- „U to vreme,“ govori Gospod, „izvadiće iz grobova kosti Judinih kraljeva, kosti njegovih knezova, kosti sveštenika, kosti proroka i kosti stanovnika Jerusalima.
- Rasuće ih pred suncem i pred mesecom i pred svom nebeskom vojskom koju su voleli i kojoj su služili, za kojom su išli, tražili je i klanjali joj se. Neće se pokupiti, niti će se sahraniti. Biće kao đubrivo po zemlji.
- Svima koji preostanu od ovog zlog roda, po svim mestima po kojima ću rasejati one što preostanu, draža će biti smrt nego život,“ govori Gospod nad vojskama.
- „Reci im: Ovako kaže Gospod: ‘Zar će pasti i neće više ustati?’ Ako se jedan vrati sa svog zlog puta, zar se neće i drugi vratiti?
- Zašto je ovaj jerusalimski narod neveran i uporan u svojoj nevernosti? Prepredeni su, ne žele da se vrate sa svojih zlih puteva.
- Pazio sam i slušao. Nije dobro ono što govore. Niko se ne kaje zbog svoje zloće i ne govori: ‘Šta sam uradio?’ Svako žuri nazad na put kojim većina ide, kao konj koji u bitku juri.
- Čak i roda na nebu zna svoje vreme, grlica, ždral i lasta drže se vremena kad treba da se vrate. A moj narod ne poznaje vreme Gospodnjeg suda.
- Kako možete reći: ‘Mudri smo i imamo Gospodnji zakon?’ Ali, zaista, lažna pisaljka pisara piše same laži.
- Mudraci će biti predati na sramotu. Uplašiće se i biće uhvaćeni. Odbacili su Gospodnju reč, pa kakva je onda njihova mudrost?
- Zato ću njihove žene dati drugima, njihove njive onima koji uzimaju posede. Jer od najmanjeg do najvećeg, svi zgrću nepravedni dobitak. Od proroka do sveštenika, svi su varalice.
- Oni površno leče ranu kćeri mog naroda, govoreći: ‘Mir je! Mir je!,’ a mira nema.
- Jesu li se postideli zbog toga što su činili gadosti? Nisu se nimalo postideli, niti su za stid znali.
- ‘Sabraću ih za istrebljenje,’ jemči Gospod. ‘Neće biti grožđa na lozi, ni smokava na smokvi, i lišće će uvenuti. I što im daje, uzeće se.’“
- „Zašto mirno sedimo? Sakupite se. Uđimo u utvrđene gradove da tamo ćutimo. Jer nas je Gospod, naš Bog, ućutkao. Gospod nam daje da pijemo žuč, jer smo mu zgrešili.
- Nadali smo se miru, a ništa dobro nije došlo, i vremenu izlečenja, a ono strah!
- Iz Dana se čuje frktanje njegovih konja. Od rzanja njegovih pastuva sva se zemlja trese. Dolaze i proždiru zemlju i sve što je na njoj, grad i njegove stanovnike.“
- „Šaljem na vas zmije otrovnice protiv kojih čaranje ne deluje, i one će vas ujedati,“ govori Gospod.
- Obuzela me je neizlečiva tuga. Moje srce boluje.
- Kći mog naroda vapi iz daleke zemlje: „Zar Gospod nije u Cionu? Zar njegov kralj nije u njemu?“ „Zašto me vređaju svojim rezbarenim likovima, ništavnim tuđim bogovima?“
- „Žetva je prošla, leto se završilo, a mi nismo spaseni!“
- Potresen sam zbog rane kćeri mog naroda. Žalostan sam. Obuzeo me je strah.
- Zar nema balzama u Giladu? Zar tamo nema lekara? Zašto onda ne ozdravi kći mog naroda?
