Knjiga o Jovu (17. glava)
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
42
„Duh je moj slomljen, dani se moji gase, i grob me čeka.
Zaista su rugači svuda oko mene, oči moje stalno gledaju buntovništvo njihovo.
Molim te, garantuj za mene. Ko bi drugi kao garant meni ruku dao?
Od srca si njihovih mudrost sakrio. Zato ih ne uzvisuješ.
Čovek imanje svoje drugovima nudi, a sinovima njegovim oči gasnu.
On je učinio da narodi podrugljivo pričaju* o meni, pa mi ljudi u lice pljuju.
* Doslovno: „učinio je od mene priču (poslovicu) narodima“.
Od tuge su oči moje oslabile, svi su udovi moji kao senka postali.
Čestiti to u čudu gledaju, nedužni se uzrujava na pokvarenog.
Pravednik se čvrsto drži puta svoga, i onaj kome su ruke čiste, sve jači biva.
A vi opet počnite. Nastavite, molim vas, jer ne nalazim mudrog među vama.
Prošli su dani moji, propale su namere moje, želje srca moga.
Od noći dan pravite i govorite: ‘Sada je mrak, ali svetlost je blizu.’
Ako budem čekao, grob će biti moj dom, u tami ću prostrti postelju svoju.
Grobu vičem: ‘Oče moj!’ A crvima: ‘Majko moja, sestro moja!’
Gde je, onda, nada moja? Da li iko misli da za mene nade ima?
Do vrata groba ona će otići, kad svi zajedno u prah siđemo.“
