„Ovo je zakon za žrtvu za prestup: ona je nešto najsvetije.
Na mestu gde se redovno kolje žrtva paljenica neka se kolje i žrtva za prestup. Neka sveštenik njenom krvlju poškropi oltar odozgo sa svih strana.
Neka prinese rep i salo koje pokriva creva,
oba bubrega i salo na njima kao i salo na slabinama. A salo što je na jetri neka izvadi zajedno s bubrezima.
Neka sveštenik to spali na oltaru kao žrtvu koja se spaljuje pred Gospodom. To je žrtva za prestup.
Svaki muškarac koji je sveštenik neka je jede. Neka se jede na svetom mestu. Ona je nešto najsvetije.
Ono što važi za žrtvu za greh važi i za žrtvu za prestup. Za njih važi jedan zakon. Ona neka pripadne svešteniku koji će njome vršiti obred očišćenja.
Svešteniku, koji za nekoga prinosi žrtvu paljenicu, neka pripadne koža od žrtve paljenice koju je prineo.
Svaki prinos od žita pečen u peći i svaki prinos pržen u kotliću i pečen u tepsiji neka pripadne svešteniku koji ga prinosi. Njemu neka pripadne.
A svaki prinos od žita zamešen s uljem ili suv neka bude za sve Aronove sinove, svakome jednako.
Ovo je zakon za žrtvu pomirnicu koja će se prinositi Gospodu:
ako je neko prinosi kao izraz zahvalnosti, onda neka zajedno sa žrtvom pomirnicom prinese okrugle beskvasne hlebove zamešene s uljem, beskvasne pogače premazane uljem i okrugle hlebove napravljene od finog brašna zamešenog s uljem.
Uz okrugle hlebove od uskislog testa neka prinese svoj prinos, zajedno sa svojim žrtvama pomirnicama.
Od onoga što prinosi neka jedan deo prinese kao deo posvećen Gospodu. To neka pripadne svešteniku koji škropi oltar krvlju žrtava pomirnica.
Meso žrtava pomirnica koje prinosi kao žrtvu pomirenja neka se jede u onaj dan u koji se prinese. Neka ništa od toga ne ostavlja do jutra.
Ako neko prinosi žrtvu radi zaveta ili dobrovoljni prinos, neka se njegova žrtva jede istog dana kada je prinese. Ono što od nje ostane može da se jede i sutradan.
Ali meso od žrtve koje ostane do trećeg dana neka se spali vatrom.
Ako se meso od njegove žrtve pomirnice bude jelo i trećeg dana, onaj ko je prinosi neće steći Božju naklonost. Ona mu neće biti prihvaćena. To će postati nešto nečisto, i duša koja bude od nje jela odgovaraće za svoj prestup.
Meso koje bi došlo u dodir s bilo čim što je nečisto ne sme da se jede. Neka se spali vatrom. A drugo meso može da jede svako ko je čist.
Duša koja je nečista a jede meso od žrtve pomirnice* koja je za Gospoda, ta duša neka se istrebi iz svog naroda.
* Žrtva pomirnica je prinos kojim grešnik izražava zahvalnost za pomirenje sa Bogom, kada je učinio sve što do njega stoji i poverio svoje spasenje Bogu.
Ako neka duša dotakne bilo šta nečisto, nečistoću nekog čoveka ili neku nečistu životinju ili nešto što je nečisto i odvratno, pa zatim jede meso od žrtve pomirnice koja je za Gospoda, ta duša neka se istrebi iz svog naroda.’“
Gospod je još rekao Mojsiju:
„Reci Izraelovim sinovima: ‘Ne jedite salo od goveda ni od ovaca ni od koza.
Salo od uginule životinje i salo od rastrgnute životinje može da se upotrebi za bilo šta, ali ne smete da ga jedete.
Svaka duša koja jede salo od životinje koju prinosi kao žrtvu koja se spaljuje pred Gospodom, neka se istrebi iz svog naroda.
Ni na jednom mestu u kom prebivate ne smete da jedete nikakvu krv, ni od ptica ni od drugih životinja.
Svaka duša koja jede bilo kakvu krv, ta duša neka se istrebi iz svog naroda.’“
Gospod je još rekao Mojsiju:
„Reci Izraelovim sinovima: ‘Onaj ko prinosi Gospodu svoju žrtvu pomirnicu neka prinese Gospodu deo od svoje žrtve pomirenja.
Neka svojim rukama prinese salo koje je na grudima kao žrtvu koja se spaljuje pred Gospodom. Neka prinese to salo s grudima, da se obrće tamo i amo kao obrtani prinos pred Gospodom.
Neka sveštenik spali salo na oltaru, a grudi neka pripadnu Aronu i njegovim sinovima.
Desno pleće od svojih žrtava pomirnica daj svešteniku kao posvećeni deo.
Onom Aronovom sinu koji prinosi krv od žrtve pomirnice i njihovo salo neka pripadne desno pleće.
Jer grudi koje su prinesene kao obrtani prinos i pleće prineseno kao posvećeni deo ja uzimam od Izraelovih sinova, od njihovih žrtava pomirnica, i dajem ih svešteniku Aronu i njegovim sinovima. To je trajan propis kojim ih uzimam od Izraelovih sinova.
To je bio sveštenički deo za Arona i sveštenički deo za njegove sinove od žrtava koje se spaljuju pred Gospodom, od dana kada ih je doveo da služe kao sveštenici Gospodu,
kao što je Gospod onog dana kada ih je pomazao uputio sinove Izraelove da im to daju. To je trajna odredba za njihove naraštaje.
To je zakon za žrtvu paljenicu, prinos od žita, žrtvu za greh, žrtvu za prestup, žrtvu koja služi za uvođenje u svešteničku službu i žrtvu pomirnicu,
kao što je Gospod uputio Mojsija na gori Sinaj onog dana i dao uputstva Izraelovim sinovima za prinose Gospodu u Sinajskoj pustinji.“
