„Baš si pomogao onome koji snage nema! Zaista si izbavio ruku iznemoglu!
Lepo si savetovao onoga koji mudrosti nema. Pokazao si mnoštvu kako izgleda mudrost na delu!
Kome si rekao te reči, čije su reči izlazile iz tebe?
Gle, džinovi* su u agoniji ispod voda i oni koji nastavaju u njima.
* „Refaimi“ na hebrejskom, ili pretpotopni pobunjenici protiv Boga. U Jovovo vreme, sećanje na Potop je bilo sveže i on se ovde izražava figurativno, aludirajući na nepoželjnost nalaženja u takvom društvu pred Bogom.
Grob je pred njim otkriven, mesto propasti ne može se pokriti.
Nad prazninom on je sever razastro, Zemlju je obesio ni na čem.
Vode vezuje u oblacima svojim, da se oblaci ne rasprsnu pod njima.
Prekriva lice prestola svoga, rasprostirući oblak preko njega.
Krug nad površinom voda on je ocrtao, gde svetlost nestaje, a tama počinje.
Stubovi nebesa tresu se, i u čudu su kad on zapreti.
Snagom svojom on je more uzburkao, i mudrošću svojom razbio drznika.
Duhom svojim nebesa je uredio, ruka je njegova udarila odbeglu zmiju.
Eto, to je samo deo puteva njegovih, o njemu tek slabi šapat čujemo! A ko će razumeti grmljavinu sile njegove?“
