Opet je počeo da poučava pored mora. Oko njega se skupio silan narod, tako da je ušao u čamac na moru i seo, a sav narod je bio pored mora na obali.
Poučavao ih je mnogo čemu u poređenjima. Dok ih je poučavao, govorio im je:
„Slušajte! Sejač je izašao da seje.
Dok je sejao, nešto je semena palo pored puta i došle su ptice i pozobale ga.
A nešto je semena palo na kamenito tlo gde nije bilo mnogo zemlje, i odmah je izniklo jer zemlja nije bila duboka.
Ali kad je izašlo sunce, opržilo ga je, i pošto nije imalo korena, osušilo se.
Nešto je semena palo među trnje i trnje je naraslo i ugušilo ga, i nije donelo plod.
A nešto je palo na dobru zemlju. Izniklo je, naraslo i donelo plod, i davalo je trideset, šezdeset i sto puta više od posejanog.“
I još je rekao: „Ko ima uši da sluša, neka sluša.“
A kad je ostao sam, oni koji su s dvanaestoricom bili oko njega pitali su ga za poređenja.
I rekao im je: „Vama je dato da razumete tajnu Božjeg kraljevstva, a onima koji su napolju sve se govori u poređenjima,
da očima gledaju, a ne vide, i ušima slušaju, a ne razumeju, i da se ne obrate i ne dobiju oproštenje od greha.“*
* Greh („amartia“ na grčkom) se definiše kao „promašaj cilja“, u smislu neispunjavanja svrhe života koju je odredio Tvorac, što navlači posledice i kaznu na počinioca.
I još im je rekao: „Kad ne shvatate ovo poređenje, kako ćete onda razumeti sva druga poređenja?
Sejač seje reč.
Ono uz put, gde je posejana reč, to su oni koji je čuju, ali odmah zatim dolazi Sotona i uzima reč koja je bila posejana u njih.
A posejano na kamenito tlo, to su oni koji kad čuju reč, odmah je radosno prihvate,
ali nemaju korena u sebi, nego se održe samo neko vreme, a kad nastane nevolja ili progonstvo zbog reči, odmah se pokolebaju.
Ono koje je posejano među trnje, to su oni koji čuju reč,
ali im se u srce uvuku brige ovog doba, prevarno bogatstvo i želje za svim ostalim i uguše reč, i ona ostane bez ploda.
A ono koje je posejano na dobru zemlju, to su oni koji slušaju reč i prihvate je i donose plod – trideset, šezdeset i sto puta više od posejanog.“
Još im je rekao: „Zar se svetiljka donosi da se stavi pod korpu ili pod krevet? Zar se ne donosi da se stavi na svećnjak?
Jer sve što je tajno treba da se otkrije i sve što je skriveno treba da izađe na videlo.
Ko ima uši da sluša, neka sluša.“
Još im je rekao: „Pazite na ovo što slušate! Kakvom merom merite, takvom će vam se meriti, i još će vam se dodati.
Jer ko ima, daće mu se još, a ko nema, uzeće mu se i ono što ima.“
Još je rekao: „Božje kraljevstvo je kao kad čovek baci seme na zemlju,
i noću spava i danju ustaje, a seme niče i raste, a da on i ne zna kako.
Zemlja sama od sebe donosi plod – prvo stabljiku, zatim klas i na kraju puno zrno u klasu.
A čim plod sazri, on zamahuje srpom, jer je došlo vreme za žetvu.“
Još je rekao: „S čime da uporedimo Božje kraljevstvo, ili kakvim poređenjem da ga prikažemo?
Ono je kao zrno gorušice, koje je, kad se poseje u zemlju, najsitnije od sveg semenja na zemlji.
Ali kada se jednom poseje, izraste i bude veće od svake druge biljke u vrtu i potera velike grane, tako da se ptice nebeske mogu nastaniti pod njegovom senkom.“
I u mnogim takvim poređenjima govorio im je reč Božju, koliko su mogli razumeti.
Uvek im je govorio u poređenjima, a nasamo je svojim učenicima sve objašnjavao.
Tog dana, kad se spustilo veče, rekao im je: „Pređimo na drugu obalu.“
I kad su otpustili narod, povezli su ga čamcem u kom je bio. A pratili su ga i drugi čamci.
Odjednom se podigla jaka oluja i talasi su udarali u čamac, tako da se skoro potopio.
On je bio na krmi i spavao je na jastuku. Tada su ga probudili i rekli mu: „Učitelju, zar te nije briga što ćemo izginuti?“
On je tada ustao, zapretio vetru i rekao moru: „Umiri se! Ućuti!“ I vetar je utihnuo i nastala je potpuna tišina.
I rekao im je: „Zašto se plašite? Zar još nemate vere?“
A njih je obuzeo veliki strah i govorili su jedan drugome: „Ko je ovaj, da ga čak vetar i more slušaju?“
