- „Duši je mojoj omrzao život moj. Otvoreno ću izraziti brigu koju osećam zbog stanja svog. Govoriću u gorčini duše svoje.
- Reći ću Bogu: ‘Nemoj me osuđivati. Objasni mi zašto se boriš protiv mene.
- Je li ti milo da silu činiš, da odbacuješ delo ruku svojih, i da s naklonošću gledaš na namere zlih?
- Imaš li ti oči telesne? Vidiš li ti kao što smrtni čovek vidi?
- Da li su dani tvoji kao dani smrtnog čoveka, i godine tvoje kao ljudski dani,
- pa istražuješ prestup moj, i greh moj tražiš?
- Na znanje ti je da nisam zao, i nema nikoga da izbavi iz tvoje ruke.
- Tvoje ruke su me oblikovale i načinile, svaki moj delić, a sada me proždireš.
- Seti se, molim te, da si me od gline načinio i u prah ćeš me vratiti.
- Zar me nisi kao mleko izlio, i kao sir usirio?
- Kožom i mesom odenuo si me, kostima i tetivama spleo si me.
- Život i milost podario si mi. Brižnost tvoja čuva duh moj.
- Ali u srcu svom ovo si sakrio, i dobro znam da je to bila namera tvoja.
- Ako sam zgrešio, a ti si me gledao, i ne smatraš da sam nedužan u prestupu svom,
- ako sam kriv, teško meni! A ako sam prav, zar neću glavu podići – sit sramote i nevoljom napojen.
- Ako se glava moja uzoholi, kao mladi lav ti ćeš me goniti, i opet ćeš na meni pokazati veličanstvenost svoju.
- Obnavljaš svoja svedočanstva protiv mene, i još ćeš se više gneviti na mene. Nevolja za nevoljom snalazi me.
- Zašto si me izveo iz majčine utrobe? Zašto nisam izdahnuo, pa me ničije oko ne bi videlo,
- bio bih kao da me nikad bilo nije, iz majčine utrobe u grob bi me odneli.’
- Zar nije malo dana mojih? Neka me on pusti, neka odvrati pogled svoj od mene, da se malo razvedrim,
- pre nego što odem – tamo odakle se neću vratiti – u zemlju tame i smrtne sene,
- u zemlju crnu kao tama, zemlju guste tame i nereda, gde je svetlost isto što i tama.“
