Joni je zbog toga bilo mnogo krivo, pa se razgnevio.
Zato se pomolio Gospodu i rekao: „Gospode, zar nisam mislio da će tako biti još dok sam bio u svojoj zemlji? Zato sam i hteo da pobegnem u Tarsis, jer sam znao da si ti Bog milostiv i milosrdan, spor na gnev i pun dobrote, i sažaljiv zbog zla.
Zato te sad molim, Gospode, uzmi moju dušu od mene, jer mi je bolje da umrem nego da živim!“
Na to mu Gospod reče: „Je li dobro da se ljutiš?“
Tada je Jona izašao iz grada i seo istočno od grada. Tamo je sebi podigao kolibu, da sedi pod njom u hladu dok ne vidi šta će biti s gradom.
Gospod Bog je učinio da nad Jonom izraste kikajon,* da mu pravi senku nad glavom i da mu olakša muku. Jona se veoma obradovao kikajonu.
* „Kikajon“ je hebrejska reč. Nije sasvim izvesno o kakvoj biljci ili eventualno gljivi je ovde reč.
Ali kad je sutradan svanula zora, Bog je poslao crva da podgrize kikajon, tako da se on osušio.
Čim je granulo sunce, Bog je poslao vruć istočni vetar, a sunce je udaralo Joni u glavu, pa ga je uhvatila nesvestica. Želeo je da umre, pa je govorio: „Bolje mi je da umrem nego da živim!“
Bog reče Joni: „Je li dobro da se ljutiš zbog kikajona?“ A on mu odgovori: „Dobro je što se ljutim, do smrti čak!“
Gospod mu reče: „Tebi je žao kikajona oko kojega se nisi trudio niti si ga gajio, i koji je za jednu noć izrastao i za jednu noć usahnuo.
A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada, u kome ima više od sto dvadeset hiljada ljudi koji ne znaju šta je desno, a šta levo, a uz to i mnogo stoke?“
