegovu imovinu Simonu de Montfortu.“[34] Na hiljade Božjih ljudi bilo je mučeno do smrti od strane inkvizicije, živo sahranjivano, spaljivano do smrti ili isečeno u komade od strane krstaša. Dok su uništavali grad Biter, vojnici su upitali katoličke vođe kako će znati ko su bili jeretici; Arnold, Abot od Kistoa je odgovorio: „Pobijte ih sve, a Gospod zna ko su Njegovi.“[35]
Od 1216. do 1221. Rejmond je ponovo zauzeo svoju zemlju i nakon njegove smrti (1221) njegov sin postaje Erl, a „inkvizicija biva proterana iz zemlje Tuluza.“ Ali papa Honorije III proglašava sveti rat, koji će nazvati „Rat ispaštanja“, protiv jeretika, i „da bi potčinio Erla od Tuluza, šalje pismo kralju Francuske Luju“ da zarati sa Rejmondom, što ovaj i čini. Ovde je trebalo da se dogodi prevara, koja je oduvek bila najuspešnije oružje papstva protiv Božjeg naroda: kada je papski izaslanik video da ne može da zauzme grad Avinjon silom „nije se ustručavao da prihvati podlu prevaru i pribegne niskom licemerstvu. Ponudio je prekid neprijateljstva uz obećanje će popločati put za mir, ako opkoljeni prihvate nekoliko sveštenika, kako bi saznali za veru stanovnika. Tako su ovi uslovi bili dogovoreni i potvrđeni obostranim zakletvama; sveštenici su ušli, ali u direktnoj suprotnosti sa svečanim obećanjem, uveli su francusku vojsku koja je na prevaru pobedila bezazlene građane; opljačkali su grad, pobili ili vezali u lance stanovnike.“[36]
(Ovo je bilo u savršenom skladu sa katoličkim učenjem i praksom, da ne treba da održe obećanje dato jednom jeretiku, kao što je bio slučaj sa Jan Husom. Uprkos svom političkom imunitetu, car Sigizmund je bio uhapšen 28. novembra 1414. i spaljen 6. jula 1415. godine).
Lovljeni kao divlje zveri
Erl od Tuluza bio je konačno prisiljen da poklekne pred Rimom i narod Božji bio je lovljen kao divlje zveri svuda. Evo nekih od zakona Luja IX, kralja Francuske 1229. godine:
Kanon 3. – Gospodarima raznih područja će vile, kuće i šume biti detaljno pretražene i mesta na kojima se skrivaju jeretici biće uništena. Kanon 4. – Ako bilo ko od njih dozvoli nekom jeretiku da ostane na njegovoj teritoriji, izgubiće sav svoj posed zauvek a njegovo telo biće predato sudiji da primi dužnu kaznu. Kanon 5. – Takođe su podložni ovom zakonu i oni čija je teritorija postala čestim mestom skrivanja za jeretike, ne zbog njegovog znanja, već zbog nemarnosti. Kanon 6. – Kuća u kojoj se pronađe jeretik biće srušena i mesto ili zemlja biti konfiskovani. Kanon 14. – Običnim vernicima nije dozvoljeno da poseduju knjige bilo Starog bilo Novog Zaveta.“[37]
Ovi zakoni samo su eho papskih bula. I dok su Valdenžani na francuskoj strani Alpa bili istrebljivani, papa je imao mnogo teži zadatak da ih uništi u Pijedmontskim Alpima. Od pape Lucija III (1181-1185) do reformacije u šesnaestom veku, progon Valdenžana bio je predmet mnogih papskih anatema. Armija za armijom bila je slata protiv njih, i svi načini prevare bili su u upotrebi kako bi se uništili ovi pošteni i iskreni hrišćani. Godine1488, Albert Kataneo, papski izaslanik došao je sa vojskom usred Val Luiza. Stanovnici su skrovište potražili u velikoj pećini, a vojnici su zapalili vatru na ulazu u pećinu i ugušili čitavu populaciju od 3.000 ljudi, uključujući i 400 dece. Onda je Kataneo prešao na pijedmontsku stranu. Ovde su se Valdenžani povukli u mesto Pra del Tor. Kataneo je naredio svojim vojnicima da uđu u mračni uski prolaz koji je bio jedini put do ove citadele. Jadni Valdenžani bili su kao u boci dok su njihovi neprijatelji napredovali ka njima, ali Bog čuje iskrene molitve:
