„Kad je Jefrem govorio, ljudi su drhtali, bio je moćan u Izraelu. Ali na sebe je navukao krivicu zbog Bala i poginuo je.
A sada greše još i više, praveći sebi od srebra livene kipove, idole po svojim zamislima, a svi su oni samo delo veštih ljudi. Za njih se kaže: ‘Neka ljudi koji prinose žrtve ljube kipove teleta.’
Zato će biti poput jutarnjih oblaka i poput rose koja rano nestaje, poput pleve koju vetar raznosi s gumna i poput dima koji izlazi kroz otvor na krovu.
Ali ja sam Gospod, tvoj Bog, još od egipatske zemlje. Nisi poznavao drugog Boga osim mene i nije bilo drugog spasitelja osim mene.
Brinuo sam se za tebe u pustinji, u zemlji gde vladaju groznice.
Nasitili su se na svom pašnjaku. Nasitili su se i srce se njihovo uzvisilo. Zato su me zaboravili.
Ja ću im biti kao mladi lav. Vrebaću na putu kao leopard.
Presrešću ih kao medvedica koja je izgubila svoje mladunce i razderaću im grudi do srca. Proždreću ih tamo kao lav, rastrgnuće ih poljske zveri.
Zato propadaš, Izraele, ali ti je pomoć u meni.
Gde je sada tvoj kralj da te spase u svim tvojim gradovima i gde su tvoje sudije, za koje si rekao: ‘Daj mi kralja* i knezove?’
Dao sam ti kralja u svom gnevu i uzeću ga u svojoj jarosti.
Svezan je Jefremov prestup, sačuvan je njegov greh.
Spopašće ga bolovi kao ženu koja se porađa. On je sin koji nema mudrosti, jer kad dođe vreme da se rodi, ne izlazi iz majčine utrobe.
Ja ću ih otkupiti iz ruku groba, izbaviću ih od smrti. Smrti, gde su tvoje pošasti? Grobe, gde je tvoja sila uništenja? Samilost će biti sakrivena od mojih očiju.
Ako i bude plodan toliko da ga ima kao trske, doći će istočni vetar, vetar od Gospoda. Doći će iz pustinje, isušiće njegov bunar i sasušiće njegov izvor. Opljačkaće njegovo blago, sve njegove dragocenosti.
Samarija će nositi svoju krivicu, jer se pobunila protiv svog Boga. Oni će pasti od mača. Njihova će deca biti smrskana, a trudne žene rasporene.“
