„Zaista, dobro znam da je tako. Ali kako smrtni čovek može biti u pravu pred Bogom?
Kad bi hteo da se s Njim prepire, čovek ne bi mogao da mu odgovori ni na jedno od hiljadu pitanja.
On je mudar u srcu i silan u snazi. Ko mu se može tvrdoglavo suprotstaviti i na kraju dobro završiti?
On premešta gore, pa se i ne zna za njih, obara ih u gnevu svome.
Potresa zemlju i pomera je s mesta njenog, i stubovi se njeni tresu.
Govori suncu da ne zasja, zapečaćuje zvezde,
sam nebesa razapinje, i gazi po visokim talasima morskim.
Stvorio je sazvežđa Aš i Kesil, sazvežđe Kima i odaje Juga.*
* Za sazvežđe Aš se smatra da predstavlja sazvežđe Velikog medveda (Velika kola), Kesil sazvežđe Orion, Kima sazvežđe Plejade (Vlašiće), a Jug sazvežđa ispod ekvatora, na južnoj hemisferi.
On čini dela velika i neistraživa, čuda kojima nema broja.
Evo, on prolazi pored mene, a ja ga ne vidim, ide, a ja ga ne opažam.
Evo, on uzima. Ko će ga sprečiti? Ko će mu reći: ‘Šta radiš?’
Bog neće odvratiti gnev svoj, pred njim se klanjaju ponositi pomoćnici.
A kako onda ja da mu odgovorim? Morao bih da biram reči koje bih mu rekao.
Zato mu neću odgovoriti, čak ni ako budem u pravu. Od svog protivnika na sudu tražiću milost.
Kad bih ga zvao, da li bi mi se odazvao? Ne verujem da bi čuo glas moj,
on koji me olujom satire, i rane mi bez razloga umnožava.
Ne da mi da se obnovi duh moj, jer me siti gorčinom.
Ako je iko silan u snazi, onda je to on. Ako je iko silan u pravdi – kad bi me barem takav pred njim branio!
Kad bih bio u pravu, usta bi me moja zlim proglasila. Kad bih bio čestit, on bi me krivim proglasio.
Kad bih i bio čestit, ne bih znao kakva je duša moja, omrzao bi mi život moj.
Svejedno je. Zato kažem: ‘I bezazlenog i zlog on privodi kraju njihovom.’
Kad bi bič iznenada smrt doneo, iskušenju nedužnih on bi podsmehnuo.
Na zemlji koja je predata u ruke zlome, oči sudijama njenim on zatvara. Ako on to ne radi, ko onda radi?
Dani su moji brži od glasnika što trči, beže, i neće dobra videti.
Prolaze kao brodovi od neprijatelja, kao orao kad se obrušava sad tamo sad ovamo tražeći hranu.
Kad kažem: ‘Zaboraviću brigu svoju, promeniću izraz lica svog i razvedriću se,’
uplašim se svih muka svojih, jer znam da me nećeš smatrati nedužnim.
Ako sam zao, zašto se uzalud trudim?
Kad bih se u otopljenom snegu oprao, kad bih ruke svoje očistio,
ti bi me u kaljugu gurnuo, pa bi se i haljine moje gadile na mene.
Jer on nije čovek kao ja, da mu odgovorim i da s njim na sud idem.
Nema nikog ko bi mogao suditi među nama, pa da stavi svoju ruku na nas obojicu.
Neka skloni prut svoj s mene, tako da me više ne plaši strah od njega.
Govoriću i neću ga se bojati, jer ja nisam takav.“
