Kad smo se teška srca rastali od njih, isplovili smo, i ploveći pravo došli na Kos, a sutradan na Rodos, pa odande u Pataru.
I našavši brod koji je išao preko za Fenikiju, ukrcali smo se i otplovili.
Ugledali smo ostrvo Kipar, i ostavili ga s leva ploveći dalje prema Siriji. Pristali smo u Tiru, jer je tamo trebalo da se iskrca teret.
Pronašli smo učenike i ostali tamo sedam dana. A oni su, podstaknuti Duhom, nagovarali Pavla da ne ide u Jerusalim.
Kad je naš boravak došao kraju, otišli smo odande i nastavili svoje putovanje, a oni su nas svi, zajedno sa ženama i decom, pratili dok nismo izašli iz grada. Onda smo na obali kleknuli, pomolili se
i pozdravili jedni s drugima. Mi smo se ukrcali na brod, a oni su se vratili kući.
Zatim smo otplovili iz Tira i stigli u Ptolemais. Tamo smo pozdravili braću i jedan dan ostali s njima.
Sutradan smo mi koji smo bili iz Pavlovog društva otputovali i stigli u Cezareju. Ušli smo u kuću Filipa, pronosioca dobre vesti, koji je bio jedan od sedmorice, i ostali kod njega.
On je imao četiri kćeri, device, koje su prorokovale.
Dok smo tamo boravili dosta dana, iz Judeje je došao jedan prorok po imenu Agab.
Došao je k nama, uzeo Pavlov pojas, svezao sebi noge i ruke pa rekao: „Ovako kaže Duh sveti: ‘Čoveka čiji je ovo pojas ovako će svezati Judejci u Jerusalimu i predati ga u ruke neznabošcima.’“
Kad smo to čuli, i mi i ljudi iz tog mesta, molili smo ga da ne ide u Jerusalim.
Na to je Pavle rekao: „Zašto plačete i otežavate mi u srcu? Jer spreman sam ne samo da budem okovan nego i da umrem u Jerusalimu za ime Gospoda Isusa.“
A kako se nije dao odgovoriti, umirili smo se rečima: „Neka bude Gospodnja volja.“
Posle tih dana spremili smo se za put i krenuli u Jerusalim.
S nama su išli i neki od učenika iz Cezareje da nas odvedu kod čoveka u čijem je domu trebalo da odsednemo, kod nekog Mnasona s Kipra, jednog od prvih učenika.
Kad smo stigli u Jerusalim, braća su nas radosno primila.
Sutradan je Pavle otišao s nama kod Jakova. Tamo su bile i sve starešine.
On ih je pozdravio, a zatim im detaljno ispričao šta je Bog učinio među neznabošcima posredstvom njegove službe.
Kad su to čuli, slavili su Boga, a njemu su rekli: „Vidiš, brate, koliko hiljada vernika ima među Judejcima i svi se oni revno drže Zakona kojem pripadaju.
Ali čuli su glasine o tebi da sve Judejce koji su među neznabošcima učiš otpadništvu od Mojsija, govoreći im da ne obrezuju decu i da se ne drže judejskih zakona.
Dakle, šta ćemo sad? Mnoštvo će se sigurno skupiti, jer će čuti da si došao.
Zato učini ovo što ti kažemo: Imamo četiri čoveka koji su pod zavetom.
Povedi te ljude, očisti se s njima i plati za njih da obriju glavu. Tako će svi znati da nema ništa u glasinama koje su čuli o tebi, nego da držiš osnove i da čuvaš Zakon.
A što se tiče pobožnih ljudi iz drugih naroda, napisali smo i zaključili da ne trebaju držati takve stvari, osim da se čuvaju od idolskih žrtava, od krvi, od mesa udavljenih životinja, i od bluda.“
Tako je Pavle sutradan poveo one ljude, s njima se očistio i ušao u hram da objavi svršetak dana obrednog čišćenja kad treba da se prinese prinos za svakog od njih.
A kad se sedam dana određenih za očišćenje približilo kraju, videli su ga u hramu Judejci iz Azije, pa su uzbunili ceo narod i uhvatili ga,
vičući: „Ljudi Izraelci, pomozite! Ovo je čovek koji sve posvuda uči protiv našeg naroda, Zakona i ovog mesta, pa je čak i Grke doveo u hram i oskrnavio ovo sveto mesto.“
Naime, prethodno su u gradu s njim videli Trofima Efežanina, pa su mislili da ga je Pavle uveo u hram.
Ceo grad se uskomešao i sa svih strana mnoštvo se žurno okupilo. Uhvatili su Pavla i odvukli ga iz hrama, a vrata su se istog časa zatvorila.
Dok su gledali kako da ga ubiju, do zapovednika odreda* došla je vest da je ceo Jerusalim u pometnji.
* Ili: „hilijarha“. „Hilijarh“ je bio zapovednik odreda od 1.000 vojnika.
On je odmah uzeo vojnike i stotnike* i dojurio do njih. Kad su oni ugledali zapovednika i vojnike, prestali su da tuku Pavla.
* Ili: „centurione“, to jest zapovednike četa od 100 vojnika.
Tada je zapovednik prišao Pavlu, uhvatio ga i zapovedio da ga okuju dvostrukim lancima. Zatim se raspitao ko je on i šta je učinio.
A iz gomile jedni su vikali jedno, a drugi drugo. Pošto zbog vike nije mogao ništa pouzdano da utvrdi, zapovedio je da ga odvedu u kasarnu.
Kad se Pavle pojavio na stepenicama, rulja je tako nagrnula da su vojnici morali da ga ponesu,
a mnoštvo je stalno išlo za njim, vičući: „Pogubi ga!“
Baš kad su ga uvodili u kasarnu, Pavle se obratio vojnom zapovedniku: „Smem li nešto da ti kažem?“ A on reče: „Zar znaš grčki?
Nisi li ti onaj Egipćanin koji je pre nekog vremena izazvao pobunu i izveo u pustinju četiri hiljade naoružanih pobunjenika?“
Tada je Pavle rekao: „Ja sam Judejac, iz Tarsa u Kilikiji, građanin čuvenog grada. Zato, molim te, dozvoli mi da se obratim narodu.“
Kad mu je dozvolio, Pavle je stojeći na stepenicama dao narodu znak rukom. Kad je nastala velika tišina, obratio im se na hebrejskom jeziku rečima:
