Zato da se ostavimo osnova Hristove nauke i da se damo na usavršavanje: da ne postavljamo opet temelje pokajanja od mrtvih dela, i vere u Boga,
učenje o krštenju, polaganju ruku, uskrsenju mrtvih i budućem sudu.
To ćemo i učiniti, ako Bog dopusti.
Jer one koji su jednom prosvetljeni i koji su okusili nebeski dar i bili sudionici Duha svetoga,
i koji su okusili dobru reč Božju i sile sveta koji dolazi,
a zatim su otpali, nije moguće opet dovesti do pokajanja, jer sami ponovo razapinju Sina Božjeg i izvrgavaju ga ruglu.
Naime, zemlja koja upija kišu što često na nju pada i koja zatim rađa bilje korisno onima za koje se ona i obrađuje, prima blagoslov od Boga.
Ali ako rađa trnje i korov, odbačena je i blizu je prokletstva, a na kraju biva spaljena.
Ali premda ovako govorimo, uvereni smo, voljeni, da vi idete boljim putem, koji vodi do spasenja.
Jer Bog nije nepravedan pa da zaboravi vaš trud i ljubav koju ste pokazali prema njegovom imenu, time što ste služili svetima i što im i dalje služite.
Ali želimo da svako od vas pokazuje takvu marljivost kako biste sve do kraja bili potpuno sigurni u ispunjenje svoje nade,
da se ne ulenite, već da se ugledate na one koji zbog svoje vere i strpljenja nasleđuju ono što je obećano.
Jer kad je Bog Abramu dao obećanje, pošto nije imao nikog većeg da se njime zakune, zakleo se samim sobom:
„Zaista ću te blagosloviti i zaista ću te umnožiti.“*
I tako je Abram, pokazavši strpljenje, dobio to obećanje.
Jer ljudi se zaklinju onim ko je veći i zakletva im je, kao garancija, kraj svake rasprave.
Zato je i Bog, želeći da naslednicima obećanja jasnije pokaže nepromenljivost svoje namere, potvrdio to zakletvom,
da bismo – pomoću dve nepromenljive stvari u kojima nije moguće Bogu slagati – imali snažnu utehu koji smo pribegli utočištu da se držimo očekivanja koje je postavljeno pred nas,
koje nam je sigurno i čvrsto kao sidro duše i ulazi unutra iza zavese,
gde je za nas kao prethodnik ušao Isus, koji je doveka postao prvosveštenik po redu Melhisedekovom.*
