O, kako je potamnelo sjajno zlato, to čisto zlato! Kako se prosulo sveto kamenje po uglovima svih ulica!
A dragocene sinove Ciona, koji su se nekad merili suvim zlatom, sada ih smatraju samo zemljanim ćupovima, delom ruku grnčarevih!
Čak i šakali dojke pružaju, doje mladunce svoje. Kći naroda mog postala je okrutna, poput nojeva u pustinji.
Od žeđi se jezik odojčetu za nepce lepi. Deca hleba traže, ali nema nikoga da im ga pruži.
Oni koji su nekad jeli ukusna jela umiru od straha po ulicama. Oni koji su odrasli u skerletu sada grle gomile pepela.
Izopačenost kćeri naroda mog veća je od greha Sodoma, koji je u jednom času bio smaknut bez truda ljudske ruke.
Nazireji su njeni bili čistiji od snega, belji od mleka. Rumeniji od korala, glatki kao safir.
Sada izgledaju tamnije od čađi, ne prepoznaju se na ulicama. Koža im se za kosti prilepila, kao drvo se osušila.
Bolje su prošli oni koji su pobijeni mačem nego oni koje je glad pomorila. Jer polako venu zbog nestašice roda s njiva, kao da su mačem probodeni.
Žene, nekad samilosne, kuvale su decu svoju. Njima su se hranile u vreme propasti kćeri naroda moga.
Gospod je iskalio srdžbu svoju, izlio je žestoki gnev svoj. I raspalio je vatru na Cionu, koja proždire njegove temelje.
Ni kraljevi zemaljski ni svi koji žive na zemlji nisu verovali da će protivnik i neprijatelj ući na vrata jerusalimska.
Zbog greha proroka njegovih i prestupa sveštenika njegovih. Usred njega se prolivala krv pravednih.
Kao slepi lutali su ulicama. Okaljali su se krvlju, pa niko nije smeo dotaći haljine njihove.
„Sklonite se! Nečisti!,“ vikali su im. „Sklonite se! Sklonite se! Ne dotičite nas!“ Jer su postali beskućnici, i lutali su uokolo. Među narodima se govorilo: „Kod nas oni više ne mogu boraviti.
Sam ih je Gospod rasejao. On ih više neće pogledati. Ne poštuju se više ni sveštenici, milosti nema ni prema starcima.“
Dok nas još ima, oči su nam iščilele uzalud očekujući pomoć. Gledajući u daljinu očekivali smo narod koji ne može spas doneti.
Vrebaju nam korake pa po trgovima svojim ne možemo hodati. Kraj nam se približio. Navršili su nam se dani, došao nam je kraj.
Naši su gonioci bili brži od orlova nebeskih. Po gorama su nas žestoko gonili, u pustinji su nas u zasedi čekali.
Duh nozdrva naših, pomazanik Gospodnji, zarobljen je u velikoj jami njihovoj, onaj za koga smo govorili: „U seni njegovoj živećemo među narodima.“
Raduj se i veseli se, kćeri edomska, koja živiš u zemlji Uz. I do tebe će čaša doći. Opićeš se i otkriti golotinju svoju.
Tvoja nesreća dolazi kraju, kćeri cionska. Neće te on opet u izgnanstvo odvesti. Zaračunao je izopačenost tvoju, kćeri edomska. Razotkrio je grehe tvoje.
