Psalmi (104. glava)
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
42
43
44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
58
59
60
61
62
63
64
65
66
67
68
69
70
71
72
73
74
75
76
77
78
79
80
81
82
83
84
85
86
87
88
89
90
91
92
93
94
95
96
97
98
99
100
101
102
103
104
105
106
107
108
109
110
111
112
113
114
115
116
117
118
119
120
121
122
123
124
125
126
127
128
129
130
131
132
133
134
135
136
137
138
139
140
141
142
143
144
145
146
147
148
149
150
Blagosiljaj Gospoda, dušo moja! Gospode, Bože moj, veoma si velik! Odenuo si se slavom i veličanstvom,
ogrnuo si se svetlošću kao plaštem, razapeo si nebesa kao šator,
grede gornjih odaja svojih na vodama podižeš, od oblaka činiš kola svoja, na krilima vetra hodiš,
anđele svoje duhovima činiš, sluge svoje vatrom koja proždire.
Utvrdio si zemlju na temeljima njenim, nikad se ona poljuljati neće, u svu večnost.
Prekrio si je bezdanom vodenim kao haljinom. Vode su stajale iznad gora.
Od pretnje tvoje su pobegle, od tutnjave gromova tvojih prestravljene su pobegle,
na mesto koje si za njih utvrdio. Gore su se podigle, doline su se spustile,
među si postavio koju neće preći, da ne bi opet zemlju prekrile.
Izvore šalješ po dolinama, među gorama oni teku.
Na njima se napajaju sve životinje poljske, divlji magarci u njima gase žeđ svoju.
Iznad njih ptice nebeske počivaju, iz gustog lišća razleže se poj njihov.
Gore natapaš iz gornjih odaja svojih. Plodovima dela tvojih zemlja se siti.
Ti puštaš da niče zelena trava za stoku, i bilje za potrebe ljudi, daješ da iz zemlje hrana niče.
Daješ vino da veseli srce čovekovo, i ulje od kog se lice sjaji, i hleb što krepi srce čoveka smrtnog.
Sita su stabla Gospodnja, lebanonski kedrovi koje je posadio,
na kojima ptice gnezda svoja svijaju. Roda se gnezdi na stablima smreke.
Gore visoke su za kozoroge, litice su zaklon damanima.
Načinio si mesec za određivanje vremena,* sunce zna gde treba zaći.
* Ili: „praznike“. Vidi
1. Mojsijeva 1:14.
Ti tamu stvaraš i noć pada, tada se sve zveri šumske kreću.
Mladi lavovi riču za plenom, i hranu svoju od Boga traže.
Kad sunce grane oni se povlače, i ležu u skrovišta svoja.
A čovek na posao kreće i na rad svoj sve do večeri.
Kako je mnogo dela tvojih, o Gospode! Sva si ih mudro načinio, puna je zemlja stvaralaštva tvoga.
U moru, tako velikom i širokom, vrve životinje bez broja, stvorenja mala i velika.
Po njemu i brodovi plove. Načinio si levijatana da se u njemu igra.
Svi oni na tebe čekaju da im hranu daš na vreme.
Ti im daješ, oni uzimaju. Otvaraš ruku svoju, nasite se dobra.
Okreneš li lice svoje, smetu se. Uzmeš li im duh, umiru, i u prah se svoj vraćaju.
Pošalješ li duh svoj, nastaju. Ti obnavljaš lice zemlji.
Slava Gospodnja trajaće, doveka. Radovaće se Gospod delima svojim.
On pogleda zemlju, i ona se zatrese, dotakne gore, i one se zadime.
Pevaću Gospodu celog svog života, pesmom ću hvaliti Boga svoga dokle god me bude.
Neka ugodno bude razmišljanje moje o njemu. Ja ću se radovati Gospodu.
Grešnici će biti zbrisani sa zemlje, zlih više neće biti. Blagosiljaj Gospoda, dušo moja! Hvalite Gospoda!
