„Kako su divni koraci tvoji u sandalama tvojim, kćeri plemenita! Obline su bedara tvojih poput nakita, delo ruku umetničkih.
Pupak je tvoj kao pehar okrugli. Neka u njemu mladog vina začinjenog nikad ne nestane. Stomak je tvoj kao kupa pšenice, ljiljanima ograđena.
Dve su dojke tvoje kao dva mladunčeta, blizanca gazelina.
Vrat je tvoj kao kula od slonovače. Oči su tvoje kao jezera u Hešbonu, kod vrata grada Batrabima. Nos je tvoj kao kula lebanonska što gleda prema Damasku.
Glava je tvoja kao Karmel, a uvojci na glavi tvojoj poput vune purpurne boje. Kralja je zarobila bujna kosa tvoja.
Kako si lepa, kako si ljupka, voljena moja, najveća od svih milina!
Stas je tvoj poput palme, a dojke su tvoje kao grozdovi urme.
Rekao sam: ‘Popeću se na palmu, držaću se za najviše grane.’ Neka su ti dojke kao grozdovi na lozi, miris nosa tvoga kao kajsija
i nepce tvoje kao najbolje vino. Ono glatko klizi za dragog mog, lagano teče niz usne onih što spavaju.
Ja pripadam dragom svom i on za mnom žudi.
Dođi, dragi moj, hajdemo u polje. Počivajmo među grmovima kane.
Ustanimo rano i pođimo u vinograde da vidimo da li je loza pustila mladice, da li su se cvetovi otvorili, da li je nar procvetao. Tamo ću ti pokazati koliko te volim.
Mandragore šire miris svoj i pred vratima našim ima raznovrsnog voća najboljeg. I novo i staro, dragi moj, sačuvala sam za tebe.“
