Psalmi (139. glava)
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
42
43
44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
58
59
60
61
62
63
64
65
66
67
68
69
70
71
72
73
74
75
76
77
78
79
80
81
82
83
84
85
86
87
88
89
90
91
92
93
94
95
96
97
98
99
100
101
102
103
104
105
106
107
108
109
110
111
112
113
114
115
116
117
118
119
120
121
122
123
124
125
126
127
128
129
130
131
132
133
134
135
136
137
138
139
140
141
142
143
144
145
146
147
148
149
150
Gospode, ti si proniknuo duboko u mene i poznaješ me.
Ti znaš kad sedam i kad ustajem. Izdaleka ti već misli moje raspoznaješ.
Ti me ispituješ kad hodam i kad se odmaram. I dobro znaš sve puteve moje.
Jer još nema ni reči na jeziku mome, a ti ih, Gospode, već sve znaš.
S leđa i s preda ti si me opkolio, i ruku si svoju na mene stavio.
To je znanje za mene suviše čudesno. Toliko je visoko da ga dokučiti ne mogu.
Kuda da odem od duha tvoga, kuda da pobegnem od lica tvoga?*
*Ili: od Tvoje prisutnosti.
Kada bih se i na nebesa popeo, ti bi tamo bio, kada bih i u grob ležaj svoj prostro, ti bi i tamo bio.
Kada bih krila zore uzeo, da se nastanim na moru najdaljem,
i tamo bi me ruka tvoja vodila, desnica bi me tvoja držala.
Kada bih rekao: „Tama će me brzo obaviti,“ oko mene bi se tada noć u svetlost pretvorila.
Nikakva tama za tebe ne bi bila tama nego bi noć kao dan sjala, tama bi kao svetlost bila.
Jer si ti stvorio bubrege moje, zaklanjao si me u utrobi majke moje.
Hvalim te i pun sam strahopoštovanja što sam tako divno stvoren. Divna su dela tvoja, dobro zna to duša moja.
Kosti moje nisu bile od tebe sakrivene dok sam nastajao u tajnosti, satkan u najvećim dubinama zemlje.
Oči su tvoje videle dok sam zametak bio, u knjizi su tvojoj svi delovi njegovi bili zapisani, i dani kad su nastajali, kada još nije bilo nijednoga.
Kako su mi dragocene misli tvoje! Bože, kako je velik broj njihov!
Kad bih hteo da ih prebrojim, i od zrna peska više bi ih bilo. I kad se probudim, još uvek sam s tobom.
Bože, da hoćeš ubiti zloga! Tada bi od mene odstupili ljudi koji su za krv krivi,
koji govore o tebi ono što sami smišljaju, oni koji nedostojno spominju ime tvoje – protivnici tvoji.
Zar da ne mrzim one koji tebe silno mrze, Gospode? Zar da ne osećam gnušanje prema onima koji se protiv tebe bune?
Punom mržnjom ja ih mrzim. To su zaista neprijatelji moji.
Pronikni u mene, Bože, i upoznaj srce moje. Ispitaj me i vidi nespokojne misli moje,
i vidi ima li u meni nešto što me na put boli navodi, i vodi me putem večnim.
