Pisac: Pavle
Mesto pisanja: Filipa – Makedonija
Pisanje završeno: oko 55. n. e.
Pavle, Božjom voljom apostol Hrista Isusa, i Timotej, naš brat, skupštini Božjoj u Korintu, zajedno sa svima svetima koji su u celoj Ahaji:
Blagodat vam i mir od Boga, našeg Oca, i od Gospoda Isusa Hrista.
Neka je blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, Otac milosrđa i Bog svake utehe,
koji nas teši u svakoj našoj nevolji, da bismo mi mogli da tešimo one koji su u bilo kakvoj nevolji istom utehom kojom nas same teši Bog.
Jer kao što naše patnje izobiluju u Hristu, tako kroz Hrista izobiluje i naša uteha.
Ako podnosimo nevolje, to je za vašu utehu i spasenje. Ako primamo utehu, to je za vašu utehu koja vam pomaže da strpljivo podnosite ista stradanja koja i mi podnosimo.
I čvrsta je nada koju gajimo s obzirom na vas, znajući da ćete, kao što s drugima delite patnje, isto tako deliti i utehu.
Jer ne želimo, braćo, da ne znate za nevolju koja nas je zadesila u Aziji. Bili smo pod velikim pritiskom koji je prevazilazio naše snage, tako da smo već mislili da nećemo preživeti.
Zapravo, mislili smo da nas čeka smrtna presuda. To se dogodilo zato da se ne bismo uzdali u sebe, nego u Boga koji uskrsava mrtve.
On nas je izbavio iz smrtne opasnosti i izbaviće nas. U njega se uzdamo da će nas i dalje izbavljati.
Uz pomoć vaše molitve za nas; za dar koji nam se dade preko mnogih osoba, hvala može biti data mnogima u našu korist.
Jer se hvalimo ovim, za šta i naša savest svedoči: u svetu, a posebno među vama, živeli smo u svetosti i iskrenosti kojoj nas uči Bog i nismo se oslanjali na telesnu mudrost, nego na Božju blagodat.*
* Ili: „nezasluživu milost i dobrotu“.
Jer ne pišemo vam drugo osim onoga što dobro znate i što prihvatate, a nadam se da ćete to do kraja prihvatati,
kao što ste jednim delom i prihvatili, naime da smo vam mi razlog da se hvalite, kao što ćete i vi nama biti u dan našeg Gospoda Isusa.
U tom sam uverenju već ranije nameravao da dođem kod vas, da bi vam se pružila i druga prilika da se radujete.
Nameravao sam da svratim kod vas na putu za Makedoniju, a zatim da na povratku iz Makedonije opet dođem kod vas da me ispratite kad pođem u Judeju.
Dakle, jesam li bio lakomislen kad sam to nameravao? Ili ono što nameravam, po telu nameravam, pa kažem: „Da, svakako,“ a zatim: „Ne, nikako?“
Kao što je Bog pouzdan, tako je pouzdano i to da ono što smo vam govorili nije „da,“ a istovremeno „ne.“
Jer Sin Božji, Hristos Isus, koga smo vam mi propovedali – ja i Silvan i Timotej – nije bio „da,“ a istovremeno „ne,“ nego je „da“ po njemu postalo „da.“
Jer koliko god ima Božjih obećanja, u njemu postala su „da“ i u njemu su „amin,“* na slavu Božju kroz nas.
* Hebrejska reč „amin“ znači „tako je“, „neka bude tako“.
A onaj koji nas s vama utvrđuje u Hristu i koji nas je pomazao jeste Bog,
koji nas je i zapečatio i dao nam Duh u naša srca kao zalog.
A ja pozivam Boga za svedoka i svojom dušom garantujem da u Korint više nisam dolazio zato što sam hteo da vas poštedim.
Ne kao da mi vladamo vašom verom, nego smo pomoćnici vaše radosti. Jer po veri stojite.
