- Tada Elifas Temanac reče:
- „Ako neko pokuša da ti kaže neku reč, da li će ti to biti zamorno? Ali ko može zadržati reči?
- Eto, ti si učio mnoge, i ruke slabe jačao si.
- Kad bi neko posrnuo, reči bi ga tvoje podigle, i kolena klecava ti bi učvrstio.
- Ali sad je tebe to snašlo, i ti si klonuo, tebe se to dotaklo, i smeo si se.
- Zar nije tvoja bogobojaznost tvoje pouzdanje? Zar tvoja nada ne leži u besprekornosti tvojih puteva?
- Seti se, molim te: Da li je ikada nevin poginuo? Gde su to izginuli čestiti?
- Koliko sam video, oni koji zlo smišljaju i koji nevolju seju, sami će to i požnjeti.
- Od daha Božjeg ginu, i od duha nozdrva njegovih nestaje ih.
- Rika se lavlja čuje i glas ljutog lava, i lome se zubi mladim lavovima.
- Lav umire kad nema plena, i razilaze se lavići.
- A meni je reč potajno došla, i uho je moje čulo šapat njen,
- u mislima od vizija noćnih, kada dubok san pada na ljude.
- Strah i drhtanje obuzeli su me, sve kosti moje su ustresle.
- I dah vetra je prošao preko lica moga, nakostrešile su se dlake na telu mome.
- Stao je, ali nisam prepoznao pojavu njegovu. Neki lik je bio pred očima mojim. Bila je tišina, i tada sam čuo glas:
- ‘Može li smrtni čovek biti pravedniji od Boga? Može li čovek biti čistiji od svog Tvorca?
- Gle, slugama svojim on ne veruje, i anđele svoje za greh optužuje,
- a kako li tek gleda na one koji žive u kućama od gline, kojima je temelj u prahu! Oni se mogu zdrobiti brže od moljca.
- Od jutra do večeri se satiru, ginu zauvek bez ikakvog obzira.
- Zar nije izvučeno uže njihovog šatora? Umiru, ali ne u mudrosti.“
