- „Zar smrtni čovek na zemlji nije na prinudnom radu? Zar njegovi dani nisu kao dani najamnika?
- Poput sluge uzdiše za senkom, poput najamnika čeka platu svoju.
- Tako su meni dati meseci koji ništa ne vrede, mučne noći meni su određene.
- Kad legnem, govorim: ‘Kada ću ustati?’ Kako noć prolazi, sitim se nemirom sve do svanuća.
- Telo je moje obučeno u crve i prašinu, koža je moja ispucala i raspada se.
- Dani moji prolaze brže nego razboj tkalački, u beznađu se završavaju.
- Seti se da je život moj samo vetar, da oko moje više neće dobra videti.
- Oko onoga koji me sada gleda više me neće videti, oči će tvoje biti uprte u mene, ali mene neće biti.
- Kao što se oblak izgubi i nestane, tako i onaj ko u grob odlazi neće izaći.
- Neće se više vratiti u svoj dom, njegovo mesto više ga neće poznati.
- Zato ja neću ustezati usta svoja, govoriću u teskobi duha svoga, s gorčinom u duši pričaću o jadu svom!
- Jesam li ja more ili morska neman, pa da stražu nada mnom postavljaš?
- Kad kažem: ‘Ležaj moj utešiće me, postelja moja olakšaće mi žal,
- ti me snovima plašiš, prepadaš me vizijama,
- duša bi se moja najradije ugušila, radije bih umro nego da gledam ove kosti svoje.
- Dojadilo mi je! Ne bih hteo da doveka ovako živim. Pusti me, jer su dani moji samo ispraznost.
- Šta je smrtni čovek da ga podižeš, i da srce tvoje o njemu razmišlja,
- da obraćaš pažnju na njega svakog jutra, da ga svakog časa iskušavaš?
- Zašto ne skreneš pogled s mene, i ne puštaš me na miru ni toliko da pljuvačku progutam?
- Ako bih grešio, kako bih time naudio tebi koji posmatraš ljude? Zašto si me postavio kao metu, pa sam ti teret postao?
- Zašto mi ne oprostiš prestup moj, i ne pređeš preko krivice moje? Jer sada ću u prah leći, i ti ćeš me tražiti, ali mene neće biti.“
