„Na postelji svojoj, u noćima, tražila sam onoga koga duša moja voli. Tražila sam ga, ali ga nisam našla.
Molim vas, pustite me da ustanem i obiđem grad, da po ulicama i trgovima tražim onoga koga duša moja voli. Tražila sam ga, ali ga nisam našla.
Sreli su me stražari koji grad obilaze: ‘Jeste li videli onoga koga duša moja voli?’
Tek što sam ih prošla, našla sam onoga koga duša moja voli. Uhvatila sam ga i nisam ga puštala dok ga nisam uvela u kuću majke moje, u odaje one koja me je u utrobi nosila.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, gazelama i košutama poljskim, ne budite ljubav u meni, ne budite je kad se sama nije probudila.“
„Šta se to diže iz pustinje poput stubova dima i miriše na smirnu i tamjan i na raznovrsni mirisni prašak trgovački?
Gle, to je nosiljka Solomonova. Oko nje je šezdeset junaka, odabranih između junaka Izraelovih.
Svi mač imaju, za rat su uvežbani, svakome je mač na boku zbog straha noćnog.
To je nosiljka koju je kralj Solomon sebi načinio od stabala lebanonskih.
Stubovi su njeni od srebra, nasloni od zlata. Sedište joj je od vune purpurne boje, a iznutra su je s ljubavlju ukrasile kćeri jerusalimske.
Izađite kćeri cionske i gledajte kralja Solomona s vencem koji mu je majka isplela na dan svadbe njegove, na dan radosti srca njegovog.“