„Beli oblak, ne veći od ljudskog dlana, neprimećen od strane Pijedmonćana, ali oduševljeno posmatran od strane Vaudija, počeo je da se sakuplja na planinskom vrhu… Taj oblak postajao je sve veći i tamniji. Počeo je da se spušta… Pao je pravo na prolaz gde je bila papska vojska… U jednom trenutku vojska se našla u mraku; nisu mogli ni napred ni nazad. (Valdenžani) su uzeli veliko kamenje i stene i strovalili ih niz uvalu. Papski vojnici bili su smrskani tu gde su stajali… Panika ih je naterala da počnu da beže… jedni su druge bacali a neki su bili pregaženi do smrti; ostali su se kotrljali niz liticu i razbijali na stene na dnu ili su se davili u bujici i tako očajno nestajali.“[38]
1544. godine, prevrtljivi i bezosećajni katolički zapovednik D’Oped izazvao je užasan pokolj hiljada Valdenžana. U Kabrijerima je napisao proglas narodu da im neće nauditi ukoliko otvore kapije svog grada. Verujući mu, otvorili su kapije i D’Oped je povikao: „Sve ih pobijte.“ Ljudi, žene i deca bili su izmasakrirani ili živi spaljeni. 1655. dogodio se još jedan masakr Valdenžana. Nakon što su katolički zapovednici imali nekoliko bezuspešnih pokušaja da prodru u planine gde su živeli Valdenžani i bili poraženi, Markiz od Pijaneza poslao je dopis raznim valdenžanskim gradovima da ugoste neke pukove vojske i pokažu svoju dobru veru. Ovi hrišćani, koji su uvek smatrali svetom reč koju su dali, izgleda nikada nisu naučili da je u osnovi katoličke doktrine da katolici ne trebaju, niti smeju da održe reč datu jereticima, kada je u pitanju interes crkve. Nakon što su zbrinuli ove vojnike, nahranili ih uprkos svojoj oskudici, bio je dat znak u 4 sata ujutru, 24. aprila 1655. i pokolj je počeo.
„Mala deca, kaže Leger, bila su trgana iz naručja njihovih majki i razbijana o stene i bacana. Stari i bolesni, bilo muškarci ili žene, bili su ili spaljivani u svojim domovima ili raskomadani na delove; ili osakaćeni, polumrtvi, živi odrani u tom stanju umiranja izlagani sunčevoj toploti ili plamenu, ili bacani svirepim zverima.“[39]
Ovi ljudi doživeli su takve torture koje se ne mogu opisati, koje jedino demoni u ljudskom obličju mogu da izmisle. Gradovi u prelepim dolinama bili su pretvarani u ruševine koje se puše. Nekoliko ljudi je preživelo tako što su pobegli u planine.
Dalje uništenje
1686. godine, još jedan užasan edikt bio je donet protiv njih i podignuta je vojska da ih uništi. Opet se ponovila ista priča sa prevarom. Sam Gabrijel od Savoja im je pisao:
„Ne oklevajte da spustite oružje; budite sigurni da ako se nađete u blagosti njegovog carskog veličanstva, on će vas pomilovati i niko od vaših ljudi, niti vaše žene ili deca neće biti dirnuti.“[40]
Valdenžani su prihvatili zvanični dokument u dobroj veri i otvorili svoje zaklone. Ali katolički zvaničnici, verni doktrini svoje crkve, pojurili su i hladnokrvno poklali ljude, žene i decu. Neizreciva mučenje bila su sprovođena nad nedužnim ljudima, dok su samo nekoliko uspeli da pobegnu u planine. Svi gradovi u dolinama ostali su ugljenisane ruševine. Rim je konačno ugasio drevnu lampu.
„Proročka škola u Pra del Toru bila je sravnjena. Nije se više video dim iz koliba, nije se više uzdizao nijedan psalam, nije više bilo nijednog skupa obožavalaca koji bi se na zvuk subotnjeg zvona, penjali planinskim stazama na bogosluženje.“[41]
Dok su Valdenžani bežali iz zemlje u zemlju, bili su progonjeni i maltretirani, ali su sejali seme istine gde god su prolazili.
Iz knjige „Facts of Faith“, autor Christian Edwardson, Southern Publishing Association 1942
Preveo: Dragan Đorđević
____________________
[1] William Jones, History of the Christian Church, Vol. I, p. 356, third ed. London: 1818
[2] Sophia V. Bompiani, A Short History of the Italian Waldenses, New York: 1897
[3] Ibid, pp. 8,9.
