Jedan čovek koji se zvao Lazar bio je bolestan. Bio je iz Betanije, iz sela Marije i njene sestre Marte.
To je bila ona Marija koja je namazala Gospoda mirisnim uljem i obrisala mu noge svojom kosom. Njen brat Lazar bio je bolestan.
Zato su njegove sestre poručile Isusu: „Gospode, onaj koga voliš je bolestan.“
Kad je Isus to čuo, rekao je: „Ova bolest nije za smrt, nego je za Božju slavu, da bi se njom proslavio Sin Božji.“
Isus je voleo Martu, njenu sestru i Lazara.
Ali kad je čuo da je on bolestan, ostao je još dva dana u mestu u kom je bio.
Zatim je rekao učenicima: „Pođimo opet u Judeju.“
A učenici su ga upitali: „Učitelju, Judejci su nedavno hteli da te kamenuju. Zar opet ideš tamo?“
Isus je odgovorio: „Zar dnevna svetlost ne traje dvanaest sati? Ako neko hoda po danu, ne spotiče se, jer vidi svetlost ovog sveta.
Ali ako neko hoda po noći, spotiče se, jer nema svetlosti u njemu.“
To je rekao, a zatim dodao: „Naš prijatelj Lazar je zaspao, ali idem da ga probudim.“
Na to su mu učenici rekli: „Gospode, ako spava, ustaće.“
Ali Isus je govorio o njegovoj smrti, a oni su mislili da govori o spavanju, o snu.
Tada im je Isus otvoreno rekao: „Lazar je umro.
Zbog vas se radujem što nisam bio tamo, da biste verovali. Ali pođimo k njemu.“
Tada je Toma, zvani Blizanac, rekao ostalim učenicima: „Pođimo i mi, da umremo s njim.“
Kad je Isus stigao, rekli su mu da je Lazar već četiri dana u grobu.
A Betanija je bila blizu Jerusalima, udaljena oko petnaest stadija.*
* Oko 3 kilometra. Vidi dodatak na kraju knjige.
Mnogo Judejaca već je došlo kod Marte i Marije da ih uteše zbog njihovog brata.
Kad je Marta čula da Isus dolazi, pošla mu je u susret, a Marija je ostala u kući.
Marta je rekla Isusu: „Gospode, da si bio ovde, moj brat ne bi umro.
Ali i sada znam da će ti Bog dati sve što od njega zatražiš.“
Na to joj Isus reče: „Tvoj brat će ustati.“
Marta mu reče: „Znam da će ustati o uskrsenju u poslednji dan.“
Tada joj Isus reče: „Ja sam uskrsenje i život. Ko veruje u mene, ako i umre, živeće.
I svako ko živi i veruje u mene, nikada neće umreti. Veruješ li u to?“
Ona mu odgovori: „Da, Gospode, ja verujem da si ti Hristos, Sin Božji, onaj koji treba da dođe na svet.“
Kad je to rekla, otišla je i pozvala svoju sestru Mariju i krišom joj rekla: „Učitelj je ovde i zove te.“
Kad je to čula, brzo je ustala i pošla k njemu.
Isus, naime, još nije bio došao u selo, nego je još uvek bio na mestu gde ga je Marta srela.
Kad su Judejci koji su s Marijom bili u kući i tešili je videli da je brzo ustala i izašla, pošli su za njom, misleći da je otišla do groba da tamo plače.
Kad je Marija došla tamo gde je bio Isus i kad ga je ugledala, pala je pred njegove noge i rekla mu: „Gospode, da si bio ovde, moj brat ne bi umro.“
Kad je Isus video kako ona plače i kako plaču Judejci koji su došli s njom, bio je duboko dirnut i potresen.
I upitao je: „Gde ste ga položili?“ Odgovorili su mu: „Gospode, dođi i vidi.“
I Isus je zaplakao.
Tada su Judejci rekli: „Pogledajte koliko ga je voleo!“
A neki od njih su kazali: „Zar on, koji je slepom otvorio oči, nije mogao da spreči njegovu smrt?“
Tada je Isus, opet duboko potresen, otišao do groba. To je u stvari bila pećina, a na ulazu je ležao kamen.
Isus je rekao: „Sklonite kamen!“ A Marta, sestra umrloga, rekla mu je: „Gospode, sada već zaudara, jer je četvrti dan otkako je umro.“
A Isus joj je rekao: „Zar ti nisam rekao da ćeš videti Božju slavu ako budeš verovala?“
Zato su sklonili kamen gde je ležao mrtvac. A Isus je podigao oči prema nebu i rekao: „Oče, hvala ti što si me uslišio.
Ja sam znao da me uvek uslišavaš, ali rekao sam to zbog naroda koji ovde stoji, da bi verovali da si me ti poslao.“
Rekavši to, povikao je na sav glas: „Lazare, izađi napolje!“
I umrli je izašao. Noge i ruke bile su mu obavijene zavojima, a lice mu je bilo obavijeno platnom. Tada im je Isus rekao: „Skinite to s njega i pustite ga nek ide.“
Tada su mnogi Judejci koji su bili došli kod Marije i videli šta je učinio poverovali u njega.
Ali neki od njih su otišli kod fariseja i ispričali im šta je Isus učinio.
Zato su sveštenički glavari i fariseji sazvali Sanhedrin* i rekli: „Šta da radimo? Ovaj čovek čini mnoge znakove.
* Jevrejski vrhovni sud.
Ako ga pustimo tako, svi će poverovati u njega i Rimljani će doći i uzeće nam i naš hram i naš narod.“
Ali jedan od njih, Kajafa, koji je te godine bio prvosveštenik, rekao im je: „Ništa vi ne znate
i ne shvatate da je bolje za vas da jedan čovek umre za narod, nego da ceo narod strada.“
Ali to nije rekao sam od sebe. Pošto je te godine bio prvosveštenik, prorokovao je da Isus treba da umre za narod,
i ne samo za narod nego i za to da Božju decu koja su rasejana sakupi u jedno.
Tako su se tog dana dogovorili da ga ubiju.
Zato se Isus više nije kretao javno među Judejcima, nego je odatle otišao u područje blizu pustinje, u grad koji se zove Jefrem, i tamo je ostao s učenicima.
Približavala se judejska Pasha i mnogi iz tog kraja otišli su u Jerusalim pre Pashe da se obredno očiste.
Tražili su Isusa i dok su bili u hramu govorili su jedni drugima: „Šta mislite? Zar neće doći na praznik?“
A sveštenički glavari i fariseji izdali su naloge da svako ko sazna gde je Isus mora to da javi, da bi ga uhvatili.
