Knjiga o Jovu (3. glava)

Zatim Jov otvori usta i prokle dan kad se rodio.
On reče:
„Ne bilo dana kad sam se rodio, i noći kad su rekli: ‘Začet je čovek!’
Neka se u tamu pretvori taj dan. Ne gledao Bog na njega odozgo, ne obasjavala ga svetlost dana.
Progutali ga mrak i senka smrti. Oblak se nadvio nad njim. Plašilo ga ono što dan pomračuje.
Noć tu prekrila gusta tama, ne radovala se među danima u godini, ne ulazila u brojanje meseci.
Besplodna bila noć ta, ne čulo se u njoj radosno klicanje.
Prokleli taj dan oni koji dane proklinju, koji bi i levijatana* probudili.
* U 41. poglavlju ove knjige opisuje se levijatan.
Potamnele zvezde svanuća njenog, svetlost čekala i ne dočekala je, i ne videla zrake zore,
jer nije zatvorila vrata utrobe majke moje, i nije sakrila nevolju od očiju mojih.
Zašto nisam mrtav još od utrobe majke svoje? Zašto nisam izdahnuo kad sam izašao iz utrobe njene?
Zašto su me kolena prihvatila, i grudi da me doje?
Ja bih sada ležao i miran bih bio, spavao bih, počivao bih
s kraljevima i savetnicima zemaljskim, koji grade sebi pusta mesta,
ili s knezovima koji zlata imaju, koji kuće svoje srebrom pune,
ili me kao skrivenog pobačenog ploda ne bi bilo, kao dece koja svetlost nisu ugledala.
Tamo zli prestaju da besne, tamo počivaju oni koje je snaga napustila.
Tamo su svi zatvorenici u miru, ne čuju glas onoga koji ih na rad tera.
Mali i veliki tamo su isti, rob se oslobodio gospodara svoga.
Zašto se svetlost daje onom ko se pati, i život onima kojima je gorčina u duši?
Zašto čekaju smrt, a nje nema, iako kopaju za njom više nego za blagom sakrivenim?
Oni koji od veselja kliču, raduju se što su grob našli.
Zašto se daje svetlost čoveku kome je put skriven, kome je Bog put zagradio?
Jer pre jela mog dolazi uzdah moj, i kao vode razlivaju se vapaji moji,
jer strahota me plaši i snalazi me, ono čega se bojim dolazi na mene.
Već sada nisam bezbrižan, niti imam mira, niti počivam, a nemir moj i dalje dolazi.“