„Kuda je otišao dragi tvoj, o najlepša među ženama? Kuda je krenuo dragi tvoj, da ga s tobom tražimo?“
„Dragi je moj otišao u vrt svoj, ka lejama mirisnog bilja, da stado pase među vrtovima i da ljiljane bere.
Ja pripadam dragom svom, a dragi moj pripada meni. On pase stado među ljiljanima.“
„Lepa si, voljena moja, kao Tersa, divna kao Jerusalim, strašna vojska pod zastavama.
Oči svoje odvrati od mene, jer sam zbog njih nemiran. Kosa ti je kao stado koza koje skakuću niz Gilad.
Zubi su ti kao stado ovaca što s kupanja dolaze – svaka blizance nosi, nijedna nije bez jaganjaca ostala.
Kao kriške nara slepoočnice su tvoje pod velom tvojim.
Neka je i šezdeset kraljica i osamdeset inoča i devojaka bez broja,
ali jedna je samo golubica moja, ona što nema mane. Miljenica je majke svoje, čista kod one koja ju je rodila. Videle su je devojke i srećnom je prozvale, kraljice i inoče, i hvalile su je:
‘Ko je ona što odozgo poput zore gleda, lepa kao mesec pun, čista kao sunce što sja, strašna vojska pod zastavama?’“
„Otišla sam u vrt gde rastu orasi, da vidim pupoljke u dolini, da vidim da li je loza pustila mladice, da li je nar procvetao.
Nisam ni shvatila šta se zbiva, a duša me je moja odvela na kola plemenitog naroda moga.“
„Vrati se, vrati se, Sulamko! Vrati se, vrati se da te gledamo!“ „Šta vidite na Sulamki?“ „Nešto kao igru dva logora!“
