Slušaj nauk moj, narode moj, prigni uho svoje k rečima usta mojih.
U izrekama ću otvarati usta svoja, izviraće iz mene zagonetke davne,
ono što smo čuli i saznali, i što su nam očevi naši pričali,
ono što ne krijemo od sinova njihovih, nego budućem naraštaju pričamo o hvalama Gospodnjim, o snazi njegovoj i o čudesnim delima koja je učinio.
Svedočanstvo je podigao u Jakovu, i zakon je postavio u Izraelu, koji je dao praočevima našim, da ih objave sinovima svojim,
kako bi i budući naraštaj, sinovi koji će se roditi, za njih znali, i da bi oni ustali i o njima pričali sinovima svojim
da se u Boga uzdaju i da ne zaborave dela Božja, nego da čuvaju uputstva njegova.
Da ne budu kao praočevi njihovi, naraštaj tvrdoglav i buntovan, naraštaj koji nije pripremio srce svoje i koji nije bio veran Bogu duhom svojim.
Sinovi Jefremovi, vešti strelci lukom naoružani, povukli su se u dan boja.
Nisu se držali saveza Božjeg, nisu živeli po zakonu njegovom.
Zaboravili su ono što je on činio, čudesna dela njegova koja im je pokazao.
Pred praočevima njihovim čudesna dela je činio u zemlji egipatskoj, u polju soanskom.
Razdvojio je more da bi mogli preći. I učinio je da vode poput zida stoje.
Oblakom ih je vodio danju, a svetlošću vatre svu noć.
Razdvojio je stene u pustinji, da ih obilno napoji kao iz bezdana vodenog.
Potoke je izveo iz litice, i učinio je da vode poteku kao reke.
A oni su mu još više grešili, buneći se protiv Najvišega u kraju bezvodnom,
iskušavali su Boga u srcu svome, tražeći šta bi jela duša njihova.
Protiv Boga su govorili. Govorili su: „Može li Bog u pustoši trpezu postaviti?“
Gle! On je udario u stenu da bi vode potekle i bujice navrle. „Može li nam i hleba dati, hranu pribaviti za svoj narod?“
Gospod je to čuo i veoma se razgnevio, vatra je planula na Jakova, gnev se podigao na Izrael.
Jer nisu verovali Bogu, i nisu se uzdali da će ih spasti.
On je postavio nebesa odozgo, i otvorio je vrata nebeska.
Pustio je da mana kao kiša pada njima za jelo, dao im je žito nebesko.
Jeli su hleb moćnih [anđela], hrane im je do sitosti slao.
Istočni vetar podigao je s nebesa, i južni vetar snagom svojom pustio da duva.
Zasuo ih je hranom kao prašinom, i pticama krilatim kao peskom morskim.
Pustio je da padaju usred logora njegovog, svuda oko šatora njegovih.
A oni su jeli i nasitili se, što su želeli, to im je dao.
Ali dok ih još nije bila prošla želja njihova, i dok je hrana još bila u ustima njihovim,
gnev se Božji na njih podigao, i pobio snažne ljude njihove, oborio je mladiće Izraelove.
Ali, oni su još više grešili. I nisu verovali u čudesna dela njegova.
Zato je okončao dane njihove kao da su dah, užasom je okončao godine njihove.
Kad ih je ubijao, onda su pitali za njega, obraćali su se i tražili Boga.
Tad su se setili da je Bog Stena njihova, da je Bog Najviši Osvetnik njihov.
Hteli su ga prevariti* ustima svojim, i lagati jezikom svojim.
* Tačniji prevod ove reči bio bi „navesti“ u smislu pokušaja da se neko (Bog) isprovocira ili navede (zavede) da uradi nešto preko obećanja ili nagovaranja.
Srce njihovo nije bilo postojano prema njemu, i nisu bili verni savezu njegovom.
Ali on je bio milosrdan, opraštao je prestup njihov i nije ih uništio. Mnogo je puta odvraćao gnev svoj, i nije podizao svu jarost svoju.
Pamtio je da su telo, da duh odlazi i ne vraća se.
Koliko su se puta protiv njega bunili u pustoši. Žalostili ga u pustinji!
Uvek iznova iskušavali su Boga, i bol nanosili Svetom Bogu Izraelovom.
Nisu se sećali ruke njegove, ni dana kad ih je od protivnika otkupio,
kako je znakove svoje činio u Egiptu, i čuda svoja u polju soanskom.
I kako je kanale Nila u krv pretvorio, pa nisu mogli da piju iz potoka svojih.
Poslao je na njih obade, da ih izjedaju, i žabe, da ih pustoše.
Crvima je dao letinu njihovu, i trud njihov skakavcima.
Gradom je pobio vinograde njihove, i ledom divlje smokve njihove.
Gradu je predao stoku njihovu, i pomoru stada njihova.
Slao je na njih svoj gnev plameni, žestoki gnev, osudu i nesreću, čete anđela koji nevolju donose.
Pripremio je put gnevu svome. Dušu njihovu nije od smrti sačuvao, život je njihov pošasti predao.
Na kraju je pobio sve prvorođeno u Egiptu, prvence njihove u šatorima Hamovim.
Zatim je narod svoj kao ovce izveo, i vodio ih kao stado u pustoši.
Vodio ih je sigurno i oni se nisu bojali. More je pokrilo neprijatelje njihove.
Doveo ih je u svoj sveti kraj, ovo brdovito područje koje je desnica njegova osvojila.
Zbog njih je isterao narode, mernim užem razdelio im je nasledstvo, i dao je plemenima Izraelovim da stanuju u domovima svojim.
A oni su iskušavali Boga Najvišeg i bunili se protiv njega, svedočanstava njegovih nisu se držali.
Odstupali su od njega i bili mu neverni kao i praočevi njihovi. Kao nenategnut luk okrenuli su se na drugu stranu.
Vređali su ga obrednim uzvišicama svojim, i rezbarenim likovima svojim ljubomoru su njegovu izazivali.
Bog je to čuo i žestoko se razgnevio, veoma je omrznuo Izrael.
Na kraju je napustio svoj šator u Šilohu, šator u kom je prebivao među ljudima zemaljskim.
Snagu je svoju u zarobljeništvo dao, i lepotu svoju u ruke protivniku.
Narod je svoj maču predao, žestoko se razgnevio na nasledstvo svoje.
Mladiće je njegove vatra progutala, devojkama njegovim nisu se svatovske pesme pevale.
Sveštenici su njegovi od mača pali, i udovice njihove nisu zaplakale.
Tada se Gospod kao iz sna prenuo, kao junak koji se od vina trezni.
I s leđa je udario protivnike svoje, sramotu im je večnu naneo.
Odbacio je šator Josifov, pleme Jefremovo nije izabrao,
već je izabrao pleme Judino, goru Cion, koju je voleo.
Sagradio je svetilište svoje da stoji poput vrhova gorskih, kao zemlju koju je utvrdio da doveka stoji.
Izabrao je Davida, slugu svoga, i uzeo ga od ovčijih torova.
Odveo ga je od ovaca dojilica, i doveo ga da bude pastir nad Jakovom, narodom njegovim, i nad Izraelom, nasledstvom njegovim.
On ih je besprekornog srca pasao, i veštim rukama ih vodio.