[4] Ibid, p. 17.
[5] Dr Peter Allix, Ancient Church of Piedmont, pp. 192. Oxford: 1821
[6] Ibid, p. 182.
[7] History of the Christian Church, William Jones, Vol. II, p. 2. Takođe, Sir Samuel Morland’s History of the Evangelical Churches of the Valleys of Piedmont, pp. 29, 30
[8] The Glorious Recovery by the Vaudois, Henri Arnaud, p. xiii. London: 1827
[9] Reinerus Sacho, Quoted on page 22 of William Stephen Gilly's „Excursion”, fourth edition. London: 1827
[10] The Glorious Recovery by the Vaudois, p. xiv of preface by the Author, translated by Acland. London: 1827
[11] Videti „Ancient Churches of Piedmont“ by P. Allix, pp. 152-260
[12] Waldenses, Perrin, Part III, Book I, pp. 1-10. (1624 A. D.) „The Glorious Recovery by the Vaudois,“ Henri Arnaud, pp. xcvi, xcvii, cv. London: 1827
[13] Ancient Churches of Piedmont, p. 169 (page 154, edition of 1690). Oxford: 1821
[14] General History of the Baptist Denomination, Vol. II, p. 414, edition of 1813
[15] Nicene and Post Nicene Fathers (Second Series), Vol. XIII, Book 13, epist. 1, p. 92. New York: 1898
[16] Ancient Church of Piedmont, pp. 224, 225. (Pages 205, 206 in edition of 1690)
[17] History of the Christian Church, Vol. 2, pp. 71, 72, third edition. London: 1818
[18] Luther's Fore-Runners, (original spelling) pp. 7, 8. London: 1624
[19] Ibid, p. 88
[20] „Circumcisi forsan illifuerint, qui aliis Insabbatati, non quod circumciderentur, inquit Calvinista [Goldastus] sed quod in Sabbato judaizarent.“ Robert Robinson, in „Ecclesiastical Researches,“ chap, 10, p. 803. (Quoted in „History of the Sabbath,“ J. N. Andrews, p 412, ed. 1887.)
[21] David Benedict, „General History of the Baptist Denomination,“ Vol. II, P. 413. Boston: 1813
[22] Dr J.L. Moshaim, „Ecclesiastical History“ (two-volume edition), Cent. 12, Part 2, Chap. 5, Sec. 14, Vol. I, p. 333. New York: Harper and Brothers, 1871
[23] Bonacursus, D’Achery, Spicilegium I, f. 211-214; Muratory, Antiq. med. aevi. 5, f. 152, Hahn, 3, 209. Quoted in „History of the Sabbath,“ J. N. Andrews, pp. 547, 548. 1912
[24] History of the Baptist Denomination,“ p. 50. 1849
[25] Popery, Puseyism; Jesuitism, „De Sanctis“, p. 53.
[26] A Source Book for Medieval History, Oliver J. Thatcher and E. H. McNeal, p. 210. New York: Charles Scribner’s Sons, 1905
[27] History of the Inquisition, p. 79. London: 1816
[28] History of the Inquisition of the Middle Ages, H. C. Lea, Vol. I, pp. 86, 87. New York: Harper and Brothers, 1888
[29] Ibid, p. 87
[30] Ibid, p. 129
[31] Prof. Philipus van Limborch, History of the Inquisition, pp. 88, 89. London: 1816
[32] Catholic Encyclopedia, Vol. XII, art. „Raymond VI,” p. 670
[33] Ibid, pp. 98, 100.
[34] Ibid, p. 670.
[35] Ibid, pp. 99, 101.
[36] Ibid, pp.104-106.
[37] „Hefele’s Councils,“ Vol. V, pp. 981, 982. („History of the Sabbath,“ New, p. 558.)
[38] „History of the Waldenses,“ J. A. Wylie, pp. 48,49.
[39] „Israel of the Alps“, Dr. Alexis Muston, Vol. I, pp. 349, 350.
[40] Ibid, p. 445.
[41] „History of the Waldenses“, Wylie, p. 178.
Velik je naš Bog u svojoj blagodati jer može učiniti da čovjek ovoj zvjerskoj zajednici predvođenoj Rimskim Pontifom može oprostiti.