„O, da si mi brat koga je majka moja na grudima dojila! Kada bih te našla napolju, poljubila bih te, i niko me ne bi prezirao.
Povela bih te sa sobom, dovela bih te u kuću majke svoje koja me je poučavala. Dala bih ti da piješ mlado vino začinjeno, sveži sok od nara.
Levica bi njegova pod glavom mojom bila, a desnica bi me njegova grlila.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, ne budite ljubav u meni, ne budite je kad se sama nije probudila.“
„Ko je ona što dolazi iz pustinje, naslonjena na dragog svog?“ „Pod jabukom sam te probudila. Tamo je majka tvoja u porođajnim bolovima bila. Tamo te je ona u porođajnim mukama rodila.
Stavi me kao pečat na srce svoje, kao pečat na ruku svoju, jer je ljubav jaka kao smrt, nepopustljiva kao grob kad vernost traži. Žar je njen žar vatre, plamen koji dolazi od Gospoda.
Ni mnoge vode ne mogu ugasiti ljubav niti je reke mogu odneti. Kad bi čovek i sve blago doma svoga za ljubav dao, ljudi bi to blago prezirali.“
„Imamo sestricu koja još nema dojke. Šta ćemo učiniti sa sestrom svojom kad bude reč o njoj?“
„Ako bude poput zida, sagradićemo na njoj krunište od srebra, a ako bude poput vrata, obložićemo je daskama kedrovim.“
„Ja sam zid i dojke su moje kao kule. Tako sam u očima njegovim postala kao ona koja je mir našla.
Solomon je u Balamonu vinograd imao. Predao je vinograd čuvarima i svaki mora za rod njegov hiljadu srebrnika doneti.
Moj vinograd, koji meni pripada, meni je na raspolaganju. Tebi neka je hiljada, Solomone, a dvesta onima koji čuvaju rod njegov.
Ti koja boraviš u vrtovima, drugovi pažljivo slušaju glas tvoj. Daj da ga i ja čujem!
Potrči, dragi moj, i budi kao gazela i kao jelenče na gorama mirisnim.“
