Savez sam sklopio sa očima svojim, pa kako bih onda za devojkom gledao?
Šta Bog dodeljuje odozgo, kakvo je nasledstvo od Svemoćnog s visine?
Zar nije propast za zločinca, i nesreća za one koji zlo čine?
Zar ne vidi on puteve moje, zar ne broji on sve korake moje?
Ako sam se družio s ljudima koji neistinu govore, i ako je noga moja za prevarom trčala,
on će me izmeriti na vagi tačnoj, spoznaće Bog bezazlenost moju.
Ako su koraci moji s puta pravog zašli, ako se srce moje za očima mojim povelo, ako je neka ljaga za ruke moje prionula,
neka drugi jede ono što ja posejem, i neka se iskoreni potomstvo moje.
Ako se srce moje zanelo za nekom ženom, i ako sam vrebao na vratima bližnjeg svoga,
neka moja žena drugom žito melje, i neka se drugi nad njom povijaju.
Jer bi to besramno bilo, prestup koji se pred sudije iznosi.
To bi bila vatra koja do propasti guta, koja bi koren pustila u sav rod moj.
Ako sam uskraćivao pravdu robu svome, ili robinji svojoj kad su parnicu sa mnom imali,
šta da učinim kad Bog ustane? Kad me na odgovornost pozove, šta ću mu odgovoriti?
Onaj koji je mene u utrobi načinio zar nije i njega načinio, zar nas nije isti tvorac u utrobi majčinoj sazdao?
Ako sam siromašnima uskratio ono što su želeli, i izneverio oči udovice,
ako sam zalogaj svoj sam jeo, a da ga nije i siroče sa mnom delilo
- jer od mladosti moje raslo je uz mene kao uz oca, i otkad sam izašao iz utrobe majčine udovicama sam pomagao –
ako sam gledao kako strada čovek jer odeće nema, ili kako siromašan nema čime da se pokrije,
ako me bedra njegova nisu blagosiljala, i ako se runom mladih ovnova mojih nije ugrejao,
ako sam siročetu rukom preteći mahao, kad sam video da mu je moja pomoć potrebna na vratima,
neka mi rame iz lopatice ispadne, neka mi se ruka iz ramena otkine,
jer sam se plašio da na mene ne dođe propast od Boga, pred veličanstvom njegovim ne bih se održao.
Ako sam se u zlato uzdao, ako sam zlatu govorio: ‘Uzdanice moja!’
Ako sam se radovao što sam imetak veliki imao, i što je ruka moja mnogo toga stekla,
ako sam svetlost gledao kako je zasjala, ili mesec divni kako putuje,
ako se srce moje potajno zavelo, pa sam im rukom slao poljupce usta svojih obožavajući ih kao bogove,
i to bi bio prestup koji se pred sudije iznosi, jer bih se odrekao Boga koji je na visini.
Ako sam se radovao propasti onoga koji me silno mrzi, ili se veselio kad ga je zlo zadesilo...
Nisam dopustio da usta moja greše, tako što bih prokletstvo prizvao na dušu njegovu.
Ako ljudi iz šatora mog nisu govorili: ‘Može li neko pokazati čoveka koji se nije nasitio sa stola njegovog?.’..
Stranac nikad nije napolju noćivao, putniku su bila otvorena vrata moja.
Ako sam kao čovek zemaljski grehe svoje prikrivao, skrivajući krivicu svoju u nedrima svojim...
jer bih se tada plašio mnoštva velikog, plašio bi me prezir porodica mnogih, i ćutao bih, na vrata ne bih izlazio.
O kad bi me barem neko saslušao, moja želja je kad bi mi Svemogući odgovorio, i moja rasprava se u knjigu zapisala.*
* Najstariji jevrejski izvori upućuju na Mojsija kao pisca Knjige o Jovu, za vreme njegovog četrdesetogodišnjeg boravka u madijanskoj pustinji, što ne isključuje mogućnost da je većina materijala već postojala u pisanoj formi (vidi 40. stih).
Zaista, na ramenu svom ja bih je nosio, svezao bih je sebi oko glave kao krunu raskošnu.
Položio bih mu račun za svaki korak svoj, uzdignute glave pristupio bih mu poput kneza.
Ako je zbog dela mojih u pomoć zvala zemlja moja, i ako su brazde njene zajedno plakale,
ako sam rod njen jeo, a nisam ga platio, i ako sam na uzdisanje naveo dušu vlasnika njenih,
umesto pšenice neka mi korov trnoviti rodi, umesto ječma korov odvratni.“ Ovde se završavaju Jovove reči.
