- Rekao sam: „Paziću na puteve svoje, da ne zgrešim jezikom svojim. Postaviću brnjicu kao stražu na usta svoja, sve dok je zli preda mnom.“
- Zanemeo sam i glasa nisam puštao. Ni reč nisam o dobru rekao, ugušio sam bol svoju.
- Srce je moje gorelo u meni; u mislima mojim oganj je buktao. Progovorio sam jezikom svojim:
- „Gospode, daj da uvidim kako brzo dolazi kraj moj, i kako je malo dana mojih, da bih znao koliko sam prolazan.
- Eto, kao s pedlja dane si mi dao, i vek je moj kao ništa pred tobom. Da, sve je isprazno, svaki čovek.
- Kao senka čovek ide. Uzalud se razmeće. Zgrće imetak, a ne zna ko će ga pokupiti.
- A sada, čemu da se nadam, Gospode? Tebe ja čekam.
- Od svih prestupa mojih izbavi me. Ne daj da budem ruglo bezumniku.
- Ostao sam bez reči, ne mogu usta svoja otvoriti, zbog onoga što si ti učinio.
- Ukloni od mene nevolju koju si mi naneo. Zbog neprijateljstva ruke tvoje nestaje me.
- Kada čovek zgreši, ti ga ukorima ispravljaš. Rastačeš poput moljca onog ko mu zavidi. Svaki čovek zemaljski je prolazan.
- Gospode, čuj molitvu moju, prigni uho kad za pomoć tebi vapim. Nemoj ćutati na suze moje. Jer sam ja stranac kod tebe, došljak kao i svi praočevi moji.
- Odvrati pogled od mene, da bih se razvedrio, pre nego što odem i više me ne bude.“
