- Zašto, o Gospode, stojiš daleko? Zašto se skrivaš kad nas nevolja pritišće?
- Zli u oholosti svojoj progone nevoljnike, i hvataju ih u spletke koje smišljaju.
- Jer se zli hvali sebičnim željama duše svoje, i onaj ko nepravedan dobitak stiče blagosilja samog sebe; prezire Gospoda.
- Zli u nadmenosti svojoj ne traži Boga, u svim zamislima njegovim nema Boga.
- Putevi su njegovi uvek krivi. Sudovi su tvoji uklonjeni ispred njega, i na sve svoje neprijatelje on s prezirom gleda.
- U srcu svome govori: „Neću posrnuti, iz naraštaja u naraštaj nevolja me neće snaći.“
- Usta su mu puna kletvi, prevare i nasilja. Pod njegovim su jezikom nevolja i zlo.
- Blizu naselja u zasedi sedi, iz potaje ubija nedužnoga. Oči njegove nesrećnika vrebaju.
- Iz potaje vreba kao lav iz skrovišta svoga. Vreba da zgrabi nevoljnika. Hvata ga i u mrežu svoju povlači.
- Satrven je nevoljnik, slomljen je; čitava vojska klonulih pada u jake kandže zloga.
- U srcu svome on govori: „Bog je zaboravio. Okrenuo je lice svoje. Neće on to nikad videti.“
- Ustani, Gospode. Bože, podigni ruku svoju. Ne zaboravi one koji su u nevolji.
- Zašto zao čovek prezire Boga? U srcu svome govori: „Bog ne mari.“
- Jer ti vidiš nevolju i muku. Posmatraš ih, da bi ih u ruku svoju uzeo. Tebi se prepušta nesrećnik, siroče. Ti si pomoćnik njegov.
- Satri mišicu opakom i zlom, da se traži i ne nađe više njegovo zlo.
- Gospod je kralj doveka, u svu večnost. Nestali su narodi sa zemlje njegove.
- Gospode, ti ćeš čuti molbe krotkih. Pripremićeš srce njihovo. Prignućeš uho svoje,
- da daš pravdu siročetu i potlačenom, da niko više ne drhti pred čovekom smrtnim.
