- Tako su ona tri čoveka prestala da odgovaraju Jovu, jer je on u svojim očima bio pravedan.
- Ali se na to razgnevio Elihu, sin Barahila iz Buza, iz Aramove porodice. Razgnevio se na Jova, što je opravdavao sebe pre nego Boga.
- Razgnevio se i na njegova tri prijatelja, jer na sve to nisu našli odgovor kako bi Jova osudili.
- A Elihu je čekao da Jov završi, pa da onda progovori, jer su svi oni bili stariji od njega.
- Dok je Elihu posmatrao kako nema odgovora u ustima ta tri čoveka, gnev je njegov postajao sve žešći.
- Na kraju Elihu, sin Barahila iz Buza, reče: „Ja sam mlad, a vi ste stariji ljudi, zato sam se ustezao i plašio sam se da vam iznesem ono što znam.
- Govorio sam sebi: ‘Dani mnogi neka govore, godine mnoge neka mudrost pokažu.’
- Zaista, duh u čoveku smrtnom, dah Svemoćnog jeste ono što mu razum daje.
- Godine mnoge ne daju mudrost same po sebi, i nije dovoljno biti star da bi se znalo pravo suditi.
- Zato kažem: ‘Saslušaj me. Ja ću sad izneti ono što znam.’
- Eto, čekao sam da vi kažete to što imate, slušao sam razmišljanja vaša, dok ste tražili prave reči.
- Pažljivo sam vas slušao, ali, eto, niko nije Jova ukorio, niko od vas nije odgovor dao na reči njegove,
- zato nemojte govoriti: ‘Našli smo mudrost. Njega Bog pobija, a ne čovek.’
- Ali reči njegove nisu protiv mene bile usmerene, pa mu neću odgovoriti rečima vašim.
- Uplašili su se, ne odgovaraju više, ponestalo im je reči.
- A ja sam čekao, jer oni više ne govore, samo stoje, ne odgovaraju više.
- Sada ću ja odgovoriti, ja ću izneti ono što znam.
- Jer sam pun reči, i duh me pritiska u utrobi mojoj.
- Evo, utroba je moja kao vino kad oduška nema, kao novi meh koji hoće da pukne.
- Moram da govorim, da mi to muku olakša. Otvoriću usne svoje i odgovor dati.
- Ni prema kome neću pristrasan biti. Čoveku zemaljskom neću laskati
- - jer ja ne umem da laskam – da me ne bi Tvorac moj brzo uklonio.
