- Jov je zatim nastavio sa svojim govorom i rekao:
- „Kad bih barem kao u mesecima nekadašnjim bio, kao u danima kad me je Bog čuvao,
- kad mi je nad glavom svetleo svetiljkom svojom, i kad me je kroz mrak vodila svetlost njegova,
- kao što mi je bilo u danima mladalačke snage moje, kad je blisko prijateljstvo s Bogom prebivalo u šatoru mome,
- kad je Svemoćni još sa mnom bio, i kad su sluge moje bile svuda oko mene!
- Tada su se stope moje u maslu kupale, iz stene ulje mi je teklo.
- Kad sam odlazio do vrata gradskih, stolicu sam svoju na trgu postavljao.
- Dečaci bi se sklanjali kad bi me videli, čak bi i starci ustajali i stajali.
- Knezovi bi zaćutali, ruku bi stavljali na usta svoja.
- Tada bi zanemeo glas vođa, jezik bi im se za nepce zalepio.
- Jer uho koje me je slušalo srećnim me je nazivalo, i oko koje me je videlo pohvalno je o meni svedočilo.
- Jer sam izbavljao nevoljnika kad je u pomoć zvao, siroče i svakog ko pomoćnika nije imao.
- Blagoslov onoga koji je u nevolji bio na mene je dolazio, radovao sam srce udovici.
- Pravednošću sam se odevao, ona je bila odeća moja. Pravda je moja bila kao ogrtač, kao turban.
- Oko sam bio onom ko je slep, i noga onom ko je hrom.
- Otac sam bio siromašnima, parnicu neznanca savesno sam rešavao.
- Vilice sam zločincu lomio, plen sam čupao iz zuba njegovih.
- Govorio sam: ‘U svom ću gnezdu izdahnuti, dani će se moji kao pesak namnožiti.
- Koren se moj do vode pruža, rosa noću ostaje na granama mojim.
- Obnavlja se meni slava moja, luk u ruci mojoj strele odapinje.
- Slušali su me, i čekali su, ćutali su da bi savet moj čuli.
- Nakon reči moje ništa više ne bi rekli, reč je moja po njima rosila.
- Čekali su mene kao što se kiša čeka, usta svoja širom su otvarali kao za pljuskom prolećnim,
- kad sam im se nasmešio, nisu mogli verovati da to činim, vedrinu lica mog nisu mogli pokvariti.
- Govorio sam im kojim putem da idu, kao poglavar sam sedeo, živeo sam kao kralj među vojskom svojom, kao onaj koji teši žalosne.
