- „Sklonite se, Benjaminovi sinovi, bežite iz Jerusalima. U Tekoji zatrubite u rog. Nad Bet-Akeremom dajte znak vatrom, jer se sa severa nad nas nadvija nevolja, velika propast.
- Kći cionska nalik je lepoj i razmaženoj ženi.
- K njoj idu pastiri sa svojim stadima. Svuda oko nje razapeli su svoje šatore i svaki od njih je pasao stada na svom delu.
- Objavili su joj rat i rekli su: ‘Ustanite! Krenimo u podne!’ ‘Teško nama, jer se dan primiče kraju i večernje senke se produžuju!’
- ‘Ustanite! Krenimo noću i uništimo njene utvrđene dvore!’
- Jer ovako kaže Gospod nad vojskama: ‘Posecite stabla i podignite oko Jerusalima opsadni nasip. To je grad koji treba pozvati na odgovornost. U njemu je samo tlačenje.
- Kao što u bunaru uvek ima hladne vode, tako i u njemu uvek ima zla. Nasilje i pustošenje čuje se u njemu, bolest i pošast stalno su pred mojim licem.
- Popravi se, Jerusalime, da se moja duša s gađenjem ne okrene od tebe i da te ne pretvorim u pustoš, u nenaseljenu zemlju.’
- Ovako kaže Gospod nad vojskama: ‘Izraelov ostatak biće pabirčen kao vinograd. Pružaj svoju ruku kao što je onaj koji bere grožđe pruža ka izdancima loze.’
- ‘Kome da govorim i kome da svedočim, pa da me sasluša? Gle, uho im je neobrezano, pa ne mogu čuti. Rugaju se Gospodnjoj reči, njegova reč im nije mila.
- A u meni gnev Gospodnji plamti, ne mogu više da se ustežem. Izlij ga na decu po ulicama i na okupljene mladiće. Jer će se i na njih izliti gnev, na muškarca i ženu njegovu, na čoveka u poodmaklim godinama i starca.
- Njihove kuće pripašće drugima, a isto tako i njive i žene njihove. Ja ću podići ruku na stanovnike ove zemlje,’ govori Gospod.
- ‘Jer od najmanjeg do najvećeg, svi zgrću sebi nepravedni dobitak. Od proroka do sveštenika, svi su varalice.
- Oni površno leče ranu mog naroda, govoreći: ‘Mir je! Mir je!,’ a mira nema.
- Da li se stide zbog gadosti koje su činili? Nimalo se ne stide, niti za stid znaju. Zato će pasti s onima koji padaju, posrnuće kad ih pozovem na odgovornost,’ kaže Gospod.
- Ovako kaže Gospod: ‘Stanite na puteve i gledajte. Pitajte za stare puteve, pitajte gde je pravi put, i idite njim, pa ćete naći mir svojim dušama.’ Ali oni govore: ‘Nećemo da idemo.’
- Postavio sam vam stražare, rekavši: ‘Pazite na zvuk roga!’ Ali oni govore: ‘Nećemo paziti.’
- Zato, čujte, narodi! Saznajte, okupljena mnoštva, šta će im se desiti.
- Slušaj, zemljo! Dovodim nevolju na ovaj narod kao plod njihovih misli, jer nisu pazili na moje reči i moj su zakon odbacili.
- Šta će mi taj tamjan koji donosite iz Šabe i mirisna trska iz daleke zemlje? Vaše žrtve paljenice nisu mi mile, vaše žrtve nisu mi ugodne.
- Zato ovako kaže Gospod: ‘Evo, postavljam pred ovaj narod kamen spoticanja o koji će se spotaći očevi i sinovi zajedno. Izginuće i sused i njegov prijatelj.’
- Ovako kaže Gospod: ‘Evo, dolazi narod iz severne zemlje, ustaje velik narod s krajeva zemlje.
- Luk i koplje nose, okrutni su i nemilosrdni, glas im huči kao more, na konjima jašu, kao ratnici svrstani su u bojne redove protiv tebe, kćeri cionska.’
- Čuli smo glas o njima. Ruke su nam klonule. Teskoba nas je obuzela, bolovi kao ženu koja se porađa.
- Ne izlazi u polje i ne idi putem, jer neprijateljski mač preti, strah je posvuda.
- Kćeri mog naroda, opaši kostret i u pepelu se valjaj. Tuguj kao za sinom jedincem, gorko nariči, jer će iznenada na nas doći pustošnik.
- Postavio sam te da moj narod ispituješ kao što se metal ispituje, da ga pažljivo istražuješ. Posmatraćeš i ispitivaćeš njihov put.
- Svi su oni krajnje tvrdoglavi, idu okolo i kleveću, bakar su i gvožđe. Svi su pokvareni.
- Mehovi su izgoreli, a iz vatre samo olovo izlazi. Uzalud se livac trudi da pročisti, zli se ne mogu odvojiti.
- Oni će se zvati ‘odbačeno srebro,’ jer ih je Gospod odbacio.“
