„Onaj koji rasteruje narod pojavio se pred tvojim licem. Čuvaj utvrđenje! Pazi na put! Učvrsti bedra svoja! Skupi svu svoju snagu!
Jer će Gospod obnoviti ponos Jakovljev, a i ponos Izraelov, jer su ih opustošili oni koji pustoše, i mladice su njihove uništili.
Crven je štit njegovih junaka, u skerlet su odeveni hrabri ljudi. U dan kad se on sprema za boj, kao vatra blista gvožđe na bojnim kolima. Ratnici vitlaju kopljima.
Po ulicama bojna kola besno jure. Po trgovima jure tamo-amo. Liče na baklje. Kao munje jure.
On će se setiti svojih junaka. U hodu će oni posrtati. Jurišaće na njene zidine, a prepreke će biti postavljene.
Vrata na rekama biće otvorena i palata će biti srušena.
Tako je određeno. Razotkrivena je. Biće odvedena u zarobljeništvo, a njene robinje će tugovati, puštaće glas kao golubice i u grudi će se udarati.
Niniva je od svog početka bila kao jezero puno vode, ali sada oni beže. ‘Stanite! Stanite!’ Ali niko se ne vraća.
‘Otimajte srebro, otimajte zlato! Blagu nema kraja.’ Tu je mnoštvo raznih dragocenih stvari.
Praznina i ništavilo i grad opustošen! Srce se topi, kolena klecaju, jaki bolovi u svim bedrima, lica im gore od teskobe.
Gde je lavlja jazbina i pećina mladih lavova, kuda je lav hodao i ulazio, i gde je lavić bio i gde ih niko nije plašio?
Lav je rastrzao dovoljno plena za svoje mladunce, davio je za svoje lavice. Jazbine je svoje punio plenom i skrovišta svoja rastrgnutim životinjama.
‘Evo, dolazim na tebe,’ govori Gospod nad vojskama, ‘i tvoja bojna kola pretvoriću u dim. Mač će progutati tvoje mlade lavove. Istrebiću sa zemlje tvoj plen i glas tvojih glasnika više se neće čuti.’“
