Pisci: Samuel, Gad, Natan
Mesto pisanja: Izrael
Pisanje završeno: oko 1059. pre n. e.
Obuhvata vreme: 1180-1059. pre n. e.
Bio je jedan čovek u Ramatajim-Sofimu u brdovitom području Jefrema koji se zvao Elkana, sin Jeroama, sina Elihua, sina Tohua, Sufovog sina, iz Jefremovog plemena.
On je imao dve žene. Jedna se zvala Hana, a druga Fenina. Fenina je imala dece, a Hana nije.
Taj čovek je svake godine išao iz svog grada da se u Šilohu pokloni Gospodu nad vojskama* i prinese mu žrtve. Tamo su dva Elijeva sina, Ofnije i Fines, služili kao Gospodnji sveštenici.
* Ili: „Gospodu Savaotu“ (hebrejski: „cevaot“).
Kada je Elkana prinosio žrtvu, on je svojoj ženi Fenini i svim njenim sinovima i kćerima davao više delova žrtve,
a Hani je davao samo jedan deo. Međutim, Hanu je više voleo, iako ju je Gospod učinio nerotkinjom.
Njena suparnica ju je stalno vređala i uznemiravala zato što ju je Gospod učinio nerotkinjom.
Tako joj je činila svake godine, kad god bi išli u Gospodnji dom. Toliko ju je vređala da je Hana plakala i ništa nije jela.
Elkana, njen muž, reče joj: „Hana, zašto plačeš? Zašto ne jedeš? I zašto ti je srce žalosno? Zar ti ja nisam bolji od deset sinova?“
Nakon što su u Šilohu jeli i pili, Hana je ustala, a sveštenik Elije sedeo je na stolici kod dovratka Gospodnjeg hrama.
Sa gorčinom u duši pomolila se Gospodu, mnogo plačući.
Zatim se zavetovala rečima: „Gospode nad vojskama, ako pogledaš na nevolju svoje robinje pa me se setiš i ako ne zaboraviš svoju robinju i daš muško dete svojoj robinji, ja ću ga dati tebi, Gospode, za sve dane njegovog života i britva neće preći preko njegove glave.“
Dok se ona tako dugo molila pred Gospodom, Elije je posmatrao njena usta.
Hana je govorila u svom srcu i samo su joj usne podrhtavale, ali joj se glas nije čuo. Zato je Elije mislio da je pijana.
Elije joj reče: „Dokle ćeš biti pijana? Otrezni se od svog vina.“
A Hana mu odgovori: „Nisam pijana, gospodaru, nego sam veoma tužna. Nisam pila ni vina ni opojnog pića, nego izlivam dušu svoju pred Gospodom.
Nemoj misliti da je tvoja robinja neka pokvarena žena. Ja sam zbog velike brige i muke govorila sve do sada.“
Tada joj Elije reče: „Idi s mirom, i neka ti Izraelov Bog usliši molitvu koju si mu uputila.“
Ona reče: „Neka tvoja sluškinja nađe milost u tvojim očima.“ Zatim je otišla svojim putem, jela je i lice joj više nije bilo zabrinuto.
Ujutru su rano ustali i poklonili se pred Gospodom, a onda su se vratili i došli svojoj kući u Ramu. Elkana je legao sa svojom ženom Hanom, i Gospod se setio Hane.
Posle godinu dana, Hana, koja je zatrudnela, rodila je sina i dala mu ime Samuel,* jer je rekla: „Izmolila sam ga od Gospoda.“
* „Samuel“ znači: „prizivati ime Božje“.
Onda je Elkana otišao sa svim svojim domom da prinese Gospodu godišnju žrtvu i svoj zavetni prinos.
Hana nije otišla, jer je svom mužu rekla: „Kad dečak prestane da sisa, odvešću ga da se pokaže pred Gospodom i da doveka tamo ostane.“
Tada joj je Elkana, njen muž, rekao: „Učini kako ti je drago. Ostani kod kuće dok ne prestaneš da ga dojiš, i neka Gospod ispuni svoju reč.“ Tako je žena ostala kod kuće i dojila svog sina, sve dok nije prestao da sisa.
Kada je prestala da ga doji, povela ga je sa sobom i uzela trogodišnjeg junca, efu brašna i veliki krčag vina. Zatim je ušla u Gospodnji dom u Šilohu, a dečak je bio s njom.
Tada su zaklali junca, a dečaka su odveli kod Elija.
Onda je ona rekla: „Oprosti, gospodaru! Tako živa bila duša tvoja, gospodaru, ja sam žena koja je stajala s tobom na ovom mestu i molila se Gospodu.
Molila sam se za ovog dečaka, da mi Gospod usliši molitvu koju sam mu uputila.
Zato ga sada dajem Gospodu. Sve dane svog života neka bude posvećen Gospodu.“ Tu se Elkana poklonio Gospodu.
