Jakov je ostao da živi u zemlji u kojoj je njegov otac bio stranac, u hananskoj zemlji.
Ovo su događaji iz Jakovljevog života. Kada je Josif imao sedamnaest godina, čuvao je stado ovaca sa svojom braćom i pošto je još bio veoma mlad, bio je sa sinovima Bilhe i Zelfe, koje su bile žene njegovog oca. Josif je svom ocu donosio loš glas o njima.
A Izrael je voleo Josifa više nego sve svoje ostale sinove, jer mu se rodio pod starost. On mu je načinio dugu prugastu haljinu s rukavima.
Kad su njegova braća videla da ga njihov otac voli više nego sve njih, zamrzeli su ga i nisu mu mogli mirno ni reč reći.
Kasnije je Josif usnio san i ispričao ga svojoj braći, i to im je bio još jedan razlog da ga mrze.
On im je rekao: „Molim vas, čujte kakav sam san usnio.
Nasred njive smo vezivali snopove i tada se moj snop podigao i stao uspravno, a vaši snopovi su ga okružili i poklonili mu se.“
A njegova braća su mu rekla: „Da nećeš možda upravljati nad nama? Da nećeš možda da vladaš nad nama?“ Tako su našli još jedan razlog da ga mrze zbog njegovih snova i njegovih reči.
Posle toga on je usnio još jedan san, pa ga je ispričao svojoj braći: „Usnio sam još jedan san, a to se sunce, mesec i jedanaest zvezda klanjaju preda mnom.“
Kada je to ispričao svom ocu i svojoj braći, otac ga je prekorio: „Šta znači taj san koji si usnio? Da se nećemo možda ja i tvoja majka i tvoja braća klanjati pred tobom do zemlje?“
Njegova braća su postala ljubomorna na njega, ali njegov otac je čuvao te reči u svom srcu.
Jednom su njegova braća otišla da pasu stado svog oca blizu Šekema.
Posle nekog vremena Izrael reče Josifu: „Zar tvoja braća ne čuvaju stada blizu Šekema? Hajde da te pošaljem kod njih.“ Na to mu on odgovori: „Evo me!“
Otac mu zatim reče: „Molim te, idi tamo i vidi da li su tvoja braća živa i zdrava i da li je stado dobro, pa mi onda javi.“ Tako ga je on poslao iz doline Hebron, i on je otišao prema Šekemu.
Kasnije ga je neki čovek našao kako luta po polju, pa ga je upitao: „Šta tražiš?“
On odgovori: „Tražim svoju braću. Molim te, kaži mi gde čuvaju stada.“
Čovek mu reče: „Otišli su odavde, jer sam ih čuo kako govore: ‘Hajdemo u Dotan.’“ Tako je Josif pošao dalje za svojom braćom i našao ih kod Dotana.
Oni su ga ugledali izdaleka, i pre nego što im se približio, lukavo su smislili kako da ga ubiju.
Zato su jedan drugom rekli: „Evo dolazi onaj koji snove sanja.
Hajde da ga ubijemo i da ga bacimo u neku jamu za vodu. Reći ćemo da ga je proždrla neka opasna zver. Da vidimo onda šta će biti od njegovih snova.“
Kada je Ruben to čuo, pokušao je da ga izbavi iz njihovih ruku. Zato je rekao: „Nemojmo pogubiti njegovu dušu.“
Zatim je još rekao: „Nemojte prolivati krv. Bacite ga u ovu jamu koja je u pustinji i ne dižite ruke na njega.“ On je nameravao da ga izbavi iz njihovih ruku i da ga vrati ocu.
Kad je Josif došao kod svoje braće, oni su s njega svukli dugu prugastu haljinu koju je imao na sebi.
Zatim su ga uzeli i bacili u jamu. Jama je u to vreme bila prazna; u njoj nije bilo vode.
Zatim su seli da jedu. Kad su podigli oči, videli su kako iz Gilada dolazi karavan Ismailaca, s kamilama natovarenim mirisom, balzamom i korama od drveta koje sadrže smolu. Sve su to nosili u Egipat.
Tada je Juda rekao svojoj braći: „Kakva nam je korist ako ubijemo svog brata i sakrijemo njegovu krv?
Hajde da ga prodamo Ismailcima, i ne dižimo ruke na njega. Ipak je on naš brat, naše telo.“ Tako su poslušali svog brata.
Tada su naišli madijanski trgovci. Zato su braća izvukla Josifa, izvadivši ga iz jame, i prodali ga Ismailcima za dvadeset srebrnika, a oni su ga odveli u Egipat.
Kad je Ruben došao do jame i video da Josifa više nema u njoj, razderao je svoje haljine.
Onda je otišao kod svoje braće i povikao: „Nema deteta! Šta ću sad?“
Tada su uzeli Josifovu dugu haljinu, zaklali jarca i nekoliko puta umočili haljinu u krv.
Posle toga su tu dugu prugastu haljinu poslali svom ocu i poručili: „Našli smo ovu haljinu. Molimo te, vidi da li je to haljina tvog sina ili nije.“
Kad ju je bolje pogledao, povikao je: „To je haljina mog sina! Josifa je sigurno proždrla neka opasna zver! Rastrgla ga je na komade!“
Tada je Jakov razderao svoj ogrtač, vezao kostret* oko bedara i dugo tugovao za svojim sinom.
* Kostret je kozja dlaka ili dlaka kamile koja se koristi za izradu grubog materijala za odevne predmete – simbol žalosti ili pokajanja.
Svi njegovi sinovi i sve njegove kćeri pokušavali su da ga uteše, ali on se nije dao utešiti, već je govorio: „S tugom ću sići kod svog sina u grob!“ Tako je Jakov oplakivao svog sina.
U Egiptu su Madijanci prodali Josifa Potifaru, faraonovom dvoraninu, zapovedniku telesne straže.
