Prethodni savez je dakako imao uredbe božanske službe i zemaljsku svetinju.
Naime, bio je načinjen šator u čijoj je prvoj prostoriji bio svećnjak, sto i izloženi hlebovi. Ta prostorija se zvala „Svetinja.“
A iza druge zavese u šatoru bila je prostorija nazvana „Svetinja nad svetinjama,“
koja je imala zlatnu kadionicu i Kovčeg saveza sa svih strana obložen zlatom, u kome je bila zlatna posuda s manom i Aronov štap koji je procvetao, i ploče saveza.
A odozgo su bili heruvimi slave koji su zaklanjali sedište milosti,* o čemu sada ne možemo detaljno govoriti.
* Reč je o poklopcu na Kovčegu saveza koji je predstavljao sedište ili presto milosti, gde se spuštala Božja slava (Šekina) i odakle je Gospod davao instrukcije Izraelu (vidi 2. Mojsijeva 25:17-22).
Otkad je sve to tako načinjeno, sveštenici su stalno ulazili u prvu prostoriju šatora da vrše svetu službu Božju.
A u drugu prostoriju ulažaše samo prvosveštenik jednom godišnje, i to ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za grehe naroda učinjene iz neznanja.
Tako Duh sveti jasno pokazuje da se put u sveto mesto još nije bio otvorio dok je stajao prvi šator.
Taj šator je slika za vreme koje je već došlo, u koji su se prinosili darovi i žrtve, koji nisu mogli usavršiti onoga što je služio, što se odnosi na savest,
samo u jelima i pićima i raznim obrednim pranjima. Te odredbe Zakona odnosile su se na ono što je telesno i bile su nametnute do vremena određenog da se sve dovede u red.
Ali kad je došao Hristos kao prvosveštenik koji je omogućio blagoslove koji su došli, ušao je u veći i savršeniji šator, koji nije načinjen rukama, to jest nije od ove materije,
i jednom za svagda ušao u sveto mesto, ali ne s krvlju jaraca i junaca, nego sa svojom krvlju, i tako nam pribavio trajno izbavljenje.
Jer ako krv jaraca i junaca i pepeo od junice posvećuje onečišćene koji su time poškropljeni, pa im telo postaje čisto,
koliko će više krv Hrista, koji je putem Duha večnog samog sebe bez mane prineo Bogu, očistiti našu savest od mrtvih dela kako bismo služili živom i istinskom Bogu?
Zato je Hristos posrednik novog saveza, da bi oni koji su pozvani dobili obećanje večnog nasledstva, jer je on umro da bi oni otkupninom bili oslobođeni od prestupa učinjenih pod prethodnim savezom.
Jer gde je savez, neophodno je da usledi smrt onoga koji je sačinio testament.
Naime, savez je punovažan tek nakon smrti, jer on ne vredi sve dok je živ onaj koji je sačinio testament.
Zato ni prethodni savez nije bio ustanovljen bez krvi.
Jer kad je Mojsije svem narodu izgovorio svaki propis Zakona, uzeo je krv junaca i jaraca s vodom i skerletnom vunom i isopom i poškropio i knjigu i sav narod,
govoreći: „Ovo je krv saveza kojim vas je Bog obavezao.“*
Zatim je i šator i sve posude za službu isto tako poškropio krvlju.
I po Zakonu se skoro sve čisti krvlju i bez prolivanja krvi nema oproštenja.
Zato je bilo potrebno da se zemaljske slike onoga što je na nebu čiste na taj način, a ono što je na nebu čisti se žrtvama boljim od takvih žrtava.
Jer Hristos nije ušao u sveto mesto načinjeno rukama, koje je kopija onog stvarnog, već u samo nebo, da se sada pojavi pred Božjim licem za nas.
I nije ušao da bi mnogo puta prinosio sebe, kao što prvosveštenik svake godine ulazi u sveto mesto s tuđom krvlju,
jer bi inače trebalo da mnogo puta strada od postanka sveta. Ali sada, na svršetku ovog poretka, pojavio se jednom zauvek da svojom žrtvom odstrani greh.
I kao što je ljudima određeno da jednom umru, a zatim sud,
tako je i Hristos bio jednom zauvek prinesen da ponese grehe mnogih. A kad se drugi put pojavi, a to neće biti zato da bi opet uklanjao greh, videće ga oni koji ga željno očekuju da bi dobili spasenje.
