Kad smo došli na sigurno, saznali smo da se ostrvo zove Malta.
Urođenici* su pokazali prema nama posebnu ljubaznost. Naložili su vatru i spremno nas sve primili jer je padala kiša i bilo je hladno.
* Doslovno „varvari“ (barbari) – ljudi koji su smatrani primitivnim ili necivilizovanim u doba Grčke i Rima.
A Pavle je sakupio naramak granja i stavio ga na vatru. Odjednom je zbog toplote izašla otrovnica, ugrizla ga za ruku i ostala tako da visi.
A kad su urođenici videli kako mu zmija visi na ruci, počeli su među sobom govoriti: „Ovaj čovek mora da je ubica! Izbavio se iz mora, ali pravda mu ne dopušta da živi.“
Ali on je otresao zmiju u vatru i ništa mu nije bilo.
A oni su očekivali da će oteći ili da će se odjednom srušiti mrtav. A kad su, posle dugog čekanja, videli da mu se ništa loše nije dogodilo, promenili su mišljenje i rekli da je on bog.
Nedaleko odatle nalazilo se imanje poglavara ostrva, koji se zvao Publije. On nas je gostoljubivo primio i tri dana se prijateljski brinuo o nama.
A Publijevog oca je mučila groznica i dizenterija, pa je ležao. Pavle je ušao k njemu, pomolio se, položio ruke na njega i izlečio ga.
Posle toga su k njemu dolazili i drugi ostrvljani koji su bili bolesni i bili su izlečeni.
Iskazivali su nam i mnoge počasti, a kad je trebalo da krenemo, snabdeli su nas svim što nam je bilo potrebno.
Posle tri meseca isplovili smo aleksandrijskim brodom koji je prezimio na tom ostrvu i na pramcu imao znak Dioskura.*
* „Dioskuri“ su Zevsovi blizanci Kastor i Poluks.
Doplovili smo u Sirakuzu i ostali tamo tri dana.
Odande smo otplovili i stigli u Regijum. Sutradan se podigao južni vetar, pa smo drugog dana stigli u Puteole.
Tamo smo našli braću koja su nas molila da sedam dana ostanemo s njima. Tako smo stigli nadomak Rima.
Kad su tamošnja braća čula vesti o nama, došla su nam u susret do Apijevog trga i Tri krčme. Kad ih je ugledao, Pavle je zahvalio Bogu i ohrabrio se.
Kad smo ušli u Rim, centurion je isporučio zarobljenike kapetanu straže, ali Pavlu je bilo dozvoljeno da ostane zasebno sa vojnikom koji ga je čuvao.
Posle tri dana, sazvao je istaknute Judejce. Nakon što su se okupili, on im je rekao: „Ljudi, braćo, nisam učinio ništa protiv naroda ni protiv zakona naših praočeva, a ipak su me u Jerusalimu zarobili i predali u ruke Rimljanima.
Nakon ispitivanja, hteli su da me puste, jer na meni nije bilo ničega čime bih zaslužio smrt.
Ali kako su se Judejci tome protivili, bio sam prinuđen da se pozovem na cezara, ali ne zato što sam za nešto hteo da tužim svoj narod.
Iz tog razloga sam i molio da vas vidim i razgovaram s vama, jer zbog Izraelove nade imam ovaj lanac na sebi.“
A oni su mu rekli: „Mi o tebi nismo primili nikakva pisma iz Judeje, niti nam je ko od braće koja su stigla javio ili rekao nešto zlo o tebi.
Ali voleli bismo da od tebe čujemo šta misliš, jer znamo da se protiv ove sekte svuda govori.“
Tako su s njim ugovorili dan, a došlo ih je u njegovu kuću veoma mnogo. On im je govorio i temeljno svedočio o Božjem kraljevstvu, pa im od jutra do večeri iz Mojsijevog zakona i iz Proroka iznosio uverljive dokaze o Isusu.
Neki su poverovali njegovim rečima, a drugi pak nisu verovali.
Pošto su među sobom bili nesložni, razišli su se, ali im je Pavle napomenuo i ovo: „Dobro je Duh sveti govorio preko proroka Isaije vašim praočevima:
‘Idi k tom narodu i reci: ‘Ušima ćete slušati, ali nećete razumeti, i očima ćete gledati, ali nećete videti.
Jer je srce ovog naroda neprijemčivo i ušima čuju, ali se ne odazivaju, zatvaraju svoje oči, da očima ne vide i ušima ne čuju i srcem ne razumeju, i da se ne obrate i da ih ne izlečim.’*
