Knjiga proroka Isaije (40. glava)

„Tešite, tešite moj narod,“ govori vaš Bog.
„Utešno govorite srcu Jerusalima i vičite mu da je prošlo vreme njegovog robovanja, da je platio cenu svog prestupa, jer je iz Gospodnje ruke primio punu meru za sve svoje grehe.
Slušajte! Neko viče u pustinji: ‘Raščistite put Gospodu! Poravnajte kroz pustu zemlju stazu našem Bogu!
Neka se podigne svaka dolina, neka se spusti svaka gora i svako brdo! Brežuljkast kraj neka postane ravan, neravan kraj neka se pretvori u ravnicu!
Tada će se otkriti slava Gospodnja i svako telo će je videti, jer su to reči iz Gospodnjih usta.
Slušaj! Neko govori: ‘Viči!’ A drugi kaže: ‘Šta da vičem?’ ‘Svi su ljudi trava, i sva je dobrota njihova kao cvet u polju.
Trava se osuši i cvet uvene kad se Gospodnji duh okrene od njih. Ljudi su zaista kao trava.
Trava se osuši i cvet uvene, ali reč našeg Boga ostaje doveka.’
Popni se na visoku goru, ti koja nosiš dobru vest Cionu. Poviči iz sveg glasa, ti koja nosiš dobru vest Jerusalimu. Poviči, ne boj se. Reci Judinim gradovima: ‘Evo vašeg Boga.’
Gle, Gospod će doći kao silan junak, njegova će mišica za njega vladati. Gle, kod njega je nagrada, pred njim je plata.
Kao pastir on će pasti svoje stado. Svojom rukom skupiće jaganjce, u nedrima će ih nositi. Dojilice će brižno voditi.
Ko je šakom vodu izmerio, nebesa pedljem premerio i zemaljskom prahu meru odredio? Ko je na merilima gore izmerio i na vagi bregove?
Ko usmerava Gospodnji Duh? Ko ga kao savetnik može nečemu poučiti?
Ko ga je savetovao i poučio? Ko ga uči putu pravednosti ili mu pruža znanje ili ga upućuje na put razboritosti?
Gle, narodi su njemu kao kap iz vedra, kao prašina na vagi. Gle, on podiže ostrva kao sitnu prašinu.
Ni Lebanon nije dovoljan za vatru, njegove divlje životinje nisu dovoljne za žrtvu paljenicu.
Svi su narodi pred njim kao da i ne postoje, za njega su kao ništa, ništavilo.
S kim ćete uporediti Boga i kakav ćete lik njemu sličan naći?
Zanatlija lije lik, zlatar ga oblaže zlatom i kuje srebrne lančiće.
Čovek bira za prinos neko drvo, drvo koje nije trulo, pa traži veštog tesara da mu načini rezan lik koji se neće pomerati.
Zar ne znate? Zar ne čujete? Zar vam nije rečeno od početka? Zar niste razumeli još kad su bili položeni temelji zemlje?
On boravi nad krugom zemaljskim,* čiji su mu stanovnici kao skakavci. On razastire nebesa kao veo, razapinje ih kao šator za stanovanje.
* Božja Reč uči da je Zemlja okrugla (vidi takođe Jov 26:7), te tako sama pobija primedbe skeptika koji izvlače iz konteksta neke reči u figurativnom značenju koje govore o četiri „ugla“ ili „kraja“ zemlje. Biblija koristi fenomenološki jezik ili jezik referentnog okvira, a ne naučni: Sunce „izlazi“ i „zalazi“ (npr. Postanje 19:23; 28:11), Sunce i Mesec „staju“ (Jošua 10:12-14), Zemlja „čvrsto stoji“ i „neće se poljuljati“ (Psalam 96:10; 104:5), anđeli stoje „na četiri ugla zemlje“ (Otkrivenje 7:1) i sl.
On vladare pretvara u ništa, sudije zemaljske u ništavilo.
Kao da nisu posađeni, kao da nisu posejani, i kao da njihovo stablo nije pustilo koren u zemlji. Čim neko dune na njih, oni se sasuše, i olujni vetar ih raznosi kao strnjiku.
„S kim ćete me uporediti, i ko mi je ravan?,“ kaže Sveti.
Podignite oči i gledajte! Ko je sve to stvorio? Onaj koji vojsku njihovu izvodi na broj, i sve ih po imenu zove. Zbog njegove ogromne moći i velike sile ne izostaje nijedno.
„Zašto kažeš, Jakove, zašto govoriš, Izraele: ‘Moj put je skriven od Gospoda, moj Bog ne mari za pravdu koja mi pripada?’
Zar ne znaš? Zar nisi čuo? Gospod, Stvoritelj svih krajeva zemaljskih, večan je Bog. On se ne umara i ne posustaje. Razum je njegov nedokučiv.
On klonulom silu daje, i nejakom snagu uvećava.
Deca se umaraju i posustaju, mladići posrću,
ali oni koji se u Gospoda uzdaju dobijaju novu snagu. Podižu se na krilima kao orlovi. Trče i ne posustaju, hodaju i ne umaraju se.“