Što je ljiljan među korovom trnovitim, to je voljena moja među devojkama.“
„Što je drvo jabuke među stablima šumskim, to je dragi moj među mladićima. Za senom njegovom ja sam žudela, i tamo sam sela, i plod je njegov sladak nepcu mom.
Uveo me je u kuću gde se mlado vino pije i razvio nada mnom zastavu ljubavi.
Okrepite me suvim grožđem, osvežite me jabukama, jer bolujem od ljubavi.
Levica je njegova pod glavom mojom, a desnica me njegova grli.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, gazelama i košutama poljskim, ne budite ljubav u meni, ne budite je kad se sama nije probudila.
Čuje se glas dragog mog! Evo ga! Dolazi, penje se po gorama, poskakuje po bregovima.
Dragi je moj kao gazela i kao jelenče. Evo ga! Stoji iza zida našeg, gleda kroz prozore, zaviruje kroz rešetke.
Odazvao se dragi moj i rekao mi: ‘Ustani, voljena moja, lepotice moja, i dođi.
Jer evo, kišno je doba prošlo, kiša je stala, otišla je.
Sve je procvetalo, došlo je vreme za orezivanje, i glas grlice čuje se u zemlji našoj.
Smokva je prve plodove svoje zrelom bojom obojila, loze cvetaju, šire miris svoj. Ustani, dođi, voljena moja, lepotice moja, dođi k meni.
Golubice moja što se kriješ u pukotinama stena kamenih, kraj strme staze gorske, daj da te vidim, daj da ti čujem glas, jer je glas tvoj prijatan i lik je tvoj prekrasan.’“
„Pohvatajte nam lisice, male lisice što uništavaju vinograde, jer su nam vinogradi u cvatu.“
„Dragi moj meni pripada, a ja njemu. On stado pase među ljiljanima.
Pre nego što povetarac dnevni dune i sene nestanu, okreni se k meni, dragi moj! Budi kao gazela i kao jelenče na gorama što nas razdvajaju.“
